Magija Đerdapske klisure

Pet dana je zaista malo vremena da se vidi bar deo lepota veličanstvene Đerdapske klisure i njenog zaštitnika i mučitelja – Dunava. Zato smo ovo putovanje nazvale "tumaranje". Dve prijateljice, ćudljivi jugić natovaren kamp opremom i spremnost da bez plana i programa zavirimo u razne skrovite ćoškove Istočne Srbije – dovoljno je za izlet kakav se pamti. Vratile smo se očarane i začarane. Jer, Istočna Srbija je kao babuška: iznenađenje u iznenađenju i tako neprestano.

Savetujem da ne propustite da se popnete na Veliku čuku, šumoviti vrh odmah iza tvrđave, koji ćete prepoznati po anteni repetitora. Na samom skretanju za uspon postoji česma i par klupa i stolova - zgodno mesto za predah. Nakon pola sata ne preterano teškog uspona bićete darovani retko uzbudljivim prizorom: desno se šepuri Golubačka tvrđava, pravo pred nama na rumunskoj strani reke iz vode proviruje krnji zub stene Babakaj, a na obali se šareni i blista lepo seoce Koronini, dok pučina Dunava treperi pred očima... I sve to nam poslušno staje u pogled kao u dlan.

PageBreak

Duhovi potopljenih galija i gradova

Dok popodnevno sunce boji nebo u psihodelične boje, ostavljamo tvrđavu njenoj sudbini, i krećemo u susret novim tajnama Đerdapa. Od ove tačke pa sve do Kladova očekuje nas više od 120 kilometara tajanstvene teritorije: prekrasni vidikovci, pećine, kanjoni i vodopadi, planinske rečice koje se bacaju u očinsko naručje Dunava, zidine drevnih tvrđava, duhovi potopljenih brodova i gradova, tragači za zlatom, raskošne prazne gastarbajterske palate sa liftovima i bazenima, a pored njih oronuli kućerci sa staračkim življem. Mitovi i legende, hajduci i crna magija (zavezivanje nevernih muževa) i ozbiljne opomene da se pričuvamo "čini" i ne uzimamo ništa sa obale i iz kanjona. Osećamo tremu i vrtoglavicu nad ponorom vremena koje 8.000 godina ovde taloži uspomene.

Nacionalni park Đerdap sa površinom od 64.000 hektara je najveći u Srbiji, a jedan od najznačajnijih u Evropi. Osim što čuva bezbrojna svedočanstva o svojoj burnoj istoriji, ovo je i prirodni rezervat mnogih biljnih i životinjskih vrsta, a u nedrima planine Miroč koji se nadvija nad Dunavom i zaviruje u njega, krije se 35 reliktnih biljnih vrsta.

Prvi pogled na Mali i Veliki Kazan, najuže delove Đerdapske klisure, gde je moćni Dunav probio obronke karpatskih planina u dužini od 90 kilometara, budi osećaj strahopoštovanja u svakom putniku. Zovu ih i Iron gate – Gvozdena kapija Istočne Evrope. Često se zaustavljamo da malo ćutimo pred ovim tesnacima koji se protežu na suncu, vešto sakrivajući svoju pravu ćud. Kazan je reč turskog porekla i označava sud u kome tečnost vri: pre izgradnje Đerdapske brane brodovi su kroz ove smrtonosne čeljusti prolazili samo uz pomoć lokalnih vodiča, takozvanih loceva, koji su poznavali svaki vir u stešnjenoj i pobesneloj reci, poput divlje životinje uhvaćene u kavez.

Neki od virova duboki su i preko 80 metara što je jedna od najvećih rečnih dubina na svetu. Mnoge galije su našle svoj mir u njihovim mračnim ambisima. Zidovi i tornjevi ove kamene katedrale uzdižu se tri stotine metara nad nama, a širina njenog vodenog "poda" je mestimično manja od dve stotine metara. Prosto je teško zamisliti kako li su Kazani izgledali pre izgradnje hidrocentrale kada je Dunav na ovom mestu bio mnogo uži i jarosniji.

Grad – skitnica

Sledeća duža pauza je u Donjem Milanovcu koji je zvanično najsunčaniji grad u Srbiji. Nastao je 1690. godine kada je srpsko stanovništvo bežeći od Turaka naselilo ostrvo Poreč, oko 10 km uzvodno od današnjeg položaja grada. Egzistencija Porečana je bila usko vezana za reku: osim ribolovom i trgovinom, bavili su se i vođenjem lađa nizvodno i njihovim tegljenjem uzvodno. Zbog čestih poplava, knez Miloš Obrenović je naredio da se naselje premesti oko 6 km nizvodno, na obalu Dunava. Godine 1970, zbog formiranja akumulacionog jezera HE Đerdap, preseljeno je po drugi put, oko 4 km nizvodno. Tako je ovaj grad postao grad-skitnica. Sada se nalazi na mestu nekadašnjeg rimskog kastruma Taliata i u toj simbolici leži nada da više neće biti seoba – inače, ako se istorija Milanovca bude odvijala u dosadašnjem stilu, postoje dobre šanse da on jednog dana zajedno sa svojim žiteljima stigne do ušća Dunava. Pri vrlo niskom vodostaju, iz vode izrone ostaci nekadašnjeg Milanovca i naziru se obrisi starih kuća koje su meštani napuštali u suzama, posmatrajući kako ih voda guta.

