Na intervju sa Mabel Kac sam došla prilično neraspoložena, ispunjena nekakvim nemirom, sa strepnjom i sumnjom da ću ikada uspeti da promenim neke svoje zastarele ograničavajuće programe. Susret sa Mabel Kac, ženom nepokolebljive vere, došao mi je kao injekcija pozitivne energije, potrebna doza entuzijazma i dokaz da promena može da se napravi uz jednu jednostavnu, ali čvrstu odluku. Preokret koji se desio Mabel, može da se desi svakome od nas.
Mabel Kac je rođena u Argentini gde je provela prvu polovinu svog života. Tamo se i udala, završila fakultet, stekla dve diplome, obe iz oblasti računovodstva. Kada se početkom osamdesetih preselila u Los Anđeles, specijalizovala se za poreske poslove. U obećanu zemlju je otišla na nagovor svog tadašnjeg supruga koji je smatrao da kao doktor ima mnogo bolju perspektivu u Americi. Na samom početku američkog sna, ništa nije bilo kao što su očekivali. Trebalo joj je dosta vremena da se navikne na kulturu i običaje koji se u velikoj meri razlikuju od argentinskih, ali joj je ipak prijalo da živi u sredini gde se njen rad ceni i vrednuje. Ispostavilo se da ju je u Americi čekao život o kom ranije nije imala nikakvu predstavu, život o kakvom nije mogla ni da sanja. Kao učenica i naslednica poznatog ho'oponopono učitelja Hju Lena (Hew Len), Mabel danas putuje po svetu upoznajući ljude sa ovom čudesnom i pre svega jednostavnom tehnikom koja je promenila ne samo njen, već i živote miliona ljudi.
Šta vas je navelo da počnete da radite na sebi i kako ste došli do ho'oponopono tehnike?
"Do ove tehnike me je dovela potreba za ličnim razvojem. Bila sam u potrazi za nečim što će mi pomoći da budem srećna, jer sam u trenutku kada sam kročila na taj put bila prilično nesrećna. Uprkos racionalnoj spoznaji da imam sve što mi je potrebno za sreću, iznutra se nisam tako osećala. Tražila sam jednostavan način da izmenim svoje unutrašnje stanje. Znala sam da postoji mnogo metoda u kojima se podrazumeva da osoba prolazi kroz ozbiljne unutrašnje drame, i bila sam sigurna da ne želim takvu vrstu preispitivanja i kopanja po samoj sebi koja bi me uvela u neko još teže emotivno stanje.
Nisam želela nikakve analize tipa "mama mi je učinila ovo, tata mi je učinio ono, pa se ja zato sad osećam nezadovoljno i neispunjeno". Znala sam da mora da postoji nešto o čemu ne moram mnogo da učim, niti da sve razumem, već da samo treba da osetim suštinu - da se na lak način podesim na dobre vibracije. Moja zamisao je bila da sve iz prošlosti što mi više nije od koristi otpustim jednom zauvek bez mnogo muke. Ideja da moram da preuzmem stopostotnu odgovornost i da jednostavno otpustim sadržaje koji su me opterećivali bila mi je bliska i zato sam odabrala baš ho'oponopono. Rekla sam sebi "Da, postoji lak način i ja ću ga naći." Kada sam to čvrsto rešila, kada sam donela tu odluku, Univerzum mi je poslao ho'oponopono."
Pomenuli ste da ste bili nesrećni, volela bih da čujem nešto više o tome. Šta je bio vaš problem, šta je ono što je u vama izazivalo nemir?
"Ne bih znala da vam kažem u čemu je bio moj problem. Nisam se bavila analiziranjem, mislim da sam samo bila rođena besna. Kao mala sam stalno bila ljuta, nezadovoljna, uvek sam imala osećaj da mi nešto nedostaje, da mi treba više svega da bih bila srećna. Kasnije sam shvatila da sam sve vreme zapravo bila ljuta na Boga. Osećala sam se kao da me je Bog napustio, da sam ovde sama. Na jednom seminaru koji sam pohađala sam radila danas veoma poznatu tehniku preporađanja. Kroz taj proces sam došla do spoznaje da nisam ni želela da se rodim i da živim."
Koliko dugo je trajao taj osećaj da ne želite da živite?
"Sve do trenutka dok nisam odlučila da se promenim na lak način. Tada sam mislila da sreća leži u materijalnim stvarima. Bili smo situirani, imala sam dve univerzitetske diplome, radila sam kao računovođa, imala sam dva predivna sina i supruga, ali sve to mi nije bilo dovoljno. Ako sam imala lepu kuću, vrlo brzo bih postala nezadovoljna i želela bih drugu, svetliju i veću. Stalno sam želela još, još, još... Novac, auto, kuću... Imala sam sve što može da se zamisli i u materijalnom i u statusnom smislu, ali sam ipak iznutra osećala prazninu, nezadovoljstvo i bes. Nisam verovala ni u šta što nisam mogla da vidim ili dodirnem. Bog za mene nije postojao."
Kako ste počeli da verujete? Šta se u vama desilo pa je došlo do tog velikog zokreta da postanete duboki vernik i neko ko svojom verom inspiriše i druge da pronađu Boga u sebi?
"Velika promena u mom životu je nastupila onog trenutka kad sam pogledala unutar sebe, kad sam postala spremna da preuzmem odgovornost za to kako se osećam i kad sam odlučila da se menjam. Shvatila sam da mi je promena potrebna nakon što sam se prepoznala u ponašanju svog sina. Bio je besan i obraćao mi se ljutitim tonom. On je bio moje ogledalo, isto tako sam se ja ponašala prema njemu u to doba. Probudila sam se tek 1995. godine, kada je moj stariji sin imao 12 godina. Do tad sam bila zatvorena, vrlo ograničenih shvatanja, nisam razumela da je život mnogo više od onoga što vidimo i osećamo svojim čulima."
Buđenje počinje prihvatanjem odgovornosti
Prvi korak koji je Mabel napravila nakon što ju je konflikt sa sinom probudio, jeste da ode na časove joge. Jednom prilikom zadatak je bio da se vizualizira da je neka jaka želja ostvarena.
S obzirom na to da je Mabel imala problematičan odnos sa starijim sinom, zbog čega je jako patila, zamislila je kako se njih dvoje divno slažu, otvoreno razgovaraju i imaju skladan i blizak odnos. Istog dana, dok ga je vozila iz škole, on ju je zamolio da zajedno provedu popodne, što se pre toga nikada nije desilo.
Zapanjena i oduševljena Mabel je ostala sa sinom i tada su po prvi put otvoreno razgovarali, ne samo o njihovom odnosu već i mnogim drugim ozbiljnim pitanjima koja su njega zanimala. Njena vizualizacija se ostvarila u roku od nekoliko sati, i zapitala se da li je moguće da smo mi ljudi toliko moćni da u tako kratkom roku, uz pomoć vizualizacije praćene čvrstom verom, možemo da rešimo dugogodišnji problem.
Nakon tog iskustva, rešila je da se oslobodi dugo nataloženog gneva i otišla je na seminar za oslobađanje od ljutnje. Usledilo je njeno upoznavanje sa psihologijom, ali i metafizikom čije principe je konačno bila spremna da prihvati. Ubrzo nakon toga "naletela" je na ho'oponopono tehniku i u trenutku je shvatila da je to ono što je tražila.
S obzirom na to da je kao računovođa imala puno svojih zaposlenih i da je veliki deo njenog posla podrazumevao i organizaciju, ponudila je svom ho'oponopono učitelju dr Hju Lenu da mu organizuje radionice i predavanja kako bi ova tehnika postala dostupna i poznata što većem broju ljudi. Tako je organizovala predavanja u Kaliforniji i u Argentini, a svog učitelja je pratila na svim destinacijama u kojima je gostovao. Kroz ta predavanja je učila i uživala je da bude u blizini tog mudrog čoveka. I dalje joj nije padalo na pamet da postane predavač, već je na sve te radionice išla isključivo radi svog ličnog razvoja.
Sasvim spontano je pomalo počela da mu asistira u predavanjima, i tako je, iako to nije planirala, to postao njen novi poziv, ili bolje reći životna misija. Tek kada je Ihaleakala (havajsko ime dr Lena) odlučio da se povuče, Mabel je počela da radi samostalno i vremenom je kreirala sopstvena, praktičnija i zabavnija ho'oponopono predavanja. Cilj joj je bio da na sebi svojstven način motiviše ljude da prihvate nov stil razmišljanja i da se otvore za fantastične promene, koje je zahvaljujući ovoj jednostavnoj tehnici i sama napravila. Svoj entuzijazam je sa lakoćom prenosila na polaznike i našla je najbolji način da ezoterične teme približi i onim polaznicima koji su više intelektualni tipovi.
Od Don Miguel Luiza, tvorca "4 sporazuma sa samim sobom" naučila je jednu od najvažnijih lekcija. Na jednom njegovom predavanju na kome je prisustvovala, on je rekao "Kada počnete da verujete sebi, u vama počinje da raste nešto što je rečima neobjašnjivo." Za Mabel je to bila Božja energija koju je pronašla u sebi.
Bez ikakve zadrške i sumnje prepustila se veri i u dobro. Pustila je da joj se dobre stvari dešavaju, da dolaze k njoj, umesto da ih ona sama traži. U njoj je cvetao izvor ljubavi koji je privlačio baš ono što je njenoj duši bilo najpotrebnije. "Ne učim druge da počnu da veruju u Boga. Učim ih da počnu da veruju u sebe, jer se tada ceo naš život menja na čudesan način."
Da li je moguće da je to toliko lako?
"Jeste, to je baš tako lako! Sada shvatam da je do svakog zaokreta u mom životu došlo nakon što sam u sebi donela neku odluku. I to ne bilo kakvu odluku, već odluku koja je u potpunom saglasju sa mojom izvornom prirodom, sa mojim stvarnim potrebama. Moramo da se povežemo sa dubljim delovima sebe, jer zaista u sebi imamo sve što nam je potrebno. Sreća je dostupna svima, a ne samo pojedinima. Slušajte, ja nemam diplomu iz ovoga. Sve moje diplome su iz oblasti ekonomije, ali ja ovo radim iz srca i zato mi dobro ide. Iako nikada nisam pohađala kurs pisanja umem da pišem knjige za koje su mi mnogi rekli da su im promenile život. Zato umem da držim motivacione govore, iako nisam išla na obuku za javni nastup. Držala sam se principa "Feel the fear and do it anyway", otvorila sam se i sa samom sobom izgradila odnos pun poverenja. Za ostalo se pobrinuo Univerzum."
Kako za vas funkcioniše ho'oponopono?
"U ho'oponoponu mi ne radimo vizualizacije, već dajemo dozvolu Bogu da nam da ono što je za nas najbolje i najsavršenije. Bog uvek za nas ima najbolje rešenje, koje često ne možemo ni da zamislimo. Mi ograničavamo sami sebe, živimo po tuđim uverenjima, i često kada postavljamo ciljeve ne verujemo da su oni ostvarivi. Ali ako pustimo Božju ruku da nas vodi, onda stižemo na ono mesto koje je za nas savršeno."
Tehnike koje nude laka i brza rešenja
Mabel ima sinove od 32 i 27 godina, sa kojima sada ima odnos pun uzajamnog poverenja i podrške, a Mabel ga opisuje kao nešto što je "out of this world". Ali nije uvek bilo tako. Nakon razvoda, deca su ostala sa tatom, iako su tada imali samo 8 i 11 godina. To je bila odluka njihovog oca, koju je Mabel prihvatila, i mada joj je tada bilo jako teško, sada smatra da je to bila Božja volja.
"Kada smo se dogovorili da deca ostanu kod mog bivšeg supruga, osećala sam se jako loše. Ali nisam dozvolila negativnim emocijama da me slome, već sam odmah počela da govorim "hvala, hvala, hvala". I zaista, tako što je uzeo decu, moj bivši muž mi je pomogao. Otvorila mi se mogućnost da se bavim svojom misijom, za koju ne bih imala vremena i snage da sam ostala kod kuće. Verovala sam i da to nije najbolje rešenje samo za mene, već i za moju decu. Znala sam da će se Bog postarati da moja deca budu srećna i da izrastu u divne ljude. Tako je i bilo, a ja nemam nikakve zasluge u tome. Dopustila sam da ih Bog inspiriše i vodi, i sve je ispalo najbolje moguće."
Moram da priznam da mi se tehnike koje nude laka i brza rešenja nikada nisu dopadale, ali upoznavši Mabel, moj stav se u velikoj meri promenio. Preda mnom je bila osoba koja je spokojna, zadovoljna, izbalansirana, koja vibrira blagošću i dobrotom. Iz nje se širi božanska energija, ne zato što o njoj toliko priča, već zato što joj je dopustila da se kroz nju manifestuje. Čini mi se da ne dozvoljava da se nad njom ni na trenutak nadvije oblačak sumnje u sebe ili u dobar ishod predstojećih događaja.
Tokom razgovora je izgovorila i dobro poznate afirmativne rečenice "Let it go, and let in God", "Go with the flow", "Feel the fear and do it anyway", ali za razliku od nekih drugih učitelja koje sam čula da govore isto, kod Mabel sam osetila da to zaista funkcioniše i da to jesu principi u koje toliko veruje, da ne postoji šansa da za nju ne rade. Mabel je navela i druge da sagledaju veličanstvenost svog bića, kao i veličanstvenost samog života.
