Knjiga utehe "Koliba"

Ako nas Bog voli, zašto nas kažnjava pretvarajući naše najveće strahove u stvarnost? Ako je zaista dobar, zašto ne zaustavi ratove, glad, umiranje nedužnih, a mogao bi? Ako zaista postoji, zašto nam se ne ukaže i ne učvrsti naše verovanje da ćemo jednom biti nagrađeni za patnju? I zašto od nas traži žrtve? Kakav je to namrgođeni sedi starac koji nam samo sudi?

To bi ukratko bio zaplet „Kolibe“ autora Williama P. Younga, trenutno najprodavanijeg romana u SAD-u, oko čijeg se sadržaja već mesecima vode polemike između sve brojnijih zagovornika i malobrojnih, ali ljutih protivnika. Magična privlačnost romana krije se u Macovim dilemama koje su sigurno bliske svima onima koji su barem jedanput doživeli neku veliku nesreću, nepravdu, bolest, gubitak drage osobe, neispunjena nadanja, neuzvraćenu ljubav. Pitanje koje obično postavljamo u takvim trenucima jeste da li ima Boga, i ako ga ima, zašto ne učini nešto da vrati pravdu, da nas uteši, da prekine naše pojedinačne ili kolektivne patnje. U takvim okolnostima često se prisećamo svih nevolja koje su nas zadesile i čini nam se da smo rođeni samo da bismo trpeli i bili nesrećni, a vera i nada tope se u osećaju bespomoćnosti.

Motivi koji su nagnali Williama P. Younga da napiše „Kolibu“ lako su razumljivi svakom čitaocu. Kako je i sam rekao, on nikad pre nije bio čovek od pisane reči. Dok „Koliba“ nije postala bestseler, bavio se svim i svačim, od akviziterskih poslova do prodaje preko interneta. Potiče iz porodice misionara, rođen je u Kanadi, a njegova sestra u Holandiji. Rano detinjstvo proveo je u Novoj Gvineji među plemenom Dani, pa je kao petogodišnji dečak bio jedini belac koji je tečno govorio njihov jezik. Nikad nije bio blizak s ocem, koji je bio izrazito strog, a kao štićenik internata iskusio je i seksualno zlostavljanje. Knjigu je počeo da piše pre petnaestak godina, u iznajmljenom suterenskom stanu, nakon što ga je supruga Kim suočila s neprijatnom istinom rekavši mu da zna da je vara s drugom. Bio je to, ponovio je mnogo puta pred novinarima, razlog koji ga je naterao da sumira svoj život i konačno pobroji sve traume iz detinjstva, tragične gubitke bliskih osoba i na kraju sve svoje grehe. Odlučio je da svoj odnos sa Bogom stavi na papir i raskrsti s opterećujućim osećanjima tuge, krivice, srama i poniznosti.

Roman je namenio svojoj deci, ali je i sam želeo da se uveri da je Bog zapravo dobar i da sve što se događa ljudskom biću ima svrhu i razlog, i da je sve, i dobro i loše, zapravo odraz bezgranične i bezuslovne Božje ljubavi prema svakom od nas.PageBreak

Harmonični odnosi

A da bi čitaoce potpuno lišio ustaljenih predstava o tome kako zaista izgleda i kako deluje Sveto trojstvo, Young se u svom prvencu nije libio da Bogu, Isusu i Svetom duhu da potpuno neočekivana otelotvorenja. Umesto strogog sedokosog starca, Youngov Bog je dobroćudna postarija debeljuškasta crnkinja koja priprema ukusna jela i koja već pri prvom razgovoru s Macom kaže da ona može biti i muško i žensko, kao i da ne mora da izgleda poput Gandalfa.