Donji Milanovac će mnogi upamtiti po neodoljivom miru koji leži na njemu u debelom sloju strujeći sa Dunava. Ovo mesto kao da drema, sa svojim grandioznim hotelom u brdu iznad mesta, sa prelepim dugačkim kejom nad kojim sunce šepureći se uranja u vode Dunava, sa svojim vrednim ženicama koje prave nežne i maštovite ručne radove i prodaju na obali po smešno niskim cenama, sa svojim ljupkim baštama restorana u parku na obali (6 kugli sladoleda i kapućino – 310 dinara!!!), sa svojom figurom mamuta koji je postao simbol gradića nakon što su kosti ove životinje pronađene prilikom izgradnje hotela.

PageBreak

Trajanova tabla i uklesani kralj

Bile smo spremne da prve noći razapnemo šator bilo gde uz put, ali smo u pravom trenutku dobile informaciju da se obratimo Joci Krofni koji drži restorančić na lepo uređenoj peščanoj Tekijskoj plaži. Kamp ima mesta za desetak šatora i omiljeno je svratište ribolovaca, kao i bajkera iz cele Evrope koji ovde hvataju predah. U samoj Tekiji se mogu za 500 do 800 dinara iznajmiti i sobe u kućama pa odatle praviti izleti i uzvodno i nizvodno. Inače, najstarije kuće u Tekiji nisu starije od tridesetak godina jer je stara Tekija (koja se pominje još u spisima pre Prvog srpskog ustanka) bila još jedna žrtva izgradnje hidroelektrane. Tada je zauvek u dubinama Dunava nestalo i tri kilometara udaljeno legendarno ostrvo Ada Kale koje su u davnim vremenima posetili Argonauti i na kome je sve do potapanja postojala mala turska varošica sa arhitekturom kao prenetom iz srca Turske. Na pola puta između Tekije i Kladova, u naselju Karataš, treba posetiti i Castrum "Diana"  - ostatak jednog od najvećih rimskih vojnih logora iz prvog veka.

Ujutru upoznajemo lokalnog čamdžiju Garija i za tili čas sečemo neočekivano bistru dunavsku vodu ka najlepšem sačuvanom spomeniku prošlosti - Trajanovoj tabli koja se može videti samo sa reke.

Trajanova tabla je deo ansambla rimskih spomenika u Đerdapu, a posvećena je završetku radova dva ogromna poduhvata – put kroz Đerdap i rimski kanal. Uklesana je u stenu i na njoj je tekst posvećen rimskom caru Trajanu koji „savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradi ovaj put“. Prvobitno je bila postavljena na 1.5 metar iznad rimskog puta pored Dunava, a kada je izgradnjom hidroelektrane potopljen rimski put, odlučeno je da se Trajanova tabla iseče i zajedno sa 26 tona teškom stenom postavi 50 metara više, tako da bude vidljiva sa vode. Možda je srećno rešenje što se do Trajanove table ne može doći i sa kopna jer bi grafiti bahatih prolaznika do danas verovatno potpuno prekrili ovaj impozantni spomenik. Za sada ih ima samo desetak.

Na svojoj strani obale, kod ušća reke Mrakonije, Rumuni su u liticu uklesali grandiozni lik poslednjeg dačanskog vladara Decebela (87-106. godine). Priča se da je klesanje ove figure finansirao Rumun koji je sa ovog mesta davno prebegao u Srbiju preplivavši pogibeljne dunavske virove, pa odatle u Italiju. Igrom sudbine i ljudi, danas kao da jedan rimski i poslednji dačanski kralj posmatraju jedan drugog preko vode i vekova.

U naručju "srpske Polinezije"

Oni koji imaju dovoljno kondicije, mogu se povezati sa planinarskim društvom iz Kladova i u pratnji njihovih vodiča "osvojiti" neki od lokalnih vidikovaca (Đevrinska stena ili Mali Štrbac). Pogled na Dunav koji se pruža sa njih je zaista impozantan. Miroč, nevisoku, ali teško prohodnu planinu koja se lenjo proteže duž Dunava, Jovan Eraković, bajker, planinar i putopisac koji je učestvovao u obeležavanju dunavske biciklističke transverzale, nazvao je „srpska Polinezija“ ovako je opisujući: "Umesto na ostrvima, ovde se živi na razbacanim i međusobno udaljenim salašima, odvojenim morem zelene džungle. Tamo gore živi svet koji zbog svoje duge izolovanosti kao da ne mari mnogo za proticanje vremena i istorije, i nije željan vesti. Ista narav, a čak sedam nacija: Srbi, Vlasi, Rumuni, Crnogorci, Nemci, Jevreji, Romi… i ko zna, možda i po koji Japanac koji još ne zna da je Drugi svetski rat završen".

