Samoća je srećno ostrvo

Iako odličan đak, Gordana Ćirjanić, književnica, pesnik i prevodilac, nije uspevala da dobije više od dvojke na pismenim zadacima u četvrtom razredu gimnazije. Tadašnja "srpkinja" joj je govorila: "Jesi pametna, ali nemaš dara za pisanje".

Pisanje proze podrazumeva svakodnevni rad, i mnogo sedenja - kako koncipirate svoj radni dan?

"Piscu je potrebno veoma mnogo samoće, bez nje on nije u svom prirodnom ambijentu. To je srećno ostrvo sa koga se najbolje posmatra, na kojem se preispituje iskustvo, na kojem je žena ili čovek koji piše bolja ličnost, onakva kakva na kraju proističe iz celokupnog dela. Pamet mi je najbistrija ujutru i rano sedam za svoj radni sto. Posle ručka volim da odem na Adu Ciganliju, prija mi šetnja, po svakom vremenu. Ponesem svoje papire, pa kad stignem do "Režisera", udobnog i mirnog lokala gde me gotovo uvek čeka moj sto, dopisujem, redigujem. U periodima dok pišem, možda najviše problema imam sa snom, jer ni tada ne mogu da zaustavim misao. Uvek imam svesku kraj uzglavlja, i noću katkad zapisujem.

Poduhvat kao što je pisanje romana praćen je vrlo složenim mehanizmom motivacija. Samo u mladosti je to čista potreba da se nešto iskaže. Kasnije je to u velikoj meri i odluka, i način života i ljubav prema rečenici i lični izazov i plod raznih pritisaka i spolja i iznutra, i šta sve ne... Uz neprestano rvanje sa mnogim sumnjama, ne samo onim koje nameće sam tekst, nego i onim o svrsi i smislu svega toga, budući da je vreme u kome živimo sve manje naklonjeno knjizi i ovoj vrsti mravljeg rada. S druge strane, postavljeni cilj ima magnetsku moć da te vuče napred, zatim, u memoriji je pohranjena satisfakcija od završenog posla, pri tom je i sam rad u izvesnoj meri igra-mozgalica koja te potpuno isključi iz stvarnog sveta. Kad se svemu ovome doda činjenica da pisanje ozbiljne literature koje iziskuje posvećenost, ne može obezbediti egzistenciju, priznaćete da onaj ko se time bavi mora biti i malo lud."

PageBreak

Rođena je u Beogradu, a roditelji su joj bili skladan bračni par sa dvoje dece. Otac joj je dao primer upornosti i odgovornosti, dok njena kreativna crta verovatno dolazi od majke koja je radila kao građevinski tehničar iako je bila nastavnica likovnog. Iz ranog detinjstva pamti da su brat i ona imali više nego druga deca, od igračaka i raznih aparata do garderobe, zato što je otac mnogo putovao: bio je mašinski inženjer, išao je na razne specijalizacije po nekoliko meseci, u Italiju, Švajcarsku, Nemačku... Njena majka je od početka verovala da je za decu najvažnije da se rano osamostale. Na veliko čuđenje okoline, njeni roditelji nisu imali ništa protiv da sa petnaest godina sama ode u SAD, gde je završila drugi razred gimnazije, a to je bilo na samom početku sedamdesetih kad se nije mnogo putovalo. Verovatno je sve to imalo veze s poverenjem, a njoj i bratu je obezbedilo samouverenost.

Koji su nakrupniji kvalitativni koraci koje ste u životu napravili?

"Bilo ih je nekoliko, oni koji su me bez ikakve sumnje markirali. Pred kraj sedmog razreda osnovne odlučila sam da preskočim osmi razred, zapravo, da ga polažem u avgustu, i bez ičijeg znanja napisala pismo Nastavničkom veću škole. Nije to bilo iz neke ambicije nego iz sasvim detinjastih razloga: sviđao mi se neki stariji dečko koji nikad to nije ni saznao. Celog leta sam se spremala, kao da idem na popravni, i uspešno položila sve ispite. Od tada sam stekla famu da znam šta hoću. U prvom gimnazije odlučila sam da odem u Ameriku i, takođe bez ičijeg znanja, konkurisala za program američke vlade Youth for understanding, i bila izabrana među dvadesetak đaka iz cele Jugoslavije iako sam bila dve godine mlađa od onog što se tražilo u propozicijama. Provela sam jednu školsku godinu na Floridi, pa me je i to obeležilo, i intimno i za okolinu. Treća među neuobičajenim, a krupnim životnim odlukama koje sam u mladosti donela, verovatno je ta što sam se vezala i udala za čoveka koji je bio stariji od mene više od trideset godina. Kada ih ovako izdvojim, sve tri ove odluke bile su odluke srca."