Isus je u „Kolibi“ stasiti stolar u kariranoj flanelskoj košulji i farmerkama, maslinastog tena, s crnim brkovima i velikim nosem, što objašnjava nasleđem od dede Jevrejina, i uvek je spreman za šalu, a Sveti duh je eterična Azijka Sarayu, koja se brine o uređenju vrta. Youngovo Sveto trojstvo živi u harmoničnim odnosima punim međusobne ljubavi, razumevanja i uvažavanja i bez hijerarhije, a na isti način odnosi se i prema ljudima. Isus ponekad može da bude i nespretan, iz ruke mu može ispasti posuda sa hranom, ali može i da hoda po jezeru s Macom.

U svakom slučaju, sve ono što je Mac do tog trenutka mislio o Bogu i Svetom trojstvu više ne važi. A kako radnja romana odmiče, tako Macove sumnje u postojanje Boga i njegovu ljubav i dobrotu kopne. U dugim razgovorima koje Mackenzie iz dana u dan vodi sa svakim od njih objašnjenja se nižu jedno za drugim. Tako saznaje da nam je Bog dao slobodu volje i mogućnost izbora upravo zato što nas bezgranično voli i ne želi da nas sputava kad činimo dobra, ali ni kad činimo loša dela.

Sloboda izbora

Na pitanje zašto ne spreči sva zla, Saraya, odnosno Sveti duh, reći će Macu: „Vidiš, unižena ljudska stvorenja svoje živote grade oko stvari koje se njima čine dobrim, ali ništa ih od toga ne ispunjava niti ih oslobađa. Zavisni su od moći ili od privida sigurnosti koji moć pruža. Kad nastupi katastrofa, ti isti ljudi okreću se protiv lažne moći kojoj su verovali. U svom razočaranju ili omekšaju prema meni ili se još više osokole u svojoj nezavisnosti. Kada bi samo mogao da vidiš kako će se sve ovo završiti i šta ćemo ostvariti bez ukidanja slobodne volje, onda bi shvatio. Jednog dana i hoćeš!“

Na isto pitanje Bog mu odgovara: „Postoje milioni razloga zbog kojih dozvoljavamo da bol i jad i patnja traju, umesto da ih uklonimo. Ipak, većina tih razloga može se shvatiti samo u kontekstu svake pojedine ljudske priče. Ja nisam zla. Vi ste ti koji u životu tako spremno birate bol, primenjujete silu i zahtevate prava. Uprkos tome, vaši izbori zajedno nisu jači od moje namere i ja ću iskoristiti svaki vaš izbor u svrhu ostvarivanja najlepšeg kraja i s ciljem da na kraju prevlada dobro“. Nakon toga odmah nastavlja: „Bol i smrt smatrate najvećim zlima, a Boga doživljavate kao najvećeg izdajnika ili, još bolje, kao nekoga na koga se na kraju ne možete osloniti. Vi postavljate uslove i slažete pravila, osuđujete moje postupke i na kraju me proglašavate krivim. Mackenzie, glavna greška koja se provlači kroz ceo tvoj život jeste činjenica da ne veruješ da sam ja dobra. Kada bi znao da sam dobra i da sve – sredstva, ciljevi i tok pojedinih života – pokriva moja dobrota, tada bi mi verovao, iako možda ne bi uvek shvatao šta radim. Ali ti mi ne veruješ!“

Polazeći upravo od te činjenice, Bog u ovom romanu iz stranice u stranicu uverava nevernog Maca u svoju dobrotu, blagonaklonost prema ljudima i činjenicu da ih ni zbog čega ne osuđuje niti kažnjava, da ih voli sa svim njihovim manama i vrlinama, upravo onakve kakvi jesu, dajući im slobodu da se tokom ovozemaljskog života ponašaju kako žele. Zbog svega toga Koliba je roman koji bi mogao da naljuti sve one koji čvrsto veruju u Boga i Sveto trojstvo i koji ga zamišljaju onako kako je prikazan na ikonama u 12. veku i kasnije, u doba renesanse. Ideja da Bog nema dugu sedu kosu i bradu ili da Sveti duh nije prikazan kao golub, a Isus nema dugu plavu kosu, bradu i brkove poput hipika s Woodstocka, već bi se sama po sebi mogla shvatiti kao bogohuljenje jer odstupa od religijskih paradigmi.