Putovanje niz Dunav ću završiti preporukom da odvojite nekoliko sati i za Kladovo i njegovu veliku i lepo uređenu plažu. Ovaj gradić pleni očaravajućim laganim ritmom života tokom letnjih predvečerja. Dugački veseli, peščani štrand pun kupača nastavlja se na glavnu ulicu načičkanu kafićima i oivičenu starim drvoredom sa lampionima. Trgovačko-zanatski centar u Kladovu je poznat kao "stara čaršija", a nastao je u prvoj polovini XIX veka. Ovaj deo grada je kao kulturno dobro stavljen pod zaštitu i predstavlja omiljeno šetalište Kladovljana i njihovih gostiju. A kada padne noć, možete pomisliti da ste na moru jer će vas zavesti ona poznata večernja groznica lepršavih haljina, preplanulih lica, dokonih kibicera na kamenim zidovima i muzike za ples iz nekoliko restorana na obali. Kladovo leti živi intenzivno: đerdapska regata, etno festival, zlatna bućka, a iz samog grada kreću brodovi i gliseri na krstarenje Dunavom (uzbudljiv doživljaj prolaska brodom kroz prevodnicu hidrocentrale).

PageBreak

"Čovek, drvo i voda"

Nevoljno se vraćajući za Beograd, na preporuku prijatelja otkrivamo još jedno čudesno mestašce koje od srca preporučujemo. Po izlasku iz Donjeg Milanovca skrećemo na stari put za Majdanpek ka nekoliko kilometara udaljenom domaćinstvu "Kapetan Mišin breg" i do galerije pod otvorenim nebom "Čovek, drvo i voda". Obe smo zatečene i zadivljene. Ovo veliko eko-etno domaćinstvo smešteno na brdu sa kojeg puca pogled na Dunav, s jedne, a na guste miročke šume, s druge, dokazuje da ljubav, mašta i vredne ruke mogu da naprave čudo. Preko 400 drvenih skulptura je raspoređeno po imanju. Ne možemo reći "skulpture u drvetu" jer vlasnik Stefanović nije "vajao" svoja dela. Vajala ih je sama priroda, šuma, planina, voda... a on je u panjevima i granama prepoznavao ptice, životinje, ale i bauke, vile i vilenjake, i godinama ih otimao iz naručja šume da bi ih uz sasvim malo dorade izložio na milost i nemilost našim zadivljenim očima.

Domaćini nude vrlo primaljivu hranu: pohovana kopriva, đerdapska proja, kozji sir sa mirođijom, jagnjeće i jareće pečenje sa ražnja, rakija medovača, crno vino Kraljevića Marka. Za sada su u mogućnosti da smeste desetak gostiju, ali dozvoljavaju i postavljanje šatora na svom imanju.

Da sav ovaj trud nije bio uzalud, govori podatak da su "Kapetan Mišin breg" posetili skoro svi akreditovani ambasadori u Srbiji, a svakog leta se ovde održava vrlo cenjena slikarska i vajarska kolonija.

Inače, o celom kompleksu (kuća sa sobama za goste, venjaci, živinarnik, cvećnjaci, povrtnjak, vinograd, staklena bašta, voćnjak, izložba na otvorenom koju moraju uneti ili zaštititi zimi, prodajna galerija slika sa temama iz ovog kraja), kao i o pripremi hrane, higijeni, marketingu… brine samo osam ruku (bračni par Stefanović, njihova ćerka i jedan zaposleni radnik). Bilo nam je prosto neshvatljivo kako to postižu, ali se još jednom pokazalo da dobra ideja, jaka motivacija i mnogo rada mogu i u ovoj našoj zemlji napraviti čuda. Gospođa Stefanović nam je pričala da im je najveći problem da pronađu ljude koji žele da rade. Iako daju dobru platu (za ovaj kraj) i odlične uslove rada, uvek kubure sa radnicima. Istu priču možemo čuti svuda po Srbiji.

Sve u ovoj reportaži opisano samo je kap u reci onoga čime nas Dunav očarava svojim tokom kroz Srbiju: pre Đerdapa - Smederevska tvrđava, stari grad Ram (gde je Dunav najširi i skelom se prelazi u Rumuniju), arheološko nalazište Viminacijum, a uzvodno Brza Palanka, ploveći restoran, vodopad Blederija, očaravajući geomorfološki fenomeni „prerasti“ (kameni mostovi), kanjon reke Vratne i manastir Vratna okružen uzgajalištem jelena i muflona... Ali, sve to čeka neku sledeću reportažu. I vas!