„Jedino lečenje koje treba primenjivati kod dece jeste lečenje od nesreće. Teško dete jeste dete koje je nesrećno. Ono je u ratu sa samim sobom, pa otuda i u ratu sa svetom.“

Aleksandar Nil

Britanski pedagog Aleksandar S. Nil (1883–1973) bio je osnivač škole Samerhil, koja se i danas smatra jednim od najznačajnijih eksperimenata reformne pedagogije 20. veka. Nil je autor knjiga: „Slobodna deca Samerhila“ i „Novi Samerhil“, a kod nas je odličan prikaz te teme dat i u delu „Samerhil – za i protiv“ (Grupa autora, Biblioteka XX vek, Beograd). Škola je osnovana u blizini Drezdena, u Nemačkoj, 1921. godine, ali je zbog nekonvencionalnog programa nastave ubrzo zabranjena. Godine1924. Samerhil se seli u Englesku, zadržavajući svoj izrazit inventivan, eksperimentalan karakter.

Aleksandar Nil zastupao je pravac individualne pedagogije, po kome je dete centar vaspitno-obrazovnog procesa, pa se u skladu s njegovim mogućnostima i interesovanjima organizuje i adekvatna pedagoška sredina. Samerhil je zamišljen kao škola koja će odgovarati detetu, a ne obrnuto, i kao mesto gde će se ono osećati prihvaćeno upravo takvo kakvo jeste. Bio je namenjen deci uzrasta od pet do petnaest godina. Školovanje se plaćalo, a školu su pohađala deca srednjih klasa poreklom iz Engleske, američkih, evropskih i azijskih zemalja.

Najveća inovacija Samerhila jeste shvatanje obrazovanja njenog utemeljivača A. Nila. Prema njegovom mišljenju, cilj obrazovanja isti je kao i cilj života: pronalaženje sreće. Jedino što je za decu u budućnosti bitno jeste da budu srećna, a ne da li su visoko akademski obrazovana ili da li ispunjavaju očekivanja svojih roditelja.


Do sreće kao najvećeg cilja Samerhila stiže se kroz principe slobode, ravnopravan položaj dece sa odraslima, pa i učiteljima, fleksibilno shvatanje nastave...

PageBreak

Škola bez rasporeda

Sloboda. Nastava u Samerhilu nije obavezna. Deca se igraju koliko god žele, a počinju da uče tek kada (i ako) osete potrebu za tim. Sama odlučuju da li će dan provesti u učenju, igri, čitanju ili spavanju. Nisu postojali rasporedi časova, kao ni klasični sistemi ispitivanja i ocenjivanja. Kada zadovolje potrebu za igrom, smatra Nil, deca mogu da se posvete učenju i tada postižu još bolje rezultate od one dece koja su bila „primorana“ na učenje, na štetu sopstvenog detinjstva i igre. „Ako se vaše dete naigra do mile volje, položiće prijemne ispite za fakultet nakon samo dve godine intenzivnog učenja, umesto da provede uobičajenih pet, šest ili sedam godina u nekoj školi u kojoj se potreba dece za igrom sasvim zanemaruje“, smatra Nil.

Uloga učitelja. Učitelji nisu predstavljali autoritete u današnjem smislu. Oni sa decom imaju ravnopravan status, a ponekad se stiče i utisak da deca dominiraju. Na primer, sasvim je uobičajeno da dete kaže učitelju da je potpuna neznalica ili da je budala. U Samerhilu nema ni kazni ni zabrana. Kazna se smatra samo modifikovanom mržnjom odraslog, pokazivanje nemoći u razračunavanju sa ličnim, potisnutim nezadovoljstvima, potpuno nevezanim za dečje postupke. Tako shvaćena kazna podrazumeva stvaranje straha kod deteta, osećanja zavisnosti i blokade kreativnih potencijala. S druge strane, ponašanje dece u Samerhilu bilo je toliko oslobođeno uobičajenih normi ponašanja da skoro i ne postoji razlog zbog koga bi dete moglo da bude kažnjeno.

Učitelji deci ne nameću svoje stavove niti sistem vrednosti, pa ih čak ne upoznaju ni sa osnovnim moralnim načelima. Tako, ukoliko odrasla osoba sugeriše detetu da treba da podeli igračku sa drugom, to znači formiranje frustracije kod deteta i nametanje sopstvenih uverenja. Ukratko, najbolji učitelji jesu oni „koji se smeju sa decom, a najgori oni koji se smeju na račun dece koju podučavaju“.

