„Dobro došla na Mauricijus!“ zaželi mi srdačnu dobrodošlicu moj prijatelj Indijac na putu od aerodroma prema kući naše prijateljice. „Da bi u potpunosti upoznala ovo ostrvo, moraš prvo da probaš nešto“, reče i zaustavi auto na putu, pa otrča u polje. Otpratim ga pogledom i nastavim da uživam u toplini decembarskog dana. On ubrzo izleti iz polja i mahne mi da dođem. I onako zbunjena zbog vožnje levom stranom, oprezno pretrčim put i priđem. On mi u ruke stavi stabljiku neke biljke koju je ubrao u polju.

„Probaj ovo“, reče. Iako nisam odmah prepoznala biljku, zagrizem. Iznenadi me bogatstvo ukusa i njena sočnost, a po izrazitoj slatkoći soka prepoznam... „Pa to je šećerna trska!“ veselo odgovorim. Tamnoputi ljudi u polju nedaleko od nas prestali su da rade i radoznalo nas posmatrali, pa su se glasno nasmejali mojoj iznenadnoj reakciji. „Da, to je šećerna trska. Pre nego što upoznaš lepote ove zemlje, znaj da je ona naše najveće bogatstvo“, reče moj prijatelj. Krenuli smo nazad prema autu kako bismo nastavili put do moje prijateljice Kreolke. Tek tada uočim da je put okružen beskonačnim poljima trske koja pokrivaju devedeset odsto ostrva.

Svako bi pomislio da su plaže, kao kod većine tropskih ostrva u Indijskom okeanu, jedino bogatstvo Mauricijusa, smeštenog istočno od Madagaskara. Iako ostrvo pripada Africi, uveliko se razlikuje od ostatka kontinenta. Verovatno se nigde u široj regiji ne može naći tolika kulturološka i geografska raznolikost kao na ovom ostrvu, počevši s mešavinom 1,2 miliona stanovnika, od kojih dve trećine ima indijske korene, a ostatak afričke, evropske, kineske i kreolske pretke. Osim vožnje levom stranom ulice, kolonizatori su za sobom ostavili i svoje jezike, pa su danas engleski i francuski službeni jezici, premda ostrvljani međusobno razgovaraju isključivo na kreolskom. Kad sam pokušala da naučim pokoju reč tog jezika, pitala sam za neki mali jezički priručnik, ali sam doznala da tako nešto nemaju jer gramatika kreolskog ne postoji. Jezik je, rekli su mi, veoma jednostavan, sastavio ga je narod i treba samo pažljivo slušati da bi se uočili elementi engleskog, francuskog, afričkog, indijskog i kineskog. Egzotika je prisutna i u hrani, muzici, arhitekturi i svemu ostalom što dotiče domaću kulturu.

Sledećih nekoliko nedelja na ostrvu otkrila sam da se Mauricijus može pohvaliti velikim razvojem i napretkom iako se još i te kako oseća kolonijalni uticaj. Moderni autoput s četiri trake spaja dve strane ostrva, a panoi s reklamnim porukama govore o prisutnosti vodećih svetskih kompanija.

Mauricijus se može obići automobilom u jednom danu jer je dugačak svega 58, a širok 45 kilometara, ali mi je veće zadovoljstvo bilo uživanje u mestašcima, pa sam za svaki dan odredila neki deo ostrva za istraživanje, druženje s prijateljima i meštanima.PageBreak

Čuveni afrički lokvanji

Na prvi izlet pošla sam u botaničku baštu, nazvanu po prvom premijeru Seewoosaguru Romgoolamu. Biljke su ovde posadili i mnogobrojni državnici, pa sam, među ostalima, našla i imena Indire Gandhi i Mandele.

Inače, park je poznat po najvećim afričkim listovima lokvanja Vitoria regia. Debelu hladovinu pružaju mnoga stabla, a jedno od zanimljivijih je Gossip tree, oko kojeg se nekada, prema predanju, društvo okupljalo i razmenjivalo tračeve. Lokalno stanovništvo i danas često posećuje botaničku baštu, a isto važi i za plaže. Na plaži parkiraju i svoje automobile, a najradije se odmaraju ispruženi na haubi uz glasnu muziku.

Slasno osveženje

Dok se vozimo prema istočnoj strani ostrva, uočavam vozila azijskih proizvođača, najviše japanskih, i to uglavnom moćne terence. Put vodi prema prekrasnoj plaži Belle Mare, gde se nalazi malo pristanište za brod prema ostrvu Ile aux Cerfs. To je najčešće slikani prizor ove zemlje koji dugačkim nizom palmi na kilometarskoj plaži s puderastim, belim, svetlećim peskom i tirkiznom bojom okeana mami sportiste i avanturiste. Okupljalište je to i domaćih ostrvljana. Dok sam uživala u plićaku igrajući se školjkama, nedaleko od mene društvo muškaraca kartalo se za stolom sedeći na stolicama u vodi do struka.

U laguni se okupilo i nekoliko adrenalinskih junaka koji su došli na kitesurfing i waveboarding. Pre nego što sam odlučila da potražim mirniji kutak u ovoj oazi, prišao mi je stariji čovek odeven u belu kolonijalnu košulju i za sitan novac ponudio – sveži ananas. U nekoliko veštih poteza za sekundu ga je isekao i komadiće poslagao na štapić poput ražnjića. Ceremonija pripremanja bila je bogata kao i sam ukus te sveže poslastice koja mi je do kraja posete Mauricijusu bila najdraže osveženje.

