„Svemir, konačna granica. Ovo su putovanja Zvezdanog broda Enterprajz. Njegova petogodišnja misija: da istražuje čudne, nepoznate svetove, da traži novi život i nove civilizacije, da hrabro ide tamo gde još niko nikada nije bio.” (uvodni tekst serije Zvezdane staze).

Ne znam koliko je vas fanova serije Zvezdane staze. Svi moji bliski i dalji prijatelji znaju da ja jesam. Jedan od razloga je to što se uprkos često pojednostavljenim zapletima i raspletima likovi u ovom izmišljenom svetu budućnosti bore za veće dobro, istražuju sebe i nove načine kako da rastu, a pritom nastoje da ne ometaju postojeću civilizaciju ili osobu pored sebe.

Gde završava otadžbina?

Istorija beleži kako su u svojim pohodima istraživači često uništavali postojeće civilizacije u usponu ili na zalasku, slično kao što čovek nehotice zgazi mrava žureći do supermarketa koji samo što nije zatvoren. Tek sa daljim razvojem postali smo svesni sopstvenog (neznatnog) položaja u svemiru, i počeli smo da razmišljamo o načinima na koje istražujemo.

Zanimljivo je jedno od tvrđenja kvantne fizike, tzv. Heisenbergove relacije neodređenosti, prema kojima već samo posmatranje, odnosno merenje, utiče na ishod merenja.

Dok sam bio mali, tata me je pitao da li volim svoju otadžbinu. Odgovorio sam da volim Slavoniju, da volim Pulu i Medulin, Zagreb, Zagorje, reku Kupu i Leve Štefanke. Želeći da mi objasni šta je otadžbina, pitao sam ga kako da volim mesta na kojima nikada nisam bio, koja nikada nisam posetio.

Kako njih da zovem svojom otadžbinom? Rekao sam da ako moram da volim svoju otadžbinu, onda je moja otadžbina ta naša mala planeta jer ne razumem ko je odredio gde se završava naša otadžbina, a gde počinje tuđa.PageBreak

Svemir u drugome
Shutterstock svemir_u_onom_drugom_2

Tolerantnija budućnost

Gde završava ono što moramo da volimo, a gde ono što ne moramo. A tako slično izgledaju. Kako sam odrastao, sve sam više shvatao da otadžbina nije samo ono što sam posetio i osetio, već i mnogo toga što ću tek videti i naučiti.

Ljudi, meni neshvatljivi stavovi i životni stilovi, filozofije i učenja, jednom nepoznati i udaljeni, postajali su deo mog globusa. I što više njih se nastanjivalo, to su i prazni delovi mape postajali veći.

Ta ista mišljenja drugih ljudi koja su me nekada činila nesigurnim, ili ih jednostavno nisam razumeo, počela su postojati, baš kao zemlje i običaji koje još nisam upoznao. Ma koliko nam stav nekog čoveka bio stran i dalek, ako ga prihvatimo, lakše ćemo ga upoznati. U spomenutom serijalu o budućnosti, ljudska rasa rešila se jedne od naših najvećih nedaća, ponosa.

Ako uspemo da obuzdamo ego i utišamo njegove alarme kad god se susretnemo sa životnim pogledima drugih ljudi, otvorićemo sebi mogućnost da razumemo. Razumeti ne znači nužno da moramo tako da živimo ili razmišljamo: razumeti znači prihvatiti.

Kad naša voljena osoba ima drugačije poglede na to kako bi nešto zajednički trebalo da učinimo, prihvatiti bi za početak značilo pomiriti se s tim da ona ima drugačiji stav.

Kada odustanemo od ega – ponosa, tada se ponovo počinje događati povezanost između nas i te druge osobe, uzajamno poštovanje i ljubav, što je osnova za bilo kakvu kvalitetnu komunikaciju i kvalitetan rezultat.

Procenu o tome da li je pokojni Gene Roddenberry, tvorac Zvezdanih staza, bio vrhunski pisac i producent, prepustiću filmskim kritičarima, no taj zaljubljenik u drugačiju budućnost nedvosmisleno je uticao na mnoge od nas koji smo uz te pokretne slike udaljenih svetova maštali i odrastali u ovdašnjoj galaksiji, razvijali se i rasli otvorenog uma za drugačije životne običaje i stavove. Pokušajte i vi da živite ovakvu tolerantniju budućnost već danas i iznenadiće vas nova prostranstva.