Lejdi peva bluz

Jelena Jovović je osoba velike strasti i snažne višeslojne ekspresije. Dok govori, priča celim telom: zabacuje kosu, smeje se i često ustaje da bi nešto pojasnila. Pripada bratstvu za koje se kaže: "Džez muzičar je neko ko smesti trube vredne 5000 dolara u auto koji košta 500 dolara i vozi 50 milja da bi zaradio pet dolara". Dok peva džez dominira scenom na miran i ozaren način, s autoritetom i velikom unutrašnjom snagom. Peva kao instrumentalista, što podrazumeva veliko znanje i pevačku kondiciju, a takođe predaje džez pevanje u Muzičkoj školi Stanković i podiže svoje troje dece.

Rođena je u Beogradu, i danas, iz perspektive odrasle osobe i roditelja, kaže da je imala pitomo detinjstvo čija su uporišta bila porodična kuća na Petlovom brdu, miris mamine kuhunje, vragolije njenog mlađeg brata, nedeljni porodični ručkovi, briga o kućnim ljubimcima - udaljeni kadrovi protkani sećanjem na sunce ili sneg koji su je definisali u pravo vreme, kada su ljudi imali osećaj za sva četiri godišnja doba. U vreme Jugoslavije bila je pionir, omladinka, neangažovana, ali naviknuta na koncept bratstva i jedinstva koji se tada živeo. Veruje da je, koliko god nam to sada bilo strano, takva socijalna klima uticala na formiranje dela njene ličnosti koji i danas ljude ceni po onome što im piše u očima.

"Novi talas je i mene probudio, tinejdžerku koja je otkrivala ozbiljnu literaturu, strip kulturu i tražila najprikladniji izraz istine u muzici. Tata ekonomista i gradski boem i majka komercijalista, smislili su da bi trebalo da se bavim medicinom, izučavam pravo, da radim na nekoj praktičnoj i finansijski isplativoj ideji preživljavanja. Čini mi se da su još uvek u čudu zbog mog profesinonalnog izbora, ali džez muzika je poziv i ona je izabrala mene. U tinejdžerskoj fazi razmenjivala sam ploče sa drugarima, presnimavala kasete, slušala radio stanice koje su emitovale emisije o džez muzici...

PageBreak

Različitost je inspiracija

Iz Matematičke gimnazije pobegla sam u 8. beogradsku gimnaziju na smer organizacije filma, pozorišta i radija, a zatim upisala pozorišnu produkciju na FDU. Studijsko putovanje u Ameriku i obilazak lokalnih džez klubova potvrdilo je i utemeljilo u meni potrebu da tragam za istinom koju ta muzika nosi i odluku da napravim ključni korak ka sebi odlaskom na studije džez muzike na Muzičkoj akademiji u Gracu, koja je u tom trenutku imala možda najozbiljnije predavače u Evropi, jer je svaki od tih muzičara ostavio trag i legat na globalnom nivou. To vreme pamtim kao ekskluzivno: nas dvadesetak studenata živelo je pod jednim krovom - mladi ljudi iz ratom izranjivanog balkanskog regiona koje spaja ljubav prema muzici."

Potičete iz Crne Gore čija izvorna muzika često ima samo tri tona - utoliko je zanimljiviji vaš izbor vrste muzike kojom se bavite...?

"Za Crnu Goru u kojoj sam provodila letnje raspuste vezuju me sećanja na čudesnu prirodu, sela bez struje, izvore vode u kamenu, katune šćućurene ispod snega, ali i primorski krš ispod manastira iz 8. veka, u rodnom selu moje majke. Često u mislima odem na proplanak na kome čuvam tridesetak ovaca, berem narcise od kojih pravim venčiće za svu rodbinsku decu i - pevam. Sećam se da smo pravili sladoled tako što neko od starijih donese sneg iz lednika koji prelijemo medom i sveže pomuženim ovčijim mlekom. Bez obzira na ta tri tona koji karakterišu melos krša, smatram da je u Crnogoraca misao duboka i intenzivna. Piva, kraj iz koga potiče moj otac je iznedrio sjajne pisce, doktore nauka, matematičare...

S druge strane, taj čuveni ženski karmički gen Crnogorke koja je u trpnom stanju, emociji patnje i stalnog požrtvovanja zarad muškog principa, naterao me je na, ne uvek pravednu borbu za sopstvo, pa sam se odrastajući, kupala u svetlosti i mraku urbanog. Pevam od kada znam za sebe. Volim svaki muzički izraz koji je istinit, koji može da pokrene, gane, ubedi čoveka da veruje toj istini koja mu se u tonovima otkriva. Oduvek plačem na cigansku dvojku i baptističke crnačke gospel horove. Džez muzika se sama nametnula svojim unutrašnjim intenzitetom, onim što u meni pokreće, te ja na početku intuitivno, a sada već bićem razumem njenu poruku. Svesnošću se pomeraju granice i okviri estetike, a radom se osvaja taj prostor."

Neko vreme ste živeli u Južnoj Africi, kakva sećanja, kakva iskustva ste poneli odande?

"Nisam sigurna da li je to crvena zemlja, plemensko razmišljanje ili prosto antropološki gledano zajednički gen "Crne mame", ali meni se život u tom delu Afrike potpuno prirodno događao. Za mesta me već odavno vezuju isključivo ljudi, tako da su socio-kulturološka raznolikost i mogućnost razmene iskustva koje mi je život na tom kontinentu pružio, beskrajno važni delovi mog sazrevanja. U kosmopolitskoj sredini dobijate dokaze koliko smo u različitostima svi u stvari isti, i koliko to ne treba da predstavlja problem - nego inspiraciju. U takvoj atmosferi sam počela da gradim svoju pedagošku metodologiju i karijeru.

Osnovala sam nastavni program za džez pevanje na odseku Muzičke akademije u Kejptaunu, Pretoriji i bila saradnik na Muzičkom konzervatorijumu u Durbanu. Afrika mi je pružila i doživljaj prirode na jednom sasvim drugačijem nivou. Toliko je nezaboravnih slika u mom sećanju: igra veličanstvenih kitova ispod prozora spavaće sobe kuće u kojoj stanujem, pauk veličine moje glave na vratima koja vode u dvorište, ljuti beli nosorog iza žbuna, najslađa vidra kojoj kupujem igračke i zbog koje često posećujem pretorijski Zoološki vrt. Doživela sam plemensko porodično okupljanje legendarnog Xkosa, saksofoniste i u sledećem trenu sam jedina bela žena na zabavi na kojoj se slavi proleće ispijanjem kukuruznog piva zvanog Mqumbuti.

Gostoprimstvo vlasnice imanja "Kolevka" na kojoj su nađeni najstariji dokazi ljudskog postojanja pružilo mi je uvid u neke od najsakralnijih afričkih okruženja. Sa njom sam volela da uživam i u popodnevnom gledanju opera uz tiski (tea with whiskey) i planiranju proslave, sad već ne znam kog, Bahovog rođendana, na kojoj su se okupili bliski prijatelji da bi svirali njegove kompozicije na dva koncertna klavira u jednoj od primaćih prostorija velelepnog zdanja u viktorijanskom stilu. S druge strane, svakog dana kupovala sam veknu hleba i voće za par beskućnika koji je, i leti i zimi, živeo ispred garažnog mesta zgrade u kojoj sam stanovala. Iznad svega, izdvajam prijateljstvo sa vanrednim muzičarem-gitaristom koji već godinama boravi u drugoj realnosti, od kojeg sam naučila da starosna razlika na ovoj planeti nije presudna za prepoznavanje duša. Muziciranje sa njim me je plasiralo u neku drugu, za mene u tom trenutku novu, tonsku dimenziju. Afrika južna: i lepa i tužna."

Znamo da sve što u Svemiru postoji vibrira, svi organi u našem telu, pa i naše emocije i osećanja imaju određenu frekvenciju i podležu univerzalnim zakonima harmonije. Ceo organizam svira određenu muziku, ako je ona skladna, telo je u balansu, a čovek zdrav. Znači li to da je bavljenje muzikom dobra osnova za zdrav život?

"Mislim da stare poslovice tipa - ko peva zlo ne misli, kriju u sebi drevna znanja. Odavno znamo da smo puka vibracija Univerzuma. Poslednja dva veka klizimo u entropiju jer smo se otuđili od prirode, zgužvani po višespratnicama, javnom prevozu, među informacionim talasima i električnim impulsima u eteru. Naš krhki nervni sistem sigurno reaguje na sve ove nadražaje, utiče na emocije i samim tim na glas. Reverzibilni proces, napajanje energijom i harmonizovanje tela kroz glas poznat je od kad je sveta i veka.

PageBreak

Uzmimo na primer molitvu: u gotovo svim kulturama i religijama ona postoji u pevanom obliku bilo u crkvi, minaretu ili grupnom pevanju Om-a. Drevne knjige kažu: na početku beše reč, a japanski naučnik dr Masaru Emoto dokazuje moć emocije koju smo glasom uputili kristalima vode. Afrički kontinent neretko saplemenika koji boluje, kako oni definišu vibraciju, od zelene, crvene ili žute boje, nateraju da igra i peva svoju nedaću sve dok se ona (vibracija) ne poklopi sa izlečujućom frekvencijom.

Takav ritual traje i po nekoliko dana. Štitna žlezda na primer, kao deo pete čakre, ume da odreaguje hiper ili hipofunkcijom usled neusklađenosti emocija i izraza. Umesto gutanja knedle, pametnije je štimovati frekvenciju pevanjem, bez obzira na to da li neko ima ili nema sluha. Ojkače, koje se pevaju u nekim delovima našeg regiona (bluz u krajnjoj liniji) osim što definiše emociju i možda istorijsku i karmičku karakteristiku podneblja, navodi izvođača da se, ispuštajući zvukove uravnoteži sa okolinom i realnošću. Muzikoterapija je uveliko priznata urbana tehnika oslobađanja čoveka od svakodnevnog stresa, a njeni posebno interesantni rezultati vide se u radu sa decom koja imaju posebne potrebe."

Muzika je najistinitija umetnička forma, jer komunicira sa drugima nadirektnije i najneposrednije, pravi umetnici su oni koji tragaju za tom ekspresijom...?

"Osećanje kao fizička manifestacija našeg doživljaja stvarnosti se najblistavije ogleda u glasu. Svako od nas ima u iskustvu trenutke koji su tražili pribranost, ali nas je je "glas odao". Ne može se plakati ili smejati i pevati u isto vreme. Pošto se godinama bavim izučavanjem i primenom različitih metodologija vokalnih tehnika, usuđujem se da kažem da u nijansama glasovnih obojenosti tona, mogu jasno da postavim emocionalnu dijagnostiku, pa moji učenici kažu: "Profesorka, od vas se ništa ne da sakriti". Emocija ili istinitost pevačkog izraza su kategorija za sebe, dok vokalna tehnika pomaže u samoj manifestaciji.

Ne jednom mi se dogodilo da se dosađujem na koncertu umetnika koji ima sjajnu tehniku. Sa druge strane me usredsređena emocija koju prenosi Bili Holidej, umetnica skromnih tehničkih mogućnosti, ostavi bez daha i u suzama. Kao što Tagora kaže: "Pevač poseduje sve što je potrebno da bi se ispoljio - tonovi i note dolaze iz njegovog sopstvenog života". Ljudski rod je uspostavio standarde koji su u stalnom procesu redefinisanja, kada je doživljaj muzike u pitanju: mol vezujemo za tugu, setu, melanholiju; dur za veselost, razneženost, sreću, smirenost; u različitim periodima su neki tonovi u skali bivali nepoželjni čak i zabranjivani kako u folklornoj tako i komponovanoj muzici; određena melodika biva vezana za podneblja.

Nakon revolucije postmodernizma, mnoge se granice brišu i trend world music scene uspostavlja nove kompozitorske, sviračke pa i slušalačke standarde. Kolektivno nesvesno se menja i prilagođava inovacijama, pa nastaju novi pravci. Sećam se svog prvog stvarnog doživljaja rep kulture početkom devedesetih: šetajući se sa drugaricom ulicama Njujorka, nabasale smo na sudar dvojice biciklista. Nakon pada, obojica su ustala sa vozila, vidno ljutiti, i umesto očekivane tuče počeli su da se jedan drugome obraćaju rimujući rečenice. Sve to nije trajalo duže od nekoliko minuta, i na opšte čuđenje gomile posmatrača, nakon izraženog besa rimom i ritmikom, pozdravili su se sa 'jou' (uživaj) i nastavili u pravcu kojim su se zaputili. Tada sam shvatila, da je ono što je meni novotarija pop kulture, nekome je suštinski bitan izraz života na dnevnom nivou. Od tada se ne bavim predrasudama i potcenjivačkim stavom u umetnosti. Izraz, ili razumem, ili ne razumem."

Šta je Vaša najveća potreba, najvažnije, najsnažnije dostignuće kome težite?

"Svesnost sama po sebi nije dovoljna da se u njoj kupamo i 'vozimo' svakodnevni život. Ona u urbanom okruženju podrazumeva veliki napor svakoga od nas da se ostvari na svoj način. Dnevne uloge koje život podrazumeva, naše, ali i drugih sa kojima se preplićemo neretko nas pomere iz centra sopstva. Onda se to zove ropstvo navikama i potrebama, našim malim patologijama u koje uvlačimo druge. To nazovemo odnosom, a nesklad pravdamo time što je neko drugi bio manje hrabar ili stabilan. To je samo egocentrizam koji želi potpunu kontrolu i može da se prepozna i zavoli isključivo kroz ljubav drugog bića ili preterano uživanje u materijalnom. Privid slobode nas prečesto uljuljka u kolevci samozadovoljstva, a pad sistema nas iznenadi baš kao u poemi "Pertla" Čarlsa Bukovskog. Biti slobodan znači živeti u harmoniji sa svime što nas okružuje i davati mu značenje ljubavi. Sve što sam do danas saznala, osetila i iskusila govori mi da će u mom slučaju ovaj vrhunski princip zauvek ostati na nivou težnje."

Šta su za Vas prave vrednosti života - verujete li da na kraju svega nije bitno šta smo postigli, čak ni koliko smo dobrog uradili, nego koliko smo ljubavi mogli da podelimo tokom života?

"Opšti pojmovi kao sto su nada, ljubav, hrabrost, istina, pravda ili sloboda imamo kao uopšteni lajtmotiv svakodnevice. O tome se piše, govori, medijski se plasira, ali u stvarnom životu se ovi vrhunski principi etike ne primenjuju uvek. Ako uzmemo za primer pojavu rijaliti šou programa, nakon nekoliko minuta učešća, makar kao gledalac, shvatićemo stvaran prikaz stanja uma, duše i svesti ljudskog roda u ovom trenutku. Ja vrlo svesno biram životne sadržaje i gradim svoj mikrokosmos koji uključuje osećajne i umne osobe, muziku koja oplemenjuje moju dušu, u nadi da ću svakoga dana osetiti ljubav prema životu, sreću što postojim. Kažem u nadi, jer je borba za sopstvo i svesnost odavno postala konstanta u kojoj ne dobijem baš svaku bitku. Možda prava vrednost leži u istrajnosti primene principa koje smo sebi postavili kao temelje životnog puta. Moj je svakako obojen raskošnim koloritom tonova smeha i plača moje dece koju svojim primerom i namerom učim da je ljubav osnovni uslov prevazilaženja životnih prepreka, da se zapravo i samo - bude."