Prva asocijacija na psihoanalizu zasigurno jeste njen otac - čuveni psihijatar Sigmund Frojd. Ako bilo kog na svetu pitate sa čime je još povezana psihoanaliza, velika većina će odgovoriti: „kauč“. I biće u pravu, jer psihoanaliza se dešava samo na kauču. Kauč pravi razliku između psihoanalize ne samo od drugih psihoterapija već i od psihoanalitičke psihoterapije, koja dozvoljava varijacije po tom pitanju.
Zamislite: čovek leži na kauču, ne vidi analitičara, samo ga čuje. A ono što se dešava jeste da umesto tako poznatog i savladanog vizuelnog modaliteta drugog, on sluhom opaža – samo glas analitičara. U našoj kulturi, navikli smo da se u velikoj meri oslanjamo na vizuelni aspekt informacija, čak i u komunikaciji. Oči upijaju mnogo bolje, bukvalno čitaju šta se dešava.
Uho se u ovom smislu smatra lošim instrumentom. Kada vidimo osobu i slušamo istovremeno, većinu onoga što čujemo propuštamo kroz vizuelne filtere ili se čak potpuno gubimo u mislima.
Potpuno je drugačije kada ne vidimo, već samo čujemo. U nedostatku vidljivosti, analitičar je primoran da pribegne imaginarnom polju. Upija intonacije i modulacije glasa, disanja i počinje da hvata ritmove govora. Zvuk je povezan sa ritmom, on skreće našu pažnju prema unutra, na telo, na unutrašnji svet, na emocionalnu fermentaciju, na duboke reakcije tela.
Zvuk je bliži telu nego vizuelna slika, stoga pojačava senzornu komponentu.
Metaforički rečeno, vizuelnost je ekstrovertna, auditivnost introvertna.
Ritam je prvi oblik organizacije iskusnog sveta. Najraniji zvuk sa kojim se susrećemo jeste otkucaj majčinog srca kada smo bili u njenom telu, a taj otkucaj nas je smirivao, ali i uređivao naš tada bezobličan svet.
Govor pacijenta, poput muzike, sa svojim vibracijama, zaobilazeći um, odmah „ulazi u krv“ analitičara. I tada jezik postaje jezik unutrašnjeg sveta, jezik je između stvarnosti i fantazije, a u prostoru ordinacije počinje da se pojavljuje nesvesno koje svojim prizvucima i ritmovima klizi u govor. A nesvesno jeste ono što tražimo u psihoanalizi, njegov glavni lik, reditelj naših životnih scena.
Iz psihoanalitičke istorije znamo da je Sigmund Frojd počeo da koristi kauč jer je bio opterećen produženim kontaktom licem u lice s pacijentima. Kao što se često dešava kod genija, njegovo raspoloženje pretvorilo se u metodu!
Ta metoda je danas neophodna - danas o psihoanalizi ne razmišljamo bez kauča. Zahvaljujući njemu, soba ili ordinacija postaje prelazni prostor između fantazije i stvarnosti i počinju da se dešavaju neverovatne stvari...
BONUS VIDEO: