Mokru goru treba posetiti iz više razloga: zbog vožnje čuvenom "Šarganskom osmicom", zbog "Drvengrada" na brdu Mećavnik, divnih šetnji duž Belog Rzava - tako nazvanog jer je njegovo dno "popločano" belim šljunkom, a možda i zbog četiri nove ski staze na obližnjem vrhu "Iver".

Vožnja originalnim "Ćirom" kroz četinarske šume Šarganskog brda dok pruga zavija i pletući osmicu vraća putnike na početnu stanicu, pruža veliko zadovoljstvo. U Evropi nema pruge sa takvim nagibom terena i tolikim brojem tunela i mostova na tako kratkoj trasi.

Istorijat izgradnje Šarganske pruge je neobičan i obavijen legendama. Ovaj veličanstven poduhvat je plaćen mnogim životima. Gradnju su započeli Austrijanci 1916. godine ali nakon izgradnje samo 9 kilometara, prilikom probijanja tunela dolazi do obrušavanja brda i oko 200 italijanskih i ruskih zarobljenika - radnika, ostaje pod kamenom lavinom a izgradnja se prekida.

Nakon Prvog svetskog rata gradnju pruge nastavlja Kraljevina SHS. Jednom zarobljenom austrougarskom inženjeru osuđenom na doživotnu robiju ponuđeno je da projektuje prugu, a da kao nadoknadu bude oslobođen kazne. Ekipe koje su kopale šarganski tunel sa obe strane nisu se, međutim, srele na sredini, zbog čega je razočarani inženjer izvršio samoubistvo. Jedan od njegovih kolega vrlo brzo uočava grešku u proračunu i rad se nastavlja. Samo dan nakon smrti inženjera, tunel je probijen a pruga je, kao graditeljsko čudo, puštena u rad 1925. godine. Pola veka je mali Ćira kloparao povezujući Užice preko Višegrada i Sarajeva sa Dubrovnikom. Godine 1974. političari su proglasili neisplativim i proterali u Muzej železnice u Požegi. Pre devet godina, na inicijativu žitelja ovog kraja, završena je rekonstrukcija jedne od najlepših železničkih trasa na svetu kao i obnova drvenih vagona i stvorena je nova turistička atrakcija za naše i strane turiste.

Tako se obistinilo čuveno proročanstvo Mitra Tarabića iz 19. veka "Proći će podosta godina pa će se ljudi opet setiti gvozdenoga puta te će ispotekare obnoviti ovaj put, samo njim do Višegrada neće putovati radi potrebe i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživancije."

Tokom dvoipočasovne vožnje, prelazi se samo 15,5 kilometara ali se za to vreme prolazi kroz 22 tunela i više mostova i vijadukta. Dok Ćira "pućka" i hvata krivine "gvozdenog puta" kroz guste šume, gotovo je nemoguće odgonetnuti odakle ste krenuli i kuda idete i to celom doživljaju daje poseban šarm.

PageBreak

Uživanje u vozu "Ćira"

Vagoni su lepo održavani, opremljeni drvenim klupama, a vodiči preko razglasa na srpskom i engleskom jeziku neprestano informišu turiste o svim zanimljivostima. Voz se na kratko zaustavlja na upečatljivim vidikovcima, a najduža pauza je u stanici Jatare gde se tik pored lepog restorana koji je delimično smešten u isklesanoj steni sliva vodopad sa brda na koji se možete popeti stepenicama. Za stanicu Jatare vezan još jedan kuriozitet: naime, na toj stanici u planinskom bespuću, niko nikada nije kupio kartu. Niti je ko tu ikada ušao, niti ko iz voza izašao.

U nastavku putovanja, Ćira pravi pauzu i pored "Ludog kamena" - pozornice jedne od seoskih ljubavnih legendi a putnici koji čeznu za srodnom dušom treba na kamenu da ostave novčić i požele ljubav. Što se tiče stanice Golubići, nju je za potrebe filma "Život je čudo" izgradila ekipa Emira Kusturice, a nakon snimanja je poklonjena pruzi. Za neverovati je kako je uspešno stvorena iluzija starosti i oronulosti.

Interesovanje za vožnju stalno raste. Smatra se da će ukupan broj putnika, ove godine dostići brojku od 100.000. Od prošle godine, Ćirom se vikendom može i otići i dalje, sve do Višegrada. Ova turistička ruta traje pet i po sati i već je prozvana "Od Tarabića do Andrića".

Obnovi Šarganske osmice dosta je doprinelo i snimanje Kusturičinog filma "Život je lep" na Mokroj Gori, kada je za potrebe filma napravljeno i filmsko selo, danas poznati "Drvengrad".

Drvengrad je jedinstveno naselje na ovim prostorima - etno-selo gradskog oblika, sadržaja i strukture. Ima glavnu ulicu koja se proteže od ulazne kapije do drvene pravoslavne crkvice građene po ugledu na ruske crkve brvnare. Centralni trg je popločan drvenom kockom i pragovima za pruge, a po "ulicama" je razmešteno dvadesetak autentičnih ljupkih brvnara prenetih iz ovih krajeva. Svaka brvnara je iskorišćena za neki od objekata koji su karakteristični za grad: biblioteka "Ivo Andrić", galerija slika "Macola", hotel "Mećavnik", nacionalni restorani "Lotika" i "Prokleta avlija", zatvor "Humanizam i renesansa", prodavnica narodne radinosti iz tog kraja... Bioskop "Andergraund" je smešten u podrumu Kusturičine kuće. Projekcije filmova po izboru su svakog dana od 18h, ako ima najmanje pet zainteresovanih gledalaca. Poslastičarnica "Kod Ćorkana" je dobila ime po glavnom junaku Andrićeve pripovetke "Ćorkan i švabica". Selo ima i pijano bar "Kapor" kao i konak "Kuća pisaca" namenjen dramskim piscima i scenaristima koji borave u Drvengradu.

PageBreak

Drvengrad ključa od života

Iako je selo maleno, ulice imaju imena. Glavna ulica nosi ime Ive Andrića, a postoje i ulice Ernesta Če Gevare, Maradone, Čkalje, Felinija, Bergmana i Novaka Đokovića.

Grad ima svoj trg, duhovite bilborde i česme, a skoro nestvarno starinsku atmosferu po ulicama upotpunjuju parkirani oldtajmer automobili, svuda prisutni lonci "na tufne" sa muškatlama i čuvarkućama i negovane "otmene" mačke koje gordo posmatraju turističku vrevu. Oduševljen neobičnim skulpturama samoukuog umetnika Dragana Jovićevića Macole iz Požege, Kusturica je grad ukrasio njegovim kreacijama, pa je i galeriju nazvao po njemu. U sezoni, Drvengrad ključa od života i odzvanja od žagora jezika iz raznih krajeva sveta.

Čitav ovaj kompleks nastao je pod pokroviteljstvom UNICEF-a čiji je Kusturica ambasador, a iz želje da se očuva kulturno nasleđe i zaposle ljudi iz kraja, u čemu se zaista i uspelo. Briselska Fondacija za arhitekturu "Filip Rotije" proglasila ga je za najbolje graditeljsko ostvarenje u Evropi u prvoj deceniji ovog veka! Drvengrad danas ima status grada-hotela (kao Sveti Stefan u Crnoj Gori) sa četiri zvezdice. Kusturica je za svoje delo rekao: "Izmislio sam grad koji izgleda kao da se u njemu oduvek živelo. A nije nikad." Od 2008. godine, ovde se održava i filmski festival "Kustendorf" koji svake godine okuplja istaknute svetske reditelje ali i studente filma iz celog sveta o čemu svedoči i skulptura Džoni Depa u prirodnoj veličini. Krajem juna, "Drvengrad" je domaćin i "Zavičajnih dana" posvećenih kulturi i tradiciji ovog kraja.

Odnedavno, na Mokru goru dolaze i ljubitelji skijanja, jer je na Iveru (jednom od vrhova Tare) izgrađen ski centar sa četiri "crvene" staze. Do ovog centra koji je udaljen osam kilometara od Drvengrada, dolazi se žičarom dugom 1100 metara i kapaciteta 600 skijaša na sat. Na taj način je značajno proširena turistička ponuda ovog kraja te se sezona više ne završava krajem jeseni.

Posetiocima Mokre Gore preporučujemo da odvoje vreme za šetnje duž duboko usečenih strmih dolina i klisura Belog Rzava i Kamiške reke, obilazak Hajdučke i Crvene pećine, Kremne, vodopada Skakavac i izvora mineralne vode Beli izvor - prave prirodne dragocenosti. Zbog svojih fizičko-hemijskih osobina ovi izvori su verifikovani kao veoma retki (u svetu je do sada otkriveno svega petnaest sličnih). Pripadaju grupi jako alkalnih voda sa izrazitom PH vrednošću od 11,5. Neka lekovita svojstva (naročito za stomačna oboljenja) već su potvrđena, a radi se na daljim istraživanjima.

Osim što je Mokra gora poznata kao "jedno selo a tri planine", a Šarganska osmica kao pruga koja se tri puta "dizala iz mrtvih", i istorijat crkava iz ovog kraja je nesvakidašnji. Jedno selo a dve crkve - jedna u Kršanju, a druga u centru Mokre Gore. Prvu su Turci tri puta spaljivali a Mokrogorci je uporno dizali iz pepela. Po predanju, crkva Svetog Vaznesenja sagrađena je pred kraj XVII veka, pre velike seobe Srba na ovom skrovitom mestu kraj Belog Rzava, sa obe strane opkoljenom visokim stenama. Posle tri spaljivanja crkve, narod ovog sela 1892. godine podiže novu crkvu od kamena koja i danas postoji, sa svojim vrednim ikonama i ikonostasom. Od 1876. godine Mokrogorci su nastojali da sagrade crkvu i u Mokroj Gori. Priča se da su ikonu Svete Bogorodice donosili tri puta iz Kršanja u Mokru Goru i da se ona ponovo sama vraćala u Kršanje na zgarište, a Mokrogorci tek 1945. godine sagradiše crkvu i podigoše parohijski dom.