Nastava u Samerhilu

Nil smatra da deca nisu tabula raza (prazne tablice koje tek treba ispisati), već osobene ličnosti rođene sa određenim znanjima i sposobnostima. Tako je i nastava svedena na ono osnovno: ovladavanje čitanjem, pisanjem i računom. Nastavni program zavisio je od trenutnih interesovanja učenika. Izučavali su se: matematika, engleski, istorija, geografija, strani jezici. Međutim, ti predmeti bili su „u ponudi“ samo ako deca žele da ih izučavaju, jer je primarno poštovanje principa slobode i ličnog izbora deteta. Po želji, deca su se mogla baviti tehnikom, različitim naučnim eksperimentisanjem, baštovanstvom, brojnim umetničkim sadržajima. Posećivala su bioskope, izvodila pozorišne predstave. Jedna od retkih obaveza u školi bilo je prisustvovanje nedeljnom sastanku, na kome se utvrđuju, donose, menjaju ili brišu školska pravila. Učitelj i dete ravnopravno imaju pravo na jedan glas prilikom usvajanja nekog pravila.

PageBreak

Sve manje slobode za decu

Rezultati. Nil priznaje svoje neuspehe s pojedinom decom koja su dolazila u tinejdžerskom uzrastu, tj. sa njihovim problemima nakupljenim tokom odrastanja. Zato se orijentisao na prijem mlađe dece na koju roditelji i društvo još nisu znatno „nepovoljno“ uticali. Jedna od najčešćih zamerki upućenih Samerhilu odnosila se upravo na taj negativan stav prema spoljašnjim činiocima (od roditelja do okruženja). U želji da se dete što više zaštiti od spoljnjih uticaja, formirana je veoma izolovana sredina. Zato pojedini autori Samerhil nazivaju „ostrvo pod staklenim zvonom“.

Nil je s ponosom isticao da jedno dete u Samerhilu nije prisustvovalo nijednom času jer je to bio njegov slobodan izbor (biralo je samo da se igra), kao i da su neka deca napustila Samerhil a da nisu naučila da čitaju. Postavite se, barem za trenutak, u ulogu roditelja. Da li želite takvu školu da plaćate za svoje dete? U Samerhil su često primana „problematična“ deca u čijem su (pre)vaspitavanju korišćene sasvim neuobičajene i pedagoški teško opravdane metode. Neke od tih metoda su nagrada ako dete nešto ukrade, dopuštanje da se uništava školska imovina ili ignorisanje ako jedno dete psuje ili vređa drugo dete ili odraslog. Da li biste vi kao roditelj to podržali i u sopstvenom domu?

Konačno, iako Samerhil podržava ideju slobode u službi razvoja svih kreativnih potencijala deteta, ipak se iz te škole nije iznedrilo nijedno izuzetno ili genijalno dete. Najviši dometi učenika su da su postali pronalazači, glumci, umetnici, nekolicina njih naučnici, matematičari.

Škola Samerhil i danas postoji. Nalazi se u Lejstonu (Safok, Engleska). Ima stotinak učenika. Iako radi po sličnim principima kao i u vreme A. Nila, nije u tolikoj meri predmet burnih rasprava.

Iako možda ponekad izgledaju „raspušteno“ baš kao da su izašle iz škole Samerhil, moderne generacije dece nisu slobodne. Naprotiv, ograničene su brojnim zabranama, roditeljskim očekivanjima, preteranim ambicijama da će u ovom i ovakvom društvu uspeti samo ako... a taj spisak koji moraju da zadovolje sve je duži. Uprkos opštoj borbi za dečja prava, kao da je sve manje slobode za decu. Od njih se retko očekuje da nešto važno samostalno odluče ili da imaju ravnopravan glas sa odraslima. Ni savremena pedagogija ne zastupa teoriju prevelike slobode za decu. Naprotiv, smatra se da je za razvoj deteta neophodna određena mera autoriteta, discipline, pravila ponašanja.

Mnoga načela A. Nila jesu krajnost za koju znamo da nije u najboljem interesu dece. Na primer, niko ko se ozbiljno bavi razvojnom psihologijom nije spreman da deci dozvoli slobodu da moralna načela usvajaju svojim tempom i na svoj način, bez upliva odraslih. Ipak, neosporno je da je Nil pokušao da od svojih često nesrećnih i delinkventnih učenika formira srećne i emocionalno inteligentne osobe. U svom „Novom Samerhilu“, on kaže: „Sva zla civilizacije proistekla su iz toga što se nijedno dete nije do mile volje naigralo. Tačnije, svako dete gurnuto je u kalup odraslosti mnogo pre nego što je dostiglo odgovarajuću dob i zrelost.“