Selo Zlakuse je idealan "bazni kamp" odakle možete kretati u tumaranje okolinom. Kod dobrodušnih domaćina naći ćete vrlo solidan smeštaj i dobiti potrebne informacije, a uz to, ako ne vodite bitku sa dijetom - i tradicionalnu užičku rakiju, proju, sir, kajmak, pršutu, pogaču, pečurke, slatko od šumskog voća.

Nema po Srbiji previše krajeva koji čuvaju prošlost ali su okrenuti budućnosti. Zlakusani ne mogu sebi u zaslugu upisati impozantnu i još nedovoljno istraženu Potpećku pećinu a ni pitome livade i šume prenaseljene lekovitim biljem, divljim jagodama i pečurkama ali gostoljubivost i vredne ruke je ono zbog čega o ovom kraju pišemo i od srca ga preporučujemo. Za razliku od izvikanih turističkih destinacija, ovde imate utisak da život teče nekako neusiljeno, a ipak dobro organizovano. Ceo kraj osvaja onim čega je sve manje a sve nam je potrebnije - prirodnošću.

Stare seoske kuće pretvorene u restorane sa sačuvanim ognjištima, opuštena atmosfera u dvorištima punim čuvene zlakuske grnčarije dok dozivate domaćine da vam ponude svoje proizvode (a nikada ne osećate agresivnu nameru da vam što više prodaju), zaista sveže pastrmke tek izvađene iz ribnjaka na okolnim potocima, besprekorno uređeni malinjaci gde su nas jesenas zvali da uđemo i pojedemo koliko možemo, osećanje spokoja, ljupkosti, marljivosti i poštovanja tradicije koje svako ponese iz Terzića avlije (bez onog gorkog ukusa na nepcu kada dobijete račun)... Vrata kuća svuda otvorena, bašte prepune cveća, pašnjaci pokošeni, nigde gužve i galame. Osećate se bezbedno i ušuškano, kao da ste se vratili kući.

Potpećka pećina u stvari i nema ime! Nazvana je po selu Potpeć dok je selo dobilo ime po pećini (selo pod pećinom). Iz daleka podseća na ogromnu potkovicu urezanu u kamenu liticu. Izbliza uviđate da je zapravo reč o dve pećine. Donja je nepristupačna, jer su njeni hodnici poplavljeni vodom ponornice Petnice. U prošlosti ova rečica korišćena je za pokretanje kamena vodenica i valjaonice, a danas se voda Petnice koristi za brojne ribnjake pastrmke. Restoran nedaleko od ulaza u pećinu sačuvao je izvornu lepotu ovdašnjeg građevinarstva i pravo je mesto za predah i opuštanje.

PageBreak

Proizvođači "srpskog ceptera"

Sa grandioznim otvorom visokim 72 metra (najvišim u Srbiji) i konturama u obliku slona (posmatrano iznutra), Potpećka pećina spada u one od kojih je teško odvojiti pogled. Da bi se ušlo u Gornju pećinu treba imati volju i kondiciju. Kružno stepenište sa više od sedamsto stepenika, predstavlja pravi test izdržljivosti ali se trud itekako isplati. Za turiste je istražen, osvetljen i uređen gornji deo pećine dužine 555 metara. Potpećka pećina u svojim dvoranama i hodnicima skriva raskošne stalaktitske figure koje nose nazive "Palma", "Snežana i sedam patuljaka", "Oktopod", "Don Kihot", "Zmajeva dvorana", bela stalagmitska providna draperija je nazvana "Nevestinski veo", a tu je i "Prolaz slepih miševa".

Poznato je da su slepi miševi u starim narodnim verovanjima bili obavezan sastojak u ljubavnim napicima. Elem, devojka je mogla opčiniti momka ako samelje krilo slepog miša, zmijsku košuljicu i cvet oman koji raste u blizini pećine i potom dune taj prah u svog izabranika, izgovarajući bajalicu. U pećini postoje dva arheološka lokaliteta, koja još nisu do kraja istražena a ima dokaza da je bila naseljena ljudima još u neolitu.

Prošle godine je ulaz u pećinu obogaćen postavkom grnčarskih predmeta izrađenih veštim rukama zlakuskih grnčara. "Posle 15 godina čuvanja eksponata po podrumima i magacinima, došli smo na ideju da deo zbirke privremeno izložimo u Potpećkoj pećini. Poređali smo samo probrana dela većeg formata, vodeći računa da izložimo i majstorije stranih vajara koji su učestvovali na grnčarskoj koloniji", kaže Sofija Bunardžić, akademska vajarka i osnivač Kolonije "Zlakusa".

Radovi su tako ukomponovani u ambijent da su se prosto stopili sa enterijerom pećine, pa ima posetilaca koji misle da su ove rukotvorine zapravo - praistorijske iskopine. Postavka je odlična reklama za dvadesetak zlakuskih porodica koje žive od proizvodnje grnčarije na izvorni način. U selu se u svako doba godine može po najpovoljnijim cenama kupiti "srpski cepter" - zemljano posuđe koje se proizvodi po izvornoj tehnologiji i koje je zbog svog kvaliteta nezaobilazni deo ponude na seoskim vašarima, sajmovima, etno-radnjama.

Zlakuski grnčari čuveni su već širom Evrope, i danas, kada se okrećemo zdravijim tehnologijama, česta su tema u mnogim mediji­ma. Veliku popularnost zlakuska grnčarija dobila je kroz međunarodnu koloniju keramike koja se proteklih deset godina održavala u Zlakusi pod rukovodstvom gospođe Sofije Bunardžić. Ovom četiri veka starom tehnikom glineno posuđe se izrađuje na sporom, ručnom kolu i peče na otvorenoj vatri što je jedinstven slučaj na širim balkanskim prostorima.