Ipak, osnovna ideja ovog romana je da treba imati veru i nadu u Boga jer je on dobar, jer od nas ne traži da od njega strahujemo, ne kažnjava nas za naša dela, niti želi da budemo tužni. A kako ćemo ga zamišljati, kako ćemo s njim razgovarati i kako ćemo shvatati njegova dela, naše je pravo i sloboda izbora, koju nam je, na kraju, on sam dao.

PageBreak

Vizija namenjena deci

Rekli ste da ste knjigu prvobitno namenili svojoj deci i da nikada niste nameravali da je objavite. Šta vas je nagnalo da im napišete ovaj roman? Da li ste hteli da ih pripremite na životne nevolje, da učvrstite njihovu veru u Boga?

Pre svega, pokušao sam da svojoj deci predočim viziju i shvatanje Boga iz sopstvenog iskustva. Svu lepotu i savršenost odnosa koji postoje između Oca i Sina i Svetog duha, na koje smo upućeni i pozvani. Pokušao sam i da odgovorim na teška pitanja koja u svom detinjstvu nisam smeo da postavim jer sam odgajan u skladu sa strogim religijskim obrascima, pa na njih nisam mogao da dobijem odgovore kada mi je to bilo najpotrebnije. Osim toga, hteo sam da moja deca čuju moj glas i da ih on prati ako bi slučajno morala da se suoče s nekom velikom životnom tragedijom, posebno ako se to dogodi kad mene više ne bude.

Ima li kakve sličnosti između vas i glavnog lika u knjizi Mackenzieja Allena Phillipsa kad je reč o odnosu s ocem ili njegovom gorkom životnom iskustvu?

Ima. Ja sam Mackenzie, ali deo mene je i u liku male Missy, njegove kćerke koja je tragično izgubila život. Jednom mi je jedna osoba iz Nešvila u pismu napisala: „Ne znam ništa o vama, ali imam osećaj da mala Missy predstavlja nešto što je ubijeno u vama u vreme detinjstva, a da njen otac Mackenzie predstavlja vas kao odraslu osobu koja pokušava da s tim izađe na kraj.“ Bila je u pravu.

U jednom razdoblju svog života suočio sam se s velikom porodičnom tragedijom. Za samo šest meseci najpre sam ostao bez brata. Stephan je ubijen kad mu je bilo 18 godina. Nedugo nakon toga majka moje supruge iznenada je umrla u 59. godini, a samo nekoliko meseci kasnije ubili su moju nećaku Jennifer, dan pošto je napunila pet godina. Sav bol s kojim se zbog velike tragedije suočio glavni lik u knjizi delimično odražava to moje iskustvo. Ipak, više od toga knjiga odražava moje lične traume iz detinjstva i doba odrastanja, a tu pre svega mislim na osećaj distanciranosti i odbacivanja od strane mojih roditelja, seksualno zlostavljanje i okrutnu disciplinu koju je sprovodio moj otac.

Ipak, nije li veoma teško objasniti ljudima koji su prošli velike životne nevolje, doživeli nepravdu ili počinili neki veliki greh koji im razdire savest, poput Mackenzieja, da postoji Bog koji nas izuzetno i bezuslovno voli, da je dobar i da nam želi baš sve najbolje? U takvim okolnostima zaista je teško u to poverovati.

Slažem se da to nije nimalo lako. To je neizvesno putovanje, to je proces. Najteže u takvim situacijama jeste odreći se potrebe da analiziramo, da se ljutimo i da budemo ojađeni onim što nam se dogodilo. Pothranjujemo ta osećanja kako bismo se zaštitili ili da bismo ih opravdali. Teško je u takvim situacijama odreći se takve vrste  nezavisnosti od Boga i predati se stvarnom odnosu s njim, uzdati se u njega. Vera nas je neprestano učila – direktno ili indirektno – da moramo da zaslužimo Božju milost i naklonost, i da je smisao života ugađati Bogu svojim ponašanjem.

