Kjoto se još može dičiti izvornom japanskom baštinom koja izvire iz svakog prizora uobičajenog gradskog života. Na svakom koraku grad odiše jedinstvenošću, od sačuvane autohtone arhitekture do mirisa i zvukova koji se šire ulicama.
Suton i crveni fenjeri žare se ispred niskih drvenih kućica Giona, najpoznatije četvrti gejši u Kjotu. Ljudi se slivaju iz crnih barova i nestaju u zamračenim ulazima. S one strane bambusovih kapaka do mene dopire smeh, zveket čaša i zvuk melanholičnih struna šamisena. U vazduhu se oseća stari Japan.
Uličice Kjota, sa svojom specifičnom atmosferom, šume bambusa, šintoistički hramovi, pagode i pomno oblikovani vrtovi zaodenuti trešnjinim cvetom izgledaju raskošno i bajkovito. Kao da upadam u paralelni svemir. Za razliku od Tokija, koji je u Drugom svetskom ratu bio razoren tepih-bombama, Kjoto nam još pruža ukus starog Japana. Iza sjaja neona, karaoke-barova i betonskih trgovačkih centara, pronaći ćete bezbrojne hramove obavijene tamjanom, svetilišta i zen vrtove.
Tek što sam stigla u Kjoto, našla sam se u sporednoj ulici, stisnutoj između reke Kamo i uskog kanala uz koji su nanizane bujne žalosne vrbe, tražeći jedan od proslavljenih kjotskih ryokana, gde sam rezervisala smeštaj za nekoliko noći. Ryokani su tradicionalne japanske gostionice, a odlučila sam da u jednom od njih odsednem jer odišu autentičnošću. Ryokan Heianbo bio je otprilike ono što sam očekivala. Moju sobu, veličine 1,8 x 3 m, prekrivali su tatamiji, a u uglu je bio svijen futon. Uz sobu idu i vrlo elegantni plavi i beli jukatai, pamučni kućni ogrtači. Tu su bili i nov, tih klima-uređaj, televizor, zeleni čaj i čajnik. Na donjem spratu nalazili su se tuš i kada; gosti su morali da čekaju svoj red za kupanje.
Bila sam mrtva umorna i shvatila sam da je vreme za spavanje. Odmotala sam futon i obukla jukatai, u kojem se osećam poput samuraja. Sutradan me je probudilo sunce čiji su zraci padali na javor u vrtu i na moje lice. Osetila sam dubok mir dok sam doručkovala gledajući maleni zen vrt tik do moje sobe. Posle doručka, iznajmila sam bicikl i odvezla se do kompleksa hramova Heian. Kad ga okružuje izmaglica ili po njemu pada jaka kiša, izgleda kao da pluta iznad Kjota. To mesto prožima neka mekana muzikalnost i nije preplavljeno turistima.
