- Sve više je nesrećnih ljubavi i razvedenih brakova u svetu u kojem je imperativ biti srećan.
- Psihoterapeut Milan Damjanac otkriva zašto biramo partnere koji nas popvređuju i kakve to veze ima sa roditeljima.
U svetu gde nam algoritmi obećavaju sreću na klik, a Instagram servira nerealne slike savršenih brakova, psihoterapeut i filozof, Milan Damjanac u svojoj knjizi "Tiranija sreće“ nudi hladan tuš realnosti. On upozorava da su mnogi naši odnosi zapravo samo "trka u prazno" u kojoj pokušavamo da zalečimo rane iz detinjstva preko tuđih leđa.
Psihoterapeut Milan Damjanac govorio o ljubavi, partnerstvu i onome što pogrešno nazivamo "srećom".
O mitu o sreći i unutrašnjoj praznini
Damjanac ističe da smo postali žrtve marketinga koji nam prodaje sreću kao obavezu, dok istovremeno postajemo sve usamljeniji.
"Tiranija sreće koja se danas svuda prodaje je ideja da stalno moram da budem još srećniji, da kupim još nešto... Verujemo da će naša praznina nestati kada to budemo imali, ali rupa ostaje. Ljudi se zatrpavaju stvarima i imaju vrlo malo prostora za druge, jer se stalno pitaju šta njima treba, a nikada šta drugima treba od njih", poručuje Damjanac.
O zaljubljivanju u "projekcije"
Mnogi veruju da je intenzivna privlačnost znak „one prave“ osobe, ali Damjanac objašnjava da je to često samo hemijski odgovor na stare rane.
"Zaljubljenost nije osećaj, to je oset. To je vrlo telesna stvar. Mi se zaljubljujemo u modele koji su nam u odrastanju nedostajali. Nećete se zaljubiti u nekog drugara koji vas voli i poštuje takvu kakva jeste, nego u nekog tipa koji je hladan i dalek. Vi idealizujete projekciju - ono što niste imali u kući, a liči na ono što ste imali", navodi on.
O intimi i iluzijama
Kada veza počne burno, često mislimo da je to dokaz duboke povezanosti, dok je istina ponekad potpuno suprotna.
"Kada je u pitanju projekcija, seks 'pršti'. To se dešava jer vi zapravo imate seks sa svojom idejom o nekome, a ne sa tom stvarnom osobom. Tek kada prođe vreme i krene ono što popularno zovemo 'hlađenje', vi zapravo postajete besni jer shvatate da tog čoveka niste videli od početka do kraja", objašnjava Milan Damjanac.
Pročitajte u našoj galeriji 10 saveta psihologa Mihaila Labkovskog o ljubavi:
O ulozi spasioca i žrtve
Većina toksičnih odnosa funkcioniše po principu "klackalice" između dve specifične uloge koje se međusobno hrane.
"Neko ko je odrastao uz priču da za njegove potrebe nema mesta, po pravilu postaje spasilac. On traži partnera u problemu jer veruje da taj neko, ako ga on spasi, nikada neće otići. S druge strane, žrtva uvek krivi druge i traži nekoga da je spasi. To je začarani krug: spasilac se dokazuje, a žrtva dobija potvrdu da je niko ne voli", kaže Damjanac i dodaje:
"Često nas ne privlače ljudi koji nas poštuju, već oni koji su emotivno nedostupni i hladni. Razlog leži u modelima iz detinjstva - idealizujemo ono što nismo imali u kući, a što nas podseća na roditeljsku distancu. Verujemo da ćemo, ako 'otopimo' hladnog partnera, retroaktivno dokazati da smo vredni ljubavi. To je igra dokazivanja koja se najčešće završava besom i razočaranjem kada maske padnu", zaključuje.
O kompromisu kao "zajedničkom trpljenju"
Moderni parovi često pucaju jer očekuju da u braku sve bude lako i po njihovoj volji. Damjanac nudi realniju definiciju opstanka.
"Kompromis je obostrano trpljenje. Logika je: 'Ja trpim zbog tebe, ali ako i ti trpiš zbog mene, onda je u redu'. Ljudi danas misle da ništa ne moraju da trpe, ali to ne može tako. Kada bismo dobili baš sve što želimo, to bi bila depresija. Da bi se odnos održao, obe strane moraju da prihvate određenu dozu neprijatnosti", govori psihoterapeut Milan Damjanac.
Kako dalje?
Izlaz nije u traženju novog partnera, već u promeni sopstvene perspektive i prihvatanju nesavršenosti.
"Ljubav je veština da prihvatim nekoga ko je drugačiji od mene i da zavolim i one stvari koje nisu savršene. Ali, da bih to mogao, moram prvo sebe da zavolim kao nesavršenog. Ne možete pobeći od sebe menjanjem partnera; gde god da odete, sebe nosite sa sobom", govori psihoterapeut i filozof, Milan Damjanac.
Put ka samopoštovanju.
Da bismo izašli iz začaranog kruga ponavljanja istih grešaka, moramo prestati da sebe tretiramo kao "preduzeće koje mora biti uspešno".
"Potrebno je razlikovati samopouzdanje (vera u veštine) od samopoštovanja (uverenje da vredimo samo zato što postojimo). Voleti sebe kao nesavršenu osobu znači prihvatiti sopstvenu „sivu zonu“ i prestati sa popravljanjem sebe kao da smo pokvaren proizvod. Tek kada preuzmemo odgovornost za sopstvenu prazninu, postajemo sposobni za zdravu bliskost", zaključuje Damjanac.
BONUS VIDEO:
Žena.blic.rs / Sensa