Kako ste se obreli u Španiji koja je zauvek obeležila i definisala vaš život?

"Otišla sam u Madrid 1983. godine tragom jednog pisma Ive Andrića. Tada sam radila u piščevoj Zadužbini koja me je i poslala da istražim njegov boravak u Španiji 1928/29, iako je mene najviše kopkala pretpostavka da je on, u vreme svog poslanstva u Madridu, bio sentimentalno vezan za neku Španjolku. Pre polaska sam pokucala na vrata svog komšije čika Đoke Radenkovića, novinara "Politike" koji je kao dopisnik proveo u Madridu nekoliko godina, i zamolila ga da mi dâ neko ime, da se nekome tamo obratim. I on mi je dao telefone dvojice svojih madridskih prijatelja. Jedan od njih bio je Hose Antonio Novais, poznati španski novinar... Kad sam se vratila u Beograd, između njega i mene potekla je značajna prepiska, a ja sam tražila način da se vratim u Madrid. I vratila sam se, dve godine kasnije, dobivši stipendiju za prevođenje poezije Luisa Sernude. Svoja zaduženja sam obavila, ali sam u Madridu ostala."

Vaš suprug je bio jedan od najvećih španskih novinara, po njemu nosi ime i ulica na koju gleda na madridski fakultet za novinarstvo. Kakav je on kao čovek bio?

"Može biti da ga uopšte nisam poznavala, a može biti da sam ga jedino ja znala. Kad sam stigla u Madrid, on je upravo bio dobio najviša priznanja za životno delo, u Španiji i od Društva evropskih novinara, budući da je tokom diktature pisao za strane medije, pre svega za francuski Mond. Imao je buran život, često je bio u pritvoru. Pričalo se da je bio nezgodan, britak i nespokojan, uvek okružen saradnicima, uvek u akciji. S mojim dolaskom sve se promenilo, govorio je da tek tada počinje da živi, jedno drugom smo postali centar sveta. Verujem da sam naišla u trenutku kad je on već bio umoran od svetske vreve i javnog života, uz njega sam posredno spoznala zasićenost spoljnim manifestacijama uspeha, ali sam takođe upoznala jednog mudrog, blagog i posvećenog čoveka.PageBreak

Ljubav kao pokretač

Može se reći da smo živeli povučeno, dovoljni jedno drugom, fascinirani preokretom: on spokojem koji je pronašao, a ja potpuno novim životom koji je on obojio svojom svetlom setom. Španiju i Madrid otkrivala sam uz privilegiju da imam najboljeg mogućeg učitelja, jer je Hose Antonio bio i poznati hroničar Madrida, čovek retkih znanja, iskustava i anegdota. Nekoliko godina smo živeli u samom centru Madrida, u velikom osunčanom stanu gde je svak imao svoju radnu sobu, a ja sam trčkarala između te dve sobe učeći, krupnim koracima, tajne novinarstva, finese novog jezika i sve što me je o mojoj izabranoj zemlji zanimalo. Tako su nastajala moja "Pisma iz Španije" koja sam slala beogradskim medijima."

I onda je takav život prekinula ili obogatila jedna treća osoba?

"Iskreno govoreći, nikad nisam imala apstraktni osećaj materinstva. Ali, kad sam shvatila da je Hose Antonijevo zdravlje narušeno, pomislila sam da bi bio greh da od našeg zajedništva ne ostane traga za budućnost i prvi put u životu poželela da imam dete, i to s njim. A kad se rodila naša željena ćerka, koja se morala zvati Julija jer su se tako zvale Hose Antonijeva majka i moja baka - dve geografski i kulturološki udaljene žene koje su umrle u istom danu imajući pri tom isti broj godina - učinilo nam se da centar Madrida nije pravo mesto za njeno odrastanje. I tako smo s bebom od svega četiri meseca lagano proputovali celu špansku obalu, od Valensije do Kadiza, kako bismo pronašli gradić koji nam se sviđa i u njemu se nastanili. Izbor je pao na Puerto de Santa Marija, u Kadiskom zalivu, gde smo proživeli još nekoliko srećnih godina. Hose Antonio je umro pošto smo Juliji proslavili četvrti rođendan."

U Srbiju ste se vratili 1996. godine, kada su je svi koji su mogli napuštali. Zašto?

