Umeće radosti

U prizemlju stare zgrade koja gleda na donji deo Kalemegdanskog parka, pre osam meseci ugnezdio se vegetarijanski restoran „Radost - fina kuhinjica" u kome se promoviše zdrav stil života i ishrane. Vlasnica je Aleksandra Petrović, po obrazovanju marketniški stručnjak, a u restoranu kuvaju dva slikara, jedan muzičar i jedan dizajner. Zato što to vole. Kad zakoračite u taj ljupki lokal imate utisak da ste ušli u trpezariju nekog prijatelja.

„Osim što je memento na moje praške, univerzitetske dane i klub-restoran pod imenom "Radost " za koji me vezuju najlepše uspomene iz mladosti, umeće radosti života je ujedno i najvažnija lekcija koju tokom našeg postojanja treba da savladamo. Moj tim ne pripada ugostiteljskom svetu, svi su umetnici, pa je sve što radimo pomalo „iščašeno". Svi imamo veliki entuzijazam prema kuhinji, želju za usavršavanjem svakog jela koje je ovde kreirano, volju za otkrivanjem novih recepata, osmišljavanjem novih jela i traganjem za njihovom savršenom nijansom u našem malom carstvu vegetarijanske hrane. Mnogi od naših gostiji postali su nam prijatelji, osećamo se kao velika familija. Svaki put kada se neko od gostiju vrati, preporuči nas ili dovede prijatelje, za mene je to potvrda da ova romantična priča postaje sve realnija i zabavnija."

PageBreak

Ljubav prema kuvanju

Aleksandra je rođena u centru Beogradu u dobrostojećoj porodici ekonomista. Otac joj je umro kada joj je bilo 14 godina. I ona i mlađa sestra dobile su od roditelja tradicionalne poruke o važosti rada, čestitosti prema sebi i svetu u kome živimo. Odmah posle gimnazije, kada je ovde počelo bombardovanje, otišla je London da usavrši engleski jezik i ostala tamo četiri i po godine, studirajući i radeći sve vreme najrazličitije poslove, najčešće u restoranima.

Tamo je upisala Westminster fakultet za medije i komunikacije, a potom završila komunikacije na New York University u Pragu u kome je sa suprugom (arhitektom koji je dizajnirao „Radost") živela narednih sedam godina. Radila je u JWT advertajzing agenciji i Deloitte- CE Head office u marketingu. Vratila se u Beograd 2010. godine. Kaže da život na zapadu nije slatka priča, radi se mnogo, čovek je stalno pod velikim pritiskom, a osećala se usamljeno, nedostajali su joj porodica i prijatelji. Imala je odličan CV i nakon dolaska poslala ga je u stotine firmi ne birajući posao, ali veruje da ga bezmalo niko nije pročitao.

„Budući da sam rano ostala bez oca, moju porodicu su, dok se nisam udala i rodila sina, činile isključivo žene: moja mama, sestra, ja, gomila tetaka i u našim kućama se uvek negovao kult kuhinje jer se u njoj događa mnogo važnih trenutaka za ljudski život. To je možda naša poslednja lična oaza. Imali smo odgovornost prema kuhinji, bilo nam je važno da ono što jedemo i poslužujemo zadovolji sva čula, i gastronomska i estetska. Kuća nam je uvek bila puna jer smo često pravile zabave i večere za veliki broj dragih ljudi. U Pragu sam mnogo radila, ali mi ni tamo nikada nije bilo teško da posle posla za tri sata napravim večeru za 20 ljudi. Dakle - kako sam završila ozbiljnu školu, radila u najboljim kompanijama u inostranstvu i kako niko ovde nije hteo da mi dâ posao nakon povratka u Beograd - čemu sam ja mogla da se okrenem? Onome što sam oduvek volela i u čemu sam oduvek uživala. Kuvanju. Boravak u inostranstvu i mnoga putovanja su mi bili značajni saveznici u toj nameri.

Navikla sam na raznovrsnost ponude i na to da narode upoznajem najpre kroz njihovu kuhinju i mirise koji nam ostaju u sećanju, imajući moć da nas vrate na mesta na kojima smo nekada boravili. I nekako spontano sam shvatila da je u beogradskoj ponudi premalo sveže, zdrave hrane bez mesa, kombinovane sa orijentalnim, azijskim, ali i kontinetalnim ukusima. Imala sam u vidu one koji žele da uživaju u zdravim i drugačijim ukusima i senzacijama. Prihvatanje različitosti je odlika kosmopolitanizma, a ja sam odrastala i živela u tom duhu."

