Putovanja su eliksir sreće

Mladi Vrščani Danijela i Vladimir Popošilov nisu stigli da obiđu nijedan evropski grad (čak nisu nikada svratili ni u obližnji Segedin) jer su umesto toga tumarali svetom i boravili u nekih 70 gradova i po bezbrojnim ostrvima Azije i Afrike čija je imena teško i upamtiti.

PageBreak

Priča počinje bezazleno, jednim od onih događaja koji u tom trenutku izgledaju kao slučajnost a pokazuju se sudbinskim. Pre 10 godina, Vladimir (poslovođa u gradskom komunalnom preduzeću) i Danijela (profesionalna košarkašica) štedeli su novac za neki polovan auto.

Vraćajući se sa posla, Vladimir je spazio u izlogu turističke agencije program za doček Nove godine u Tunisu. Ponesen nekim impulsom, sav novac je dao za dva aranžmana. Vratili su se sa puta zaraženi virusom dalekih mora i orijentalnih mirisa i doneli odluku da se osmele na samostalna putovanja po svetu.

Vladimir priča koliko je trebalo kopanja po internetu da se nađu jeftine avionske karte i smeštaj, prvo po Bliskom Istoku (Liban, Sirija, Jordan) a onda sve dalje, preko Nepala i Šri Lanke do Kine, indonežanskih i filipinskih ostrva i na jug, po skoro celoj Africi osim južne - Zanzibaru, Keniji, Burkini Faso, Papua Novoj Gvineji... Svako putovanje traje najmanje 25 dana i uključuje bar tri zemlje.

"U početku smo išli jednom godišnje na destinacije za koje smo našli jeftine karte i mnogo smo improvizovali na terenu, a kasnije smo putovali i po 2-3 puta godišnje", priča Vladimir. "Za oprezne ljude mi smo verovatno bili dva ludaka koji srljaju u opasnost. Kad stignemo na Borneo, Šri Lanku ili u Kambodžu tražimo kod lokalnog stanovništa jeftin smeštaj, šarmiramo ih, molimo da nas vode negde gde ne idu turisti. Danijela dobro govori engleski a ja imam samo osnovno znanje ali u razgovoru fantastično vladam rukama, nogama i osmehom, a moja dobitna kombinacija je sveska i olovka. Za čas nacrtam u svesku svoje "pitanje".

Snađem se i tamo gde niko ne zna ni reč engleskog i ne stidim se da zamolim za informaciju ili uslugu. U Nigeru je crnac po imenu Belka sedeo cele noći na stolici pored mene, ispod drveta, da me čuva od kobri. Da bismo videli ono što nam je zagolicalo maštu, putujemo domorodačkim trajektima po 24 sata (gore ljudi, na nekim strunjačama a ispod palube stoka), triciklima, čunovima, prastarim kombijima za 12 osoba u koje stane nas 25 plus gomila kokošaka, penjemo se na aktivne vulkane, spavamo u kolibicama pod kokosovim orasima. Takva iskustva i susrete ne može da obezbedi ni jedna agencija. Volimo svoju nezavisnost i zato ja nisam prihvatio da budem suvlasnik jedne turističke agencije za avanturiste jer bi me i to ograničilo."

PageBreak

Saputnici kao porodica

Opisujući svoje avanture na forumima stekli su mnogo prijatelja i sledbenika koji su se interesovali da im se pridruže. Grupa se postepeno širila i poslednjih godina oni sa sobom na svako putovanje vode 10-15 osoba starosti od 30 do 60 godina koji žive "od Đerdapa pa do Triglava". Mnogi od njih idu na svako putovanje i osećaju se kao jedna velika porodica i to je ono što naše sagovornike jako usrećuje.

"Na putu nema neke discipline i preciznog plana već se sve dogovaramo. Vodio sam ih da plivamo sa delfinima, u razna domorodačka sela, u najveći slam na svetu u Zanzibaru gde živi skoro milion ljudi, spavali smo sa Masaima, posetili Pigmeje, vudu pijace, zabačene hramove u džunglama, ostrvca gde ljudi žive kao pre 1000 godina... Mi sada već imamo dobre kontakte po Indiji, Dalekom Istoku i Africi i mnogo je lakše nego ranije. U decembru sam vodio grupu na jedno pusto ostrvo gde živi samo jedna filipinska porodica pod šatorima. Proveli smo četiri dana tamo, pravili smo naš "Survival", podelili smo se u dva sedmočlana plemena, izmišljali igre, ludo smo se proveli na plaži, pod kokosovim orasima, išli na pecanje sa mužem te Filipinke, pecali ogromne tune, jeli pirinač i povrće iz njihove bašte... To su neverovatno ukusni obroci, i nasmejani, ljubazni ljudi. Posle toga smo nastavili za Borneo i tamo smo plovili čunovima kroz prašumu, među tukanima i orangutanima, spavali smo pod šatorima."

Putovanja su, govore svi putnici, svojevrstan eliksir mladosti. Jedan dan donosi više doživljaja nego nekome cela godina. Putovanje je ubrzano življenje, ali baš zato se ceni i pamti svaki minut. Stiče se poverenje u sebe, razvija se strpljenje, upornost, tragalački duh, intuicija.

Na uvek prisutno pitanje o bezbednosti odgovaraju da jednostavno nikada ne razmišljaju crno. Vode računa da piju samo flaširanu vodu i uvek imaju sa sobom gomilu konzervi jer ne jedu sumnjivo meso. Ipak, kad vode grupu ljudi sa sobom, više pažnje se poklanja osnovnoj organizaciji smeštaja.

"Početkom januara mi je iskrsla jako jeftina karta za Afriku i to je bila neverovatna avantura", priča Vladimir. "Dvadeset dana sam spavao uglavnom na otvorenom ili po svakakvim objektima, a ja uopšte nemam problem da nekome priđem i pitam ga da li može da me pusti u svoju kuću ili kolibu da prespavam na ćebetu."

"Kad putujemo, nosimo samo osnovno, jer je tamo garderoba jeftina", kaže Danijela. Ali u poslednje vreme na svako putovanje nosimo i transportni ranac pun polovne ali očuvane garderobe i igračaka za siromašnu decu, skupljene od svih rođaka i poznanika. Onda posećujemo škole, poklanjamo i uživamo u radosnim dečjim licima."

"Bogatstvo uspomena koje smo za ovih devet godina stekli ne može se ni sa čim uporediti", nadovezuje se Vladimir.

Još jedan naš svetski putnik mi je ovako govorio: "Taj odlazak u nepoznato, kada se pitaš, eksperimentišeš, grešiš, kad izađeš iz matriksa... Gube se bajkovite predstave o nekim narodima ali se razbijaju i predrasude. Putovanje je i sazrevanje kroz otkrivanje sopstvene snage ali i ograničenja. Kako je divno kada ostvarimo nešto što nam je delovalo skoro izvan naših mogućnosti, a ipak smo se usudili. I uspeli. I bili tako ponosni. Nije potrebno u startu sve znati. Potrebno je samo krenuti i biti hrabar da učiš tokom putovanja. Samopouzdanje raste ne zato što smo uvek bili u pravu nego zato što se nismo plašili da grešimo idući svojim putem na koje nas je srce povelo."