Za neke žene, postavljanje i održavanje granica u odnosu prema drugima je lako kao disanje. Ipak, za mnoge od nas, ideja o postavljanju granica može izazvati oštar osećaj u stomaku, ubrzano kucanje srca, ili čak osećaj krivice. Problemi sa postavljanjem granica u životu mogu poticati još od detinjstva, a mogu i značajno narušiti kvalitet života.
Baš o tome govori i ispovest žene koja je nakon velikih izazaova, problema i želja da udovolji drugima shvatila da mora da se promeni - pročitajte njenu priču:
Još tokom odrastanja bila sam povučena, živela sam u svom svetu, ali moja majka se iznova trudila da me vaspita tako da budem prihvaćena u okruženju i da ne izneverim njihova očekivanja. U školi sam ostavrivala sjajne rezultatae, išla sam na takmičenje, čak i u adolescenciji nosila garderobu koju mi je majka birala kako bi delovala uljudno, trudila se da ostavim dobar utisak na sve i svakoga - čak i na ljude koje sam prvi i jedini put u životu videla.
Ovo nije često polazilo sa rukom kada je reč o odnosu sa vršnjacima - deca su divna bića, ali ponekad surova. U školi su postali oni koji su popularni i oni koji su izdvojeni i uvek predmet šala i zadirkivanja - ja sam pripadala toj drugoj grupi.
Majka mi je govorila - "Ne smeš da jedeš, moraš da smršaš", pa sam celog života brojala svaki zalogaj. Prijateljice iz škole su govorile - "Moraš da nađeš dečka", pa sam bila sa prvim momkom koji je hteo da bude sa mnom iako je definitivno bio loš izbor, dodatno mi urušavao samopouzdanje i činio da se osećam loše.
Imala sam uspeh, lepotu, upornost, želju da budem uspešna, ali sam sa svakim korakom da postanem savršena u tuđim očima gubila sebe. To se kasnije odrazilo i na odnose sa šefovima i kolegama. Primećivala sam da sam stalno zarobljena u takmičarskom duhu, ali i da klimam glavom kada mi neko govori šta da radim, čak iako je njegovo znanje manje od mog. Na poslu sam često bila iscrpljena, šefovi su imali sklonost da prepoznaju moju slabost, a to je da sam spremna da uložim i poslednji atom snage da bih bila cenjena i prihvaćena. Zbog toga sam iznova dobijala novi posao, bila sam pretrpana zadacima, premorena, a nikada nisam podigla glas, niti sam pokušala da se izborim za sebe. Jednostavno nisam umela da kažem "NE".
Moja perfekcionistička opsednutost da se uklopim u kalup društva dovela me je i do prvog braka. U početku je odnos bio sjajan, zajedno smo rasli i napredovali, dobili dvoje dece, a onda je zavladala monotonija. Nakon monotonije razgovor se svodio na priče o obaveze pred decom, a kada smo sami uglavnom na svaljivanje krivice i to kako sam ja odgovorna što nam brak propada, kako se ne trudim dovoljno, kako sam zaboravila da mu se posvetim. Pokušavala sam da se potrudim, predlagala da izađemo negde, pričala o njegovim osećanjima, slušala, ali njegov "trud" se svodio samo na svađu i dobijanje. Posle dve godine ovakvog odnosa, priznao mi je da postoji neko drugi, da je zaljubljen, želi razvod i otišao je. Preselio se sa njom u novi dom, počeo da osniva novu porodicu.
Ostala sam sama sa decom, trudila sam se i dalje sve da postignem, ali mnoge stvari je bilo nemoguće završiti. Nije bilo ništa savršeno, i to me je iznutra ubijalo. Moja želja da budem savršena žena, divna majka, uspešna u poslu, divna prijateljica - sve te uloge bilo je nemoguće izneti na svojim leđima, a da i dalje stojite stailno na nogama.
Ali, jednog dana sam odlučila da je vreme za promenu. Bio je to trenutak kada sam primetila kako se moja ćerka koja je drugi razred počela da se povlači u sebe, kako je izdvojena od društva. Drugi su je zadirkivali, ona nije znala da im odgovori, nije znala da se zaštiti. U njenim očima sam videla svoje. Bila je to ista ona devojčica uplašena i nesigurna, samo u drugom vremenu. Bila je ista ja, iako ja nisam bila kao moja majka, ali ja je nisam naučila da kaže NE, da stvori granice.
Počela sam da idem na psihoterapiju koaj mi je izuzetno prijala i od svoje psiihoteraputkinje sam dobila knjigu "Postavljanej granica", doktorke Rebeke Rej. Suština ove knjige bila je lekcija kako da postavimo jasne granice, prepoznamo navike i uverenja koja nas sputavaju da živimo kako želimo, i da postanemo ono što volimo, najispunjenije i najautentičnije biće.
Tada sam shvatila da nema nikoga oko mene ko me proverava, gleda svaki moj koRak, meri koliko sam dobra. Celog života sam se ponašala tako da u očima drugih budem sjajna, zaboravljajući da i ti drugi imaju svoje probleme, brige, i da mnoge od njih nije ni briga za mene.. Ali, i čak da ih je briga , ja imam pravo da živim onako kako želim. Ovo nije njihov već moj život - to je blagoslov slobode.
Mnoge lekcije koje sam naučila u navedenoj knjizi prenela sam i na svoju ćerku, a istakla bih 3 kao najvažnije:
"Stvari koje više nikada neću da radim:
1. Da objašnjavam svoje postupke nekome ko je vam mog unutrašnjeg kruga;
2. Da izbegavam svoju istinu samo da bi drugim ljudima bilo udobno;
3. Da se izvinjavam zato što sam postavila granice."
Danas sam srećna i ispunjena žena koja je promenila posao i počela da radi onaj koji više voli i u kojem uživa, čak iako se manje plaća. Venčala sam se za najdivnijieg čoveka na svetu koji je najbolje rame za oslonac i podrška kakvu nisam imala, a moja deca, zajedno sa mnom, rastu u snažne i divne ljude. Ponekad jedno "NE" može da vam promeni ceo život.
Izvor: Sensa