Kada su naučnici pitali ispitanike šta se dešavalo u njihovom umu u periodu kada su imali zadatak da ne rade ništa, ispostavilo se da je um lutao tamo-amo i uglavnom se zadržavao na egocentričnim temama – moje misli, moje emocije, misli poput: "Ko je lajkovao moj post na
društvenim mrežama?", i slično. I sami možemo da potvrdimo da naš um, kada nemamo čime da ga uposlimo, po inerciji teži ka ličnim temama koje su deo naše svakodnevne brige, piše Tijana Radić, sertifikovana instruktorka meditacije, tehnika disanja i joge. Da bi potvrdili ovo svima poznato subjektivno iskustvo, istraživači sa Harvardskog univerziteta su izvršili ispitivanje koje je uključivalo nekoliko hiljada ljudi, i zaključili da je lutajući um nesrećan um.
Otuda su sve popularniji i dostupniji adrenalinski sportovi, jer u trenutku slobodnog penjanja, kada visiš na litici ili iskačeš iz aviona sa padobranom na leima, um ti je usmeren isključivo na aktivnosti koje će ti spasiti život. Slično se dešava kad upadnemo u "tok" dok radimo nešto što mnogo volimo i u čemu smo jako dobri. Mnogi muzičari, plesači i sportisti svedoče o tome da su, kada su u stanju "toka", mentalne aktivnosti stišane na minimum, a um ne luta.
Onoga trenutka kada se izgubimo u svojim mislima tokom meditacije i prepustimo lutajućem umu, nalazimo se na suprotnoj strani od cilja naše meditacije. Zato je važno da tokom izvođenja meditacije primetimo kada um počne da luta i vratimo fokus na dah ili mantru (zavisno od tipa meditacije koju praktikujemo).
Primećeno je da iskusni meditanti imaju mnogo čvršću neuronsku vezu između uobičajenog rada mozga (default mode) i dorsolateralnog prefrontalnog korteksa zaduženog za održavanje fokusa na željenom objektu. Što ta veza više jača, koristeći meditaciju kao vrstu mentalnog treninga, to imamo veću kontrolu nad našim lutajucim umom i ređe se uplićemo u lične melodrame.
Tradicionalne meditativne prakse svih kultura imaju isti cilj: otpuštanje konstantnog hvatanja za misli, emocije i impulse koji nas vozaju kroz život. Svaki meditant zna da su misli, emocije i impulsi prolazni događaji i da nema smisla bazirati život na nečemu što se konstantno menja. Zato ne moramo da poverujemo svakoj svojoj misli, već možemo samo da je registrujemo i otpustimo. U mentalnom sklopu iskusnih meditanata dolazi do oslabljivanja aktivacije prirodnog, tj. inertnog stanja uma, koji drži na okupu mozaik sastavljen od memorije, misli i impulsa, svega onog što čini naš osećaj licnog postojanja.
Slabljenje ličnog osećaja tokom meditacije možemo razumeti na primeru bola ili nekog drugog neprijatnog osećaja u telu. Dok je za mnoge ljude to izvor frustracije, iskusni meditant to percipira kao senzacije u fizičkom telu, a ne kao "moj bol". Ova vrsta metasvesnosti, koja kod dugogodišnjih meditanata postaje karakterna osobina, najviše je zaslužna za lakoću postojanja, jer nam omogućava da posmatramo svoje misli, emocije i akcije i upravljamo njima.
Um će uvek da luta. Prirodna tendencija uma je da teži melodrami, ali treba da znamo da mi imamo kontrolu nad umom i da je meditacija najefikasniji nacin za to i put do lakoce postojanja. Jedna osobina koja je zajednička za sve posvećenike meditaciji je da se ne zaglavljuju u mreži svoga uma, vec žive u trajnoj pozitivnosti i radosti.
Izvor: Sensa