Riznica tragova prohujalih vremena

Na prostoru od samo nekoliko desetina kvadratnih kilometara samuju tragovi viševekovnog prisustva naših predaka: izbledeli ostaci u kamenu, zemlji ili keramici njihovih borbi, grandioznih planova, snova, pobeda, gubitaka, sujeta, ljubavi, selidbi...

Često me je moj nagon za lutanjem vodio u ove krajeve. Sećam se uzbuđenja koje sam osetila slušajući predavanje o neolitskoj, 25 vekova staroj, vinčanskoj kulturi (nazvanoj po lokalitetu Vinča - Belo brdo, 14 km od Beograda) koja se smatra tehnološki najnaprednijom evropskom praistorijskom kulturom, a koja se prostirala na teritorijama današnje Srbije, Rumunije, BiH i Makedonije.

Prva zabeležena metalurgija bakra potiče sa ovog lokaliteta. „Ovde, u Vinči, imamo jednu čudesnu priču o neolitu i vremenu kada je ovo bio centar Evrope. U to doba su znanje, kreativnost i međusobna tolerancija bile glavne vrednosti, a Vinča sinonim za sreću i prosperitet. Pre sedam i po hiljada godina ovaj drevni narod pravio je savršenu keramiku bez grnčarskog vitla, prvi su đubrili zemlju, imali ulice i kuće dobro zaštićene od hladnoće, toplote i vlage. Mladi su se rano odvajali od porodice i formirali svoje. I ono što je najbitnije, a danas gotovo neverovatno: živeli su dve hiljade godina bez rata...", priča arheolog Nenad Tasić.

PageBreak

Smederevska i Ramska tvrđava

Ako nastavite dvadesetak kilometara niz Dunav, put vas vodi u Smederevo i Smederevsku tvrđavu koja dominira ovim delom reke. Opkoljena Dunavom i rečicom Jezavom, a sa treće strane vodenim šancem, ovo je jedna od najvećih tvrđava tog tipa u Evropi i jedinstvena je u srpskoj srednjevekovnoj arhitekturi.

Podigao ju je despot Srbije Đurađ Branković u prvoj četvrtini XV veka po uzoru na carigradske bedeme. Smederevo je izgradnjom Smederevske tvrđave 1430. godine postalo prestonica Srpske despotovine pošto je Beograd, dotadašnja prestonica, morao ugovorom o miru biti vraćen Ugarskoj.

Prostire se na skoro 15 hektara i sastoji od Velikog i Malog grada (dvora). Nažalost, grad je bio srpska prestonica svega tridesetak godina nakon čega je opet skoro četiri veka menjao vladare (Turke i Austrougare). Tokom oba svetska rata tvrđava je pretrpela značajna razaranja od eksplozija i bombardovanja ali je i pored toga sačuvala svoju monumentalnost.

Danas je Veliki grad uglavnom prepušten zubu vremena i vašarskoj scenografiji sa tezgama punim drangulija ali je bar Mali grad restauriran i na njegovom ulazu se mogu kupiti prospekti sa mapom i objašnjenjima, što je za ovu našu zemlju retkost. Na ovom mestu se svake godine održava kulturna manifestacija „Smederevska jesen".

Sada ćemo opet sesti u vremeplov, vratiti se nekoliko vekova unazad i posetiti obližnju tvrđavu Ram, na brdašcetu iznad istoimenog sela, odakle skela, kao u drevna vremena, prevozi putnike na vojvođansku stranu Dunava, u selo Stara Palanka. Ne postoje precizni podaci o nastanku tvrđave. Pretpostavlja se da je i Ram bio deo sistema utvrđenja koji su čuvali granice rimskog carstva i činili takozvani Dunavski limes.

Sa svojih pet kula sa topovskim otvorima spada među najveća artiljerijska utvrđenja na našim prostorima, a najstariji zapisi potiču s početka 12. veka kada su Vizantijci ovde potukli Mađare dok prve pisane beleške potiču iz 15. veka kada je sultan Bajazit II osvojio ovo mesto i ojačao postojeće kule. U 19. veku je u selu Ram postojala carinarnica, a jedan od carinika bio je i mladi Vuk Karadžić.

Neposredno pored tvrđave nalaze se ostaci šest vekova starog i jedinog sačuvanog karavan saraja u Srbiji (ostali su samo zidovi između kojih pasu ovce i koze). Pored njega su nađeni ostaci stare pravoslavne crkve na čijem je zgarištu kasnije izgrađena džamija, da bi danas na istom mestu bila ponovo sagrađena crkva.

Tako to biva na ovim prostorima. Iako su se u karavan saraju zadržavali uglavnom trgovci sa svojom robom, slugama i konjima, ja nekako ovo mesto vidim kao prvi turistički objekat i volim da zamišljam kako je izgledalo dok je vrvelo od života, kao u Andrićevim pripovetkama o prohujalim vremenima. Nedavno je objavljeno da će turska vlada donirati milion evra za obnovu ove tvrđave, saraja i hamama.

Na kilometar od Rama kreće staza uzbrdo, ka brdu Gorica, poslednjem ostatku nekadašnjeg Panonskog mora što se prepoznaje po peščanim dinama i pejzažu koji jako podseća na Deliblatsku peščaru sa druge strane Dunava. Iako gore skoro uvek šibaju dunavski vetrovi, teško je odvojiti pogled od te ogromne vode koja naizgled lenjo klizi ka Crnom moru.

Pravo ispred nas - ušća Nere, Karaša i kanala Dunav-Tisa-Dunav, levo ogromna ada u vidu tanke potkovice, desno oštra dunavska okuka i prvi obronci Karpata, a preko puta Vršačka brda i obrisi krovova vojvođanskih varošica. I nametnuli su mi se ponovo Miljkovićevi stihovi: „Samo voda može da podari potpunu samoću, sličnu zvezdama, sličnu tišini rasklopljenog neba, da opeče vreme da ispuni rubine i da stvori prošlost od onoga što još nije došlo."

PageBreak

Srebrno jezero i Viminacijum

Da se malo odmorimo, napravićemo pauzu na Srebrnom jezeru, koje je stvoreno pregrađivanjem jednog dunavskog rukavca (kao i jezero Ada Ciganlija).

Zašto ga zovu Srebrnim? Kada popodne sunce počinje da zalazi tamo iza Karpata, jezero zaista ima neki srebrni odsjaj. Ovo je simpatično mesto da u njemu provedete jedan produženi vikend. Doduše, plaže bi mogle biti malo bolje uređene ali zato je nedavno otvoren Aqua park „Silver lake" sa kompleksom bazena, a jednim lepim brodom se može krstariti do Golubačke tvrđave što je zaista divan doživljaj.

Za one sportski nastrojene na raspolaganju su i teniski tereni, a u ponudi su jedrenje, skijanje na vodi i vožnja kajakom.

Smeštaj u hotelima „Srebrno jezero" i „Danubija" košta od 1.500 do 8.000 dinara, u privatnim vilama pansion je od 1.200 dinara a na jezeru postoji i dosta dobro uređen kamp. Sa domaćinima možete dogovoriti posetu obližnjoj termalnoj banji Ždrelo (preporučujem), manastiru Tumane kao i Viminacijumu - značajnom rimskom gradu i vojnom logoru smeštenom između Kostolca i Velikog Gradišta.

Početkom naše ere, za vreme Hadrijana, Viminacijum je imao za ono vreme neverovatnih 48.000 stanovnika. A onda ga je zadesila sudbina svih gradova na ovim našim terenima. Nakon najezde Atilinih Huna (sredinom V veka), grad je skoro potpuno razoren, a obnovljen je sto godina kasnije kao vojno utvrđenje dok će nešto kasnije, dolaskom Slovena, na ostacima Viminacijuma nastati naselje Braničevo.

Sve do pre stotinak godina na ovom terenu su se jasno nazirali obrisi naselja, široke ulice koje se seku pod pravim uglom, trgovi, pozorišta, vodovod i gradski bedemi. Nedavno je ovde pronađena i figurina ženskog božanstva stara oko 4000 godina kao i žrtvenik posvećen nimfama što svedoči o tragovima drevne paganske istorije na ovom terenu.

Nalazište se može obići u društvu vodiča. Mermerne skulpture, nadgrobne ploče, sarkofazi, nakit i posuđe iz Viminacijuma čuvaju se u Narodnim muzejima u Beogradu i Požarevcu, što je verovatno i bolje nego da ostanu na milost i nemilost kradljivcima antičkih blaga.

PageBreak

Lepenski vir i Golubačka tvrđava

Nastavljamo nizvodno i stižemo do Lepenskog Vira. Ovo drevno ribarsko naselje ne nudi nikakve grandiozne objekte ili legende ali prosto očarava našu maštu svojim ljupkim figurinama ljudskih glava sa ribljim ustima po kojima je poznato širom sveta.

Kada kažemo - sedam hiljada godina pre nove ere - zavrti se u glavi. To su bile godine mezolitskog doba kada je opšte otopljavanje omogućilo ljudima da borave u krhkim kućicama pod vedrim nebom. Đerdap - ta najveća klisura Evrope - odvajkada je predstavljala svet za sebe, a posebno u ranom holocenu kad su opustela sva okolna ravničarska područja.

Na ovom terenu je bilo relativno lako da se nađe sve što je potrebno za život: obilje ribe, divljači i šumskih plodova. Trouglasti, šatorski oblik „kućica" ovih ljudi svedoči da su oni još uvek svoj stambeni prostor doživljavali kao pećine. Živeli su od ribarenja i skupljanja plodova i u čast svojih bogova klesali figurine koje se danas nalaze u muzejima. Iskopane su mnogobrojne skulpture i žrtvenici od oblutaka, peščara, zaliveni krečnjačkim malterom, skriveni u podovima kuća, najčešće uz ognjište.

U petom veku pre naše ere starosedeoci „Lepenskog Vira" prošli su kroz tzv. neolitsku revoluciju - počeli su da pripitomljavaju životinje i da se bave zemljoradnjom. Život je ovde zamro oko 4500. godine pre nove ere, kada su stanovnici krenuli u potragu za većim obradivim površinama.

Pre dve godine je umesto dosadašnjeg trošnog kućerka, Muzej Lepenskog Vira smešten pod impozantnu staklenu kupolu moderne zgrade Muzeja. Nova postavka ima preko 100 eksