Kada je 1521. godine Magellan sa svojom flotom doplovio na obale Bornea, jedan od članova posade, talijanski istraživač Antonio Pigafetta, opisao je to neistraženo područje i njegove stanovnike s čuđenjem i oduševljenjem. Danas, gotovo 500 godina nakon toga, to treće najveće ostrvo sveta, koje delom pripada Indoneziji a delom Maleziji, još uvek je divlje i puno tajni. Dom je jedno od najstarijih prašuma na svetu, u kojoj autohtona plemena još žive tradicionalnim načinom života, ali i mnogim neotkrivenim životinjskim i biljnim vrstama.

Još kao dete gledao sam dokumentarce o Borneu i maštao kako ću se baš poput Magellana naći na obalama tog ostrva, odakle ću započeti istraživanje. Napokon, prošle godine sam uspeo da uštedim novac i to ostvarim. Odlučio sam se za maj jer su tada avionske karte bile najpovoljnije, a kišna sezona upravo se završavala. Osim toga, tako sam mogao da putujem kako mi je najdraže: van sezone, kada nema turističkih masa, pa je moguće da se stopiš s lokalnim stanovništvom i kulturom.

Grad u kom sam započeo istraživanje ostrva bio je Kota Kinabalu, glavni grad malezijske države Sabah, smešten na severozapadnoj obali. Tu me najviše oduševila noćna pijaca: mesto gde sam nepcem proputovao čitavu malezijsku gastronomiju. Malezijska kuhinja se zasniva na svežim namirnicama, a s indijskim i tajlandskim začinima čini, kako mnogi tvrde, jednu od najboljih svetskih kuhinja. Raznoliki mirisi putovali su vazduhom među veselom masom koja je glasno razgovarala i uživala u druženju. Meštani imaju običaj da jedu na pijaci svake večeri jer su cene pristupačne čak i za njihov skromni standard. Rado sam im se pridruživao svake večeri, a oni su spremno sa mnom delili i hranu i priče.

Tih dana sam brodom posetio Manukan i Mamutik, dva peščana ostrvca u tirkiznom Južnokineskom moru. Jacques Cousteau opisao je ovaj arhipelag kao jedno od najboljih mesta za ronjenje na svetu. Hodao sam po tankom sloju peska na obali sa tek ponekom palmom i posmatrao savršenu, tanku liniju pučine. Vetar je nosio miris okeana, a melodiju cvrkuta i pesmu ptica remetili su tek poneki talas i šuštanje palmi. Pronašao sam potpuni mir. Dok sam sedeo na plaži, iza mene među rastinjem zašuškalo je lišće. Plašljivo se pojavio varan, a ja sam ga posmatrao potpuno iznenađen i pomalo prestrašen. Kad me opazio, brzo je nestao u džungli.

Moje sledeće odredište bio je Nacionalni park Kinabalu, područje divljine u podnožju planine Kinabalu visoke čak 4.095 metara. S obzirom na to da sam tu nameravao da ostanem nekoliko dana, pronašao sam smeštaj u jednoj od gostinjskih kuća u malenom selu Kundasang nedaleko od parka. U to selo sam došao jedino zbog jeftinog smeštaja, pa nisam mnogo očekivao, ali kako sam već mnogo puta doživeo, gotovo te uvek oduševe stvari od kojih najmanje očekuješ. U selu je bila pijaca povrća: šareno i simpatično mesto koje vode meštani, pripadnici etničke grupe Dusun. Na toj pijaci sam se osećao kao da sam se vratio nekoliko stotina godina unazad. Ljudi su me oduševili svojim iskrenim i neiskvarenim duhom i jednostavnim načinom života. Iako loše govore engleski, trudili su se da pronađu način i sa mnom započnu prijateljsku komunikaciju.

Odmah nakon dolaska seo sam u obližnji kafić ne bih li se sklonio od kiše i tu sam proveo poslepodne ispijajući teh tarik, crni čaj s mlekom, nezaobilazno piće u Maleziji. Tokom čitavog boravka na Borneu pratila me kiša. Najčešće su to bili kratkotrajni i jaki pljuskovi zbog kojih bi se, u kombinaciji s visokim temperaturama, pejzaž na nekoliko sati izgubio u gustoj magli. Sedeo sam i posmatrao kako magla isparava, a veo se diže i otkriva veličanstven panoramski pogled na oštru, naoštrenu, granitnu krunu Kinabalua, najviše planine između Himalaja i Nove Gvineje.

Sledeće jutro sam se zaputio prema parku. Nacionalni park Kinabalu, u kom uspeva više od 4500 biljnih i životinjskih vrsta, osnovan je 1964. godine, što ga čini jednim od najstarijih parkova u Maleziji. Ujedno, to je prvi malezijski park pod zaštitom UNESCO. Svež planinski vazduh koji miluje nozdrve, moćni i glasni vodopadi koji se gube u raspršenim kapima, neprohodne staze kroz džunglu, neobični insekti i biljke mesožderke zaokupili su moju pažnju i nekoliko sledećih dana sam proveo lutajući prirodom i svakodnevno otkrivajući nove slikovite pejzaže. Nezaobilazan deo probijanja kroz džunglu bile su pijavice - neprijatne, ali potpuno bezopasne životinje koje su već prvi dan uspele da pronađu put do mojih nogu dok sam fotografisao. Iako su bezopasne i ugriz im je bezbolan, svejedno mi nije bilo prijatno da ih vidim na svojoj koži.

PageBreak

Ugrožene prašume

Dok sam hodao obraslim stazama osluškujući zvukove džungle i pesmu ptica, osmehnula mi se sreća i pronašao sam ono čemu sam se nadao dok sam proučavao floru Bornea - parazitsku biljku bez stabljike, lišća i pravoga korena iz roda Rafflesia. Zapravo, jedini deo koji se može videti jeste njen ogromni crveni cvet, najveći poznat među biljkama, koji živi samo nekoliko dana i zbog toga se vrlo retko viđa. Impresivno i potpuno nestvarno ležao je na tlu, a ja sam ga u čudu dugo posmatrao. Iz biljke se širio neprijatan miris trulog mesa koji privlači kukce, a od lokalnog stanovništva sam posle saznao da ga nazivaju "cvetom leševa".

Moja sledeća destinacija bila je gradić Sandakan. Vožnja iz Kundasanga bila je duga i iscrpljujuća i skoro sam zaspao, ali šokirali su me nepregledni drvoredi palmi koji su se protezali s obe strane puta, svih 250 kilometara. Čitao sam mnogo o tome, ali nikada to nisam tako zamišljao. Dokle mi je god pogled sezao, mogao sam videti samo palme, a šume se nisu ni nazirale u daljini. Kao i mnoga preostala područja divljine na svetu, Borneo je ugrožen na više načina. Neodrživ način poljoprivrede siromašnog stanovništva i paljenje šuma kako bi se prenamenile u poljoprivredne površine narušio je mnoga staništa.

Ali mnogo je veći problem u palminim plantažama u koje su posljednjih nekoliko decenija počele da ulažu velike kompanije iz svih krajeva sveta, uništavajući prašume zastrašujućom brzinom. Palmino ulje nalazi se u svakom desetom proizvodu u supermarketima: upotrebljava se za kuvanje, u kozmetici, desertima, sapunima, a uskoro će procvetati njegova upotreba kao biogoriva. Ali najveći problem nije u samim plantažama, nego u ilegalnom, neodrživom i pohlepnom načinu na koji se ta industrija širi. Vlada je često korumpirana ili potpuno nemoćna pred korporacijskim divovima, a siromašno stanovništvo nema izbora nego da im proda svoje zemljište.

Kad biste pogledali satelitske snimke Bornea, možda biste zaključili da je zabrinutost zbog deforestacije preterana. To ostrvo veličine Teksasa još je napola prekriveno prašumom, a na planinama u unutrašnjosti nalaze se hiljade hektara nedirnutih i neprohodnih šuma u kojima još žive autohtona lovačka plemena. Ali jedna potpuno drugačija priča, vrlo zabrinjavajuća i tužna, leži u dolinama Bornea, koje su riznice bioraznolikosti tog područja. Poslednjih 20 godina svake godine nestaje dva miliona hektara prašume u dolinama, ugrožavajući vrste poput orangutana i slonova. Nekim studijama pokazano je da će do 2010. godine nestati sve prašume u dolinama. Vlada je u međuvremenu uspela da uspori ilegalnu seču i izvoz, ali rezultat je, nažalost, samo odlaganje dana u kom će nestati i poslednje stablo.

Kasno poslepodne stigao sam u Sandakan, drugi najveći grad u Sabahu, i pronašao smeštaj u malenoj gostinjskoj kući. Sledeće jutro sam otišao da posetim centar za rehabilitaciju orangutana udaljen 25 kilometara od grada. Centar je otvoren 1964. godine i bio je prvi takav projekat u svetu. Upoznao sam jednog tamošnjeg volontera, Francuza Alexandrea, koji mi je ispričao da se u centru nalaze mladi orangutani koji su bili kućni ljubimci ili su spašeni iz posečenih staništa i od ilegalnog lova. Te životinje se pripremaju za samostalno preživljavanje u divljini, a puštaju ih čim postanu spremne. Oduševilo me koliko je centar veliki i nalik divljini; orangutani se tamo slobodno kreću svojim prirodnim staništem. U centru se tada nalazilo oko 80 jedinki. Zaista je bilo čarobno iskustvo posmatrati ta čudesna bića i znati da će uskoro lutati divljinom. Osim toga, nakon šoka s palminim plantažama, bilo je lepo čuti priču sa srećnim krajem.

Nastavio sam svoj put prema reci Kinabatangan, drugoj najdužoj reci Bornea, mestu koje sam s nestrpljenjem iščekivao. Priča te reke istovremeno je čudesna i tragična - sečom šuma za plantaže potpuno je uništeno područje u blizini reke, ali na čudan i ironičan način to područje ima jednu od najvećih bioraznolikosti na planeti. Uz reku je preostao uzan sloj prašume u koji je, s obzirom na to da je okolni prostor uništen plantažama, migrirao ceo okolni divlji svet.

Nakon poslepodnevne kiše, koja je osvežila vazduh, zaplovio sam s lokalnim vodičem niz reku. Bila je veoma tiha i pitoma, tek bi povremeno izvirila pokoja gola stena. Spazio sam nekoliko tropskih ptica jarkih boja kako preleću reku ponosno šireći krila. Sa svoje desne strane čuo sam šuškanje s obrasle strme litice i u gustim krošnjama opazio sam grupe majmuna dugorepih nosana, životinja endemičnih za Borneo, zanimljivih zbog izrazito dugačkog nosa i crvenog krzna na leđima, dok im je trbuh siv, a lice narandžasto. Neverovatan prizor bio je videti te životinje kako se ponosno šepure u svom prirodnom staništu.

Mogao sam da sedim satima i posmatram ih satima. I kao da to nije bilo dovoljno, ponovo mi se osmehnula sreća. Moj vodič je spazio veoma retkog i ugroženog malezijskog slona kako se hrani skriven među stablima. Tiho smo mu prišli i posmatrali ga. Sa svakim njegovim korakom mogao sam da osetim koliko je snažan, da čujem kako se grane lome pod njegovim nogama. Nažalost, poslednjih pedesetak godina se populacija tih slonova prepolovila.

PageBreak

Kutak očuvane divljine

Na povratku, u sumrak, opazili smo nešto na površini vode na udaljenosti od pedesetak metara. Prvo sam pomislio kako je to grana, ali grana se ubrzo pomerila i počela da seče površinu vode, a crvene oči krokodila nakratko su zasjale i odmah nakon toga utonule u dubinu. Moje uzbuđenje mešalo se sa strahom i strahopoštovanjem. Kao da mi sve to još nije bilo dovoljno, te večeri sam otišao na noćno pešačenje kroz džunglu. Klizavo lišće i obrasle staze veoma su usporili moje kretanje. Dok sam hodao uz jednu stenu, otkrio sam ulaz u pećinu. Ulaz je bio prilično tesan, a visina nešto niža od moje.

Tišinu u pećini razbijali su tek povremeni šišmiši leteći oko moje glave. Prošunjao sam se kroz nju, a na izlasku iz pećine na svetlu baklje zasijala su dva ogromna smeđa oka. Duguljastim prstima, nalik na žablje, držao se za granu avetnjak, maleni noćni primat. Telo mu je bilo kratko i zdepasto, a dugačak rep visio je ispod njega. Savršeno miran posmatrao me sa čuđenjem, a ja sam se trudio da ga ne uplašim. To mi je bio najdraži trenutak putovanja, a iskustvo je samo povećalo divljenje i strahopoštovanje koje gajim prema divljem svetu.

Konačno je došlo vreme da posetim i Sarawak, drugu državu malezijskog dela Bornea. Ime glavnoga grada Kuchinga potiče od malajske reči kucing, što znači "mačka". U gradu živi veliki broj mačaka, a i sam grad se čini kao da će poput mačke svakog trena da se protegne, razgiba ili odšunja. Za razliku od nekih drugih gradova Bornea, istorijske građevine u Kuchingu uspele su da prežive Drugi svetski rat i mnoge su obnovljene.

U tom gradu su mi dani zaista brzo prolazili. Bilo je dovoljno izgubiti se u uskim ulicama, odlutati za nekim mirisom ili zvukom, zaboraviti se u razgovoru s lokalnim stanovništvom...

Poslednja dva dana otišao sam da posetim Nacionalni park Bako, smešten tridesetak kilometara severno od Kuchinga. Milioni godina erozije na tom području su oblikovali kilometarske peščane plaže, okružene velikim strmim stenama koje izgledaju poput zidova. Iz mirne površine mora izdižu se crvenkaste stene svakakvih oblika - boja potiče od gvožđa koje se nalazi u njima. Potpuno nespreman i nepripremljen, čekajući da se oslobodi moj smeštaj, prošetao sam nekoliko kilometara dugom stazom u parku.

Prvi deo puta probijao sam se kroz džunglu i brzo sam potrošio sve zalihe vode. Znoj se cedio s mene, a na licu mi se mogao videti umor. Došao sam do keranga, specifičnih vrlo kiselih staništa, čiji naziv na malajskom znači "zemlja na kojoj se ne može uzgajati pirinač". U ovome delu nije bilo rastinja, nego samo brojnih niskorastućih mesožderki. Naivno, nisam računao na to da je sunce ovde nekoliko puta jače nego u džungli s obzirom na oskudnu vegetaciju. Iscrpljen i s glavoboljom, jedva sam uspeo da se vratim. Nažalost, bilo je prekasno pa sam poslednjih nekoliko dana putovanja proveo u krevetu, a sunčanica je lagano mučila moje telo.

Šta još reći o Borneu? Mnogi će se složiti da je to jedan od najlepših kutaka preostale divljine na planeti, s čudesnom florom i faunom, prekrasnim i velikodušnim ljudima. Takođe će se složiti da još nije kasno za očuvanje tog ostrva. Potrebno je samo pronaći način za očuvanje tog blaga: promeniti stare ideje, prihvatiti nove istine i pronaći nove modele očuvanja divljine.