Zlakuski grnčari su majstori za izradu raznih upotrebnih sudova kao što su lonci, đuvečare, pržulje, sačevi, a retko ko će odbiti vašu ljubaznu molbu da malo kibicujete dok na točku obrću i "vajaju" svoja dela. Hrana spremljena u zemljanim posudama je izuzetnog ukusa i mirisa a ovi predmeti često mogu koristiti i kao lep ukras u stanu, restoranu, kancelariji, butiku - poput amfora, po kojima je u Zlakusi najpoznatiji grnčar Dragan Nikitović-Bibila, čije su amfore našle smeštaj na svim kontinentima sveta.

PageBreak

Idealno mesto za duži odmor

Još jedan od dragulja ovog kraja je već čuvena "Terzića avlija" - obnovljeno seosko domaćinstvo s početka prošlog veka, pravi muzej na otvorenom i zatvorenom, autorsko delo i vlasništvo inženjera Saše Drndarevića (praunuka Gvozdena Terzića). Iako je jedno vreme radio u Beogradu, Sašin pravi dom je bio i ostao u ovom veselom dvorištu u koje se vratio za stalno, obnovio ga i popunio starim ukrasnim i upotrebnim predmetima decenijma pažljivo prikupljanim po celom kraju. Umesto vremeplova, za povratak u prošlost iskoristite ovaj etno muzej. Od dve srpske kuće izvorne arhitekture jedna je stara 105 godina i građena je od nepečene cigle a pokrivena starim biber crepom.

U dvorištu se nalazi i krčma brvnara, ekonomski objekti (mlekara, šupa, salaš), nekoliko novoizgrađenih letnjikovaca, mala letnja pozornica na kojoj se održavaju folklorne i književne manifestacije, jedna brvnara za prodaju suvenira i bunar dubok 12 metara sa hladnom bukovom vodom. Cela avlija u letnjim mesecima prosto treperi od žarkih boja kućica i cveća, žubora vode i veselih glasova očaranih posetilaca koji ne znaju šta bi prvo da pogledaju i slikaju. Gostima se nudi smeštaj u tri savremena apartmana sa elementima etno stila (kategorisana sa 4 zvezdice) a kuća u kojoj je radila škola sada je muzej; retko ko će ostati ravnodušan u drvenim "skamijama" opremljenim računaljkama "abakusima" i đačkim dnevnicima i uspomenama starim 70 godina.

Kroz dvorište vijuga veštački potok sa jezercima a stolovi živopisnog restorana "raštrkani" su pored potoka i ispod gustih krošanja. Jedan manji vajat (sa dva ležaja sa slamaricama) je opremljen za prenoćista planinara a avanturisti mogu u delu uređenom za kampovanje izabrati i noćenje pod zvezdama. Ovaj neobičan muzej na otvorenom prima goste cele godine i omiljeno je mesto za odmor i stvaranje mnogim umetnicima i ljubiteljima folklora, starih zanata i etnologije. "Terzića avlija" je dobitnik najvećeg priznanja u oblasti seoskog turizma - "Turistički cvet 2008" za doprinos razvoju turizma u Srbiji i kao najuspešnije seosko turističko domaćinstvo u Srbiji koje dodeljuje Turistička organizacija Srbije.

Etno park "Terzića avlija" markirao je u prirodi četiri lagane planinarske staze u dužini od preko 80 km. Staze se međusobno ukrštaju tako da su pristupačne svim kategorijama planinara i rekreativaca. Najduža staza je Dušan Silni (25 km), dok je najkraća i najlakša Staza zdravlja (6 km). Ovim kružnim stazama Etno park je spojen sa pećinom, ribnjacima, vodenicama i vodopadom na rečici Petnici, kanjonom Dervente, vidikovcem Karadžića stena, banjom Roška, vrhom Gradina na kome se nalazi spomenik u obliku kamene piramide, i sa nekoliko vidikovaca sa kojih pucaju pogledi na panorame Sevojna, Požege, vrhove Zlatibora, Ovčara, Kablara, Golije, Mučnja, Jadovnika...

Staze ponegde zadiru duboko u guste šume koje skrivaju "vilinske" proplanke obrasle kao baršun mekom mahovinom a ponegde visećim mostićima preskaču plahovit zeleni Rzav na čijim se obalama pravi pauza za kupanje. Adrenalinske zavisnike će sigurno privući i ideja da tandem paraglajderom uzlete sa instruktorom na uzbudljivo razgledanje iz vazduha. U Avliji ćete i o ovoj pustolovini dobiti potrebne informacije.

Selo Zlakuša može biti idealno mesto i za duži odmor jer se iz njega jednostavno i brzo stiže do mnogih zanimljivih predela zapadne Srbije kao što su: Užice sa starim gradom iz srednjeg veka, atraktivni kanjoni Rzava i Panjice u okolini Požege, Zlatibor, Sirogojno, Tara, Mokra gora sa čuvenom Šarganskom osmicom i Kusturičinim Drvengradom, Kremna - sa jedne strane; spomen kompleks Kadinjača, Bajina Bašta, manastir Rača i Perućac sa druge strane; Ovčarsko-kablarska klisura i manastiri, Divčibare, Koštunići sa treće strane, a Guča, Arilje, Ivanjica i Golija sa četvrte strane.