Naći miran kutak na kilometarskoj plaži bilo je lako. Uskoro su otisci mojih stopala bili jedini na belom pesku, kao prvi tragovi u tek napadalom snegu. Bilo je veliko uživanje roniti s disalicom i razgledati bogatstvo morskog života u pećinama, pržiti se na suncu i prema otiscima stopala vratiti istim putem. Na povratku sam prisustvovala modnom fotografisanju: prekrasni modeli u bikinijima pozirali su na vulkanskim stenama.

Plantaže začina

Sledećeg dana vozimo se na jug prema unutrašnjosti ostrva, a na putu posećujem gradić Curepipe. Mnogo je francuskih kolonijalnih zgrada, a na glavnoj pijaci može se naći svega i svačega. Put vodi prema bogatim vulkanskim planinama koje dominiraju celim ostrvom. Krajolik je „probušen“ kraterskim jezerom Grand Bassin, svetim za hinduiste, koji ovde čine polovinu stanovništva. Prema legendi, jezero je stvorio Śiva kad je ostrvo poprskao vodom iz Ganga. Na hinduistički sveti dan hiljade vernika hrle u jezero da bi se okupali u svetoj vodi.

Tokom polučasovne vožnje od hrama do nacionalnog parka Black River Gorges okolina je menjala obeležja iz ruralnog indijskog u afrički krajolik. Nacionalni park smatra se najvećim i najvažnijim prirodnim područjem ostrva. U društvu prijatelja, strasnog lovca i čuvara u penziji koji ima pristup sporednim ulazima, ulazimo u park makadamskim putem s kojeg pogled puca na veliki kanjon okružen džunglom. Prilazimo veličanstvenom slapu, domu retkih ptica. Nedaleko od tog parka nalazi se trostruki vodopad Chamarel, koji se ruši s visokih tamnonarandžastih stena.

Spuštajući se prema južnom delu ostrva i plaži Bel Ombre, krajolik šumskih rezervata polako prelazi u pažljivo poslagana polja šećerne trske i stogodišnje plantaže začina i mirisnog bilja. Mnoge plantaže, koje još nose francuski naziv domaine, otvorene su za javnost. Uputila sam se u Domaine de l’Ylang Ylang, plantažu nedaleko od grada Mahebourga na jugoistoku, prekrivenu raznobojnim poljima. Ovde se uzgaja nekoliko biljaka za kozmetičku industriju, uključujući i legndarni ylang-ylang, koji je, ukomponovan u različite proizvode, jedan od glavnih ostrvskih suvenira. U društvu vlasnika ručamo u restoranu plantaže uz pogled na dolinu.

PageBreak

Raj za svakoga

Posle uživanja u mirisnim poljima krećemo na sever u noćni život. Grand Baie, nekad ribarsko selo, danas je središte najluđe zabave na Indijskom okeanu. Brojni barovi na plaži, restorani morske, kreolske, kineske i indijske hrane i disko klubovi skladno mešaju evropski šik i tropsku ležernost. Društvo domaćina i njihovih prijatelja odvodi nas u noćni klub sa živom muzikom, tzv. sega. Koreni te muzike i plesa su afrički. Doneli su ih crnci dopremljeni na ostrvo kao radna snaga na poljima trske. Devojke su odevene u duge, volanima ukrašene suknje, i kratke bluze, odeću kakvu su nosile robinje u vreme francuskih i britanskih kolonijalnih dana.

U središtu glavnog grada i luke Port Louisu uzdižu se visoki tornjevi bankarskih institucija. Na velikoj pijaci s mnogobrojnim tezgama sa začinima, svilenim sarijima, pletenim košarama, parfemima, afričkim bubnjevima i drugim bogatstvima iz Afike i Azije, metež. Odmah uz luku smestio se trgovački kompleks Caudan Waterfront s kafićima spolja, skupim trgovinama i zabavnim sadržajima.

Plaže su velika posebnost ovog ostrva, a svaka ima svoju priču. Ostrvo okružuje koralni prsten, a tamo gde je more dublje i valovitije, najbolje se zabavljaju surferi. Plaže kao što su Pereybere, Flic en Flac, Grand Baie i Tamarin kilometrima belog peska privlače mnogobrojne turiste. Ovo možda najbolje opisuje Mark Twain: „Mauricijus je inspirisao Boga da po njemu napravi raj! Jedinstven je i toliko šarolik da će svaki putnik pronaći svoj komadić raja.“

Istorija

Sve do 1638. godine Mauricijus je bio nenaseljen. Prvi su ga posetili Holanđani kojima se ostrvo činilo dosadnim, pa su ga brzo napustili. Za sobom su ostavili šećernu trsku i domaće životinje. Iako su na ostrvu bili kratko, nekako su uspeli da istrebe pticu dodo. Posle njih dolaze Francuzi, imenuju mnoga mesta i usavršavaju navodnjavanje plantaža. Potom dolaze Englezi koji uvoze oko pola miliona Indijaca kao radnu snagu na plantažama začina i šećerne trske. Tako je nastala kulturna mešavina koja začinjava današnji moderni Mauricijus. Na Mauricijusu se govori kreolskim jezikom, koji je nastao pod uticajem engleskog, francuskog, indijskog i kineskog.

Kolonizatori Holanđani doneli su na ostrvo šećernu trsku, ali i domaće životinje zbog kojih je izumro dodo. Bila je to ogromna ptica koja nije mogla da leti već samo da hoda. Više nema nijednog živog primerka. Na osnovu crteža i muzejskih primeraka može se videti da je dodo imao žute oči i kukasti kljun. Privlačio je pažnju svojim geganjem i  nespretnim ponašanjem. Pretpostavlja se da je razlog njegovog izumiranja nesposobnost da se odbrani od grabljivica. Danas je čest lik u dečjim animiranim filmovima.