Nasuprot tome, ja čvrsto verujem da je istina drugačija – da svi mi već uživamo veliku naklonost i ljubav koju nam pruža Bog, jer je to njegova uloga, i da iz toga učimo da mu verujemo. Ponavljam, takav odnos prema Bogu nije nešto što nam se slučajno dogodi, to je dugotrajan proces i odnos u kome Bog ne želi ni da nas posrami ni da nam nametne osećanje krivice, on nam ne sudi niti nas kažnjava da bi nas naterao da se promenimo. Naprotiv, naša transformacija posledica je te neizmerne Božje velikodušnosti, dobrote i milosti.PageBreak

Da li ste pomišljali da će vaš roman jednog dana postati bestseler?

Nije mi bilo ni na kraj pameti. To je trebalo da bude dar mojoj deci, nikad nije bio namenjen za objavljivanje, pa mi to sve danas izgleda kao Božji dar, sve je to za mene veliko iznenađenje. Zahvalan sam što sam pozvan da budem deo toga, da gledam kako je Bog dotakao srca tolikih ljudi.

Kako objašnjavate činjenicu da je vaša knjiga postigla toliki uspeh? Da li mislite da je i u ovom slučaju Stari umešao svoje prste?

Mislim da su mnogi od nas već umorni od vere koja je obećavala iskupljenje svih grehova, isceljenje, i koja je istrajavala na verodostojnosti, ali ništa od toga nije uspela da pruži. Umorni smo od osećanja krivice i osuda, od odnosa s Bogom zasnovanog na strahu i sramu. Siguran sam da svako od nas, poput Macka u romanu, nosi svoju veliku tugu zbog koje se lako možemo s njim identifikovati, baš kao i s njegovom avanturom s Bogom, dilemama i pitanjima o tom odnosu.

Uz sve to, imam osećaj da je sam Bog odabrao ovu jednostavnu malu priču da bi dotakao mnoga srca i promenio odnos mnogih ljudi prema sebi, kao i da je i u tome Božja lepota i milosrđe. Ne delim svoj život na verski i svetovni ili religijski i duhovni. Verujem da je Bog (Sveto trojstvo – Otac i Sin i Sveti duh) uključen u svaki segment i svaki detalj mog života. To znači da nikad nisam odvojen od Boga, da sam svestan njegove sveprisutnosti i da me voli baš takvog kakav sam, gde god bio i šta god radio. I da me njegova bezuslovna ljubav i dobrota uvek vode prema slobodi i iskupljenju. To menja sve.

Živeti, verovati, želeti, nadati se, bezuslovno se uzdati u Boga, a opet uživati u potpunoj slobodi i pri tom ne povrediti drugog, nisu li to previše složeni zadaci za običnog čoveka u današnje ubrzano vreme?

Naravno da jesu. Ali ponavljam, to je proces, to je izazov i avantura. Ona uključuje potpunu transformaciju našeg razmišljanja i oslobađanje duša, svih naših osećanja i kreativnosti. Jer Bog je dovoljno veliki da zna, potpuno razume i prihvati zamršene želje i odluke svakog ljudskog bića, da voli jedinstvenost i posebnost svakoga od nas i dobro zna zašto je neka divna osoba povređena ili uništena. Samo Bog može da izleči naša slomljena srca i duše, a to i jeste njegova namera kada smo mi u pitanju: da nas isceli iznutra i da združi sve što je on sa svim što smo mi u jedinstvu Oca i Sina i Svetoga duha.

To putovanje ponekad je veoma bolno, ali nikad u tome nismo ostavljeni ni sami. I Isus se, kad je bio razapet na krstu, osećao napuštenim, ali to nikad nije bio. Bog je u Hristu iskupio svet pred sobom, a ne brojao ljudske grehe. Iako je izgledalo kao odvajanje, to zapravo nije bilo to. Bog je s nama u našim najvećim patnjama i tragedijama, voli nas svim srcem, najtoplijim milosrđem i vodi nas do spasenja.