Kristofer Petrović je došao iz Amerike i ostao da živi u Niškoj banji. Evo i zbog čega su ovog jedinog amiša u Srbiji, povukli koreni da dođe i ovde ostane...
Život u amiškoj zajednici
Još dok smo bili u Americi prijatelj iz Niša, reditelj, erudita, radoholik, ljubitelj lokalne istorije i niških mehana Vladimir Ðorđević mi je - videvši moju reakciju na amiške kočije - rekao da u okolini Niša živi jedan srpski amiš. Pomogao mi je i došli smo do čoveka.
Rukujemo se. Na njegovim malim rukama ocrtava se radno iskustvo drvodelje, majstora sposobnog da sam napravi kuću, obrađuje zemlju... Zadebljanja na njegovim prstima kao CV govore da je sposoban radnik.
Iz razgovora ću saznati da je ispod slamnatog šešira sakriven dobar računovođa koji ideje za posao može da pretvori u stvarnost.
Pod rukom nosi zelenu fasciklu u kojoj je spakovan i pedantno arhiviran njegov problem i knjigu o selu na obroncima Suve planine gde su mu koreni - Donja Studena, nedaleko od Niške Banje. To bi ukratko bila dva razloga zbog kojih je u Srbiji.
Učite od velikana: Gandijeve misli o humanosti i ljubavi...
„Moj otac je Srbin, čak su mi ljudi u Americi govorili da u meni ima nešto srpsko. Moja ličnost, temperament, snažna volja. To mi nisu govorili amiši, jer oni nemaju toliko razvijenu svest o karakteristikama drugih naroda", kaže Kristofer.
Slušao je priče svoga oca, čitao o Srbiji, a onda tokom proputovanja kroz istočnu Evropu isplanirao da jedan dan poseti selo odakle su davne 1912. njegov deda Denča i brat mu Pavle krenuli u novi svet, i sigurniji život. Pre četiri godine se obreo na autobuskoj stanici u Nišu, a kratak novembarski dan već je počeo da tamni.