PageBreak

U svemu postoji dobro

Pretpostavljam da je na početku među onima koji vas okružuju bilo i nešto skepse...?
„Moje 'porađanje' 'Radosti' izazvalo je nevericu najpre kod meni najbližih, pa i u širem krugu poznanika. Kako će u zemlji Srbiji žena da vodi restoran zdrave i vegetarijanske hrane, koja se pravi od namirnica koje su kupljene istog jutra, pažljivo birane, preferirano organske?

Svi su me upozoravali da je to: neisplativo jer se hrana ne gomila - ono što se danas ne iskoristi ide u đubre - naporno, jer treba svakog dana obilaziti pijace, a zatim pomagati kuvarima, i služiti goste, i da je čist romantizam otvoriti u Srbiji restoran u kome u ponudi ne postoji meso.

Da nema kafane bez ćevapa i roštilja. Kada sam detaljno objasnila koncept, da ne želim nikakvu pompu, nikakvo ušminkano mesto, a naročito da želim da se gostima prvenstveno nametnemo kvalitetom, počeli su me gledaju sažaljivo. Nagovarali su me da pravim kompromise, ali onda to ne bi bila istina, a meni je ona važna. Da vreme koje provedem sa svojim detetom bude istina, da zaista budem sa njim, da mu se posvetim vremenom, koncentracijom, duhovno - a sve drugo tada može da stane. To važi i za druge aspekte mog života Jasno, romantična fantastika u praksi menja žanr i postaje horor kada shvatite koliko je teško obavljati nabavku (ako preferirate organske proizvode), a proizvođači uglavnom proizvode jednu ili dve vrste, koliko je teško zakonski regulisati obaveze u vezi sa restoranom (a država nema previše razumevanja ili podrške za ovu vrstu eksperimenta). Da na ovom tržištu (koje je ipak pomalo zatvoreno prema svetskim tendencijama) ne možete da nađete odgovarajuće začine, pa morate da ih donosite iz inostranstva, da ne možete da računate na frekventnu dostupnost pojedinih proizvoda...

Imajući sve to u vidu moja mama me stalno pita zašto ne radim neki ozbiljan posao u kancelariji, jer nisam završila fakultet da bih kuvala. Onda je dovedem ovde na ručak, pa neko vreme prestane da mi postavlja to pitanje. Međutim, sav taj napor i stres postaje nevažan kad shvatite da ste napravili topao, porodični kutak, opušteni mali zabran od sveta u koji ljudi vole da pobegnu. U kome ono što služimo nije samo hrana na tanjiru, sve namirnice su povezane i sve ima smisla. Predrasude su, naravno, razbili stranci i par ultra mega popularnih faca koje su prepoznali ideju 'Radosti'. Neki stranci na gostovanjima i turisti dolazili su sve vreme svog boravka na ručak i večeru. Polako, glas se proširio, i sada ljudi sa više poštovanja i sa pravom pasioniranošću dolaze u našu malu oazu u centru grada."

U šta verujete, čime se hrabrite u teškim trenucima?

„Ponekad sam obazriva pa čak i uplašena da sve bude onako kako sam zamislila. Moglo bi se reći da sam kontrol frik, iako se stalno opominjem, učim da to ne budem jer je život samo jedan, sužava se i širi shodno našoj hrabrosti. Da moramo da mu se prepustimo, umesto da stežemo i usmeravamo. Počinjem da učim da se neke stvari rešavaju tako što ih ne rešavamo. Ipak, nastojim da u svemu vidim dobro. Imam sposobnost da iz memorije brišem većinu negativnih doživljaja, retko sam tužna, mislim da sam pravi borac za trenutke sreće.

Konfučije je rekao da doživeti nepravdu ili nevolju nije ništa ukoliko ne nastavite da se toga sećate. Pokreće me pozitivna energija, širim je oko sebe, delim je sa drugima, a onda se i meni vraća na mnogo načina.

PageBreak

Pozitivna misao kao vodilja

Pozitivna misao mi je glavna smernica u životu i nesebično davanje ljubavi: svom detetu, mužu, majci i mnogim drugim ljudima. Verujem da to osećaju i moji saradnici. Impulsivna sam i veoma intuitivna. Žene često potiskuju svoju intuiciju, racionalizuju stvari, a kako sazrevam sve više shvatam da je ona blagoslov i sve joj se više prepuštam da me vodi."

Šta vegetarijanska kuhinja jeste, a šta su najčešće predrasude vezane za vegetarijanstvo?

„Najpre - vegetarijanska/veganska kuhinja nije siromašna, neukusna, jednolična, dosadna i nesita, već naprotiv bogata, raznovrsna, eksperimentalna, zdrava i zasitna. I čulna, jer uključuje obilje začina. Ostavlja prostor za mnogo eksperimentisanja. Zahtevna je jer se kombinuju različiti ukusi i namirnice, pa traži dobro poznavanje bilja, povrća i žitarica i njihovu preradu. Između ostalog, mi kombinujemo konvencionalno na vegetarijanski način, na primer punjene paprike sa bulgurom i lešnicima umesto mesa, posne sarmice sa vinovim listom pa i same burgere.

Obrada namirnica i začini daju jasne smernice u kreiranju samog jela. Vegetarijanska ponuda u drugim restoranima kod nas je često po principu: sve to isto samo bez mesa. A to nešto bez mesa više nije to. Trik je da te hrana učini srećnim i da se posle obroka osećaš dovoljno lako da možeš sve što želiš. Da si u stanju da radiš još mnogo sati i da si miran i neagresivan jer mi smo 'ono što jedemo'.

Ona je takođe i jedan od načina za upoznavanje sa drugim kulturama. Kulinarstvo je umetnost koja spaja ljude, a ako obratite pažnju zapazićete da različite svetske kuhinje produkuju različite vrste nivoa razgovora."

Nedavno je pred sam beogradski koncert i Martin Gor iz grupe Depeche Mode bio vaš gost, kao i glumci Rufus Suel i Selma Hajek dok su snimali u Beogradu - imate li uvid koliko je koncept vegeterijanske kuhinje prisutan u životu ljudi u razvijenijim zemljama?

„Ne znam ko ih je poslao. U zapadnim zemljama svaki grad ima potrebu da u njemu postoji bar četiri, pet ozbiljnih vegetarijanskih restorana, pa našu publiku najviše čine stranci, turisti koji se tako hrane i kod kuće. Dok su mlade, naše žene vode računa o ishrani, ali kada se udaju i rode decu zapadnu u kolotečinu, prestanu da eksperimentišu, da se igraju, 'džeziraju' u kuhinji i posle nekog vremena skliznu u provereni repertoar sarmi, gulaša i kolenica s kupusom. Već je postao i kliše da moderno doba podrazumeva instant utovar hrane u sebe kako bi se ostavilo dovoljno vremena za sve poslovne, telefonske, lične kontakte, obaveze koje čine stresnu svakodnevicu.

Međutim, kao što je u svetu sve više ljudi koji se leče homeopatijom, ajurvedom, kineskom tradicionalnom medicinom, tako je porasla i svest o važnosti ishrane, pa je sve više onih koji počinju da vode računa o tome šta unose u sebe, jer im je sve jasnije da se na zdravlju radi kad je čovek zdrav. U Srbiji je situacija nešto drugačija, generalno smo nepoverljivi prema svemu što je novo i drugačije, držimo se utabanih staza, isprobanih stvari (pizza kod Loleta, pljeska kod Njoleta). Naš vegetarijanski ketering takođe utabava svoj put za proslave, promocije čak i za venčanja. Horizont naših očekivanja na koji se oslonila nada polako se širi. Mislim da je Martin Gor, između ostalog, ovde ušao jer je hteo da dâ podršku vegetarijanskoj ishrani na Balkanu. Razgovarali smo, on je prirodna, mirna i opuštena osoba."

Šta biste, ako se snovi i želje ne cenzurišu, voleli da u ovom poslu još uradite?

„Sledeći korak je onaj koji se nastavlja na prethodni, a on je sada malo sigurniji i spretniji. Sve što zaradimo sada ulažemo u kupovinu boljeg šporeta, kompleta boljih šerpi i slično. Za početak želim pun restoran u koji dolaze divni, kreativni, pametni, duhoviti ljudi svih nacionalnosti. Želim kvalitetnu komunikaciju među nama, koja će nam omogućiti da razmenjujemo ideje i energije, a uverena sam da vegetarijanci, ljudi koji preferiraju zdravije opcije, imaju pročišćenu svest, to su zaista suptilnije, rafiniranije duše."