"Zato što su me istovremeno zadesili gubitak voljenog čoveka i gubitak zemlje koju sam za sobom ostavila. U španskoj provinciji nisam više imala sagovornika za najvažnije stvari, i jedna prelepa južna varoš pretvorila se u moju zlatnu krletku. Svi preostali bliski ljudi nalazili su se u Beogradu. Uz to, ostavši sama s detetom, ja sam intenzivno počela da pišem, a koliko god dobro govorila španski, moj književni jezik je bio srpski."

Ljubav je oduvek privlačila vašu umetničku pažnju u poeziji, pričama, u romanima - može li čovek da živi bez ljubavi?

"Ako pogledamo celukupnu književnost, iz svih vremena i na svim jezicima, njene osnovne teme su uvek bile ljubav i smrt. Da li u svetskoj književnosti postoji veliki roman u kome nema ljubavi? Druga je stvar s koliko mere, ukusa i dara se o njoj piše. Te stvari su naročito bitne za ženu pisca, jer se ženama unapred pripisuje sladunjavost. Inače, bez ljubavi se katkad mora živeti, ukoliko govorimo o onom imperativnom osećanju koje imamo za jednu osobu i ni za koga drugog. Ali, bez onog šireg i staloženijeg osećanja ljubavi, prema detetu, prijatelju ili bližnjem uopšte, život bi postao puko pretrajavanje, lišen smisla."

Živimo u horizontali, savladavamo život svakog dana, ali imamo i duhovnu vertikalu samo je na različite načine artikulišemo - u šta verujete, čime se hrabrite, na koga se oslanjate?

"Iako štošta još očekujem od života, u godinama sam kad nema većeg oslonca od pređenog puta. Još kao veoma mlada verovala sam da je najvredniji kapital kojim raspolažem - vreme, i da je najvažnije osvajati što veći prostor u kome ću sama biti gospodar svog vremena. Relativno rano sam zaposela taj prostor, gotovo u celini. Nije uvek bilo lako odbraniti ga i sačuvati, nije ni sad, ali bila sam spremna da platim svaku cenu.

PageBreak

Garancija za smislen život

Raspolagati svojim vremenom znači i sačuvati svoj unutrašnji život i odbraniti se od nemilih poslova, od nepoželjne okoline, od praznog hoda i čega sve ne. Takođe sam bila veoma mlada kad sam razumela svoj karakter ili predosetila da ću značajan deo života provesti sama. Tada mi je to izazivalo strah, ali od vremena kad se obistinilo, samoća mi je postala drug bez koga ne bih umela dalje. Isto kao što ne bih umela bez onih retkih prijatelja sa kojima prepričavam i sebe i spoljni svet, koji mi pomažu da ne zaboravim ili ne zanemarim smeh."

Kako balansirate kao roditelj: između želje da svoju ćerku sačuvate od obezljuđenosti sveta, a da joj istovremeno razvijete i sačuvate nadu i veru u život?

"Taj deo posla je već za mnom. Moja ćerka živi, evo već treću godinu, u Španiji. Dok je bila u ćurećim godinama veoma sam brinula o ovome o čemu govorite, ali i meni se potvrdilo da je neverbalno vaspitanje značajnije od onog hotimičnog. Ona je sada na doktorskim studijama, putuje kad god joj se ukaže prilika, ili sama izmišlja prilike. Kao što sam ja nekad obilazila Evropu auto-stopom, ona nađe najpovoljnije avionske karte za neke daleke zemlje o kojima ja nisam ni sanjala. Inače, nada i vera u život su svojstveni mladosti, dok se kritički odnos prema pojavama, kao i prema modama, ponese iz kuće. Naš vlastiti ritam i ritam sveta do nekog doba se podudaraju, da bi u jednom trenutku počeli da se razmimoilaze. Mislim da moja ćerka sa dvadeset četiri godine već počinje da oseća taj raskorak, ne povodi se za koještarijama niti prima svaki novi običaj kao prirodnu stvar, a ja joj jedino savetujem da prepozna i poštuje svoj ritam, i sve će biti u redu."

Imate li neku univerzalnu poruku koju rado delite sa drugima?

"Postoji savet koji sam dala više nego jednom, to je savet mladim ljudima, prijateljima moje ćerke: da više od polovine životnog vremena provodimo radeći i da je zbog toga veoma važno da zamisle sebe na poslu koji im neće biti težak ni mrzak. Rad kao takav je oklevetan, i ako nam nije naporan i mrzak, okolini deluje da to i nije rad nego zabava. A rad mora da nam bude zabavan i da nas ispunjava, inače ćemo polovinu svog životnog vremena provesti ropćući. Zbog toga je moja poruka svim mladim ljudima da načine napor i rano prepoznaju zanimanje koje ih privlači, to je jedina garancija za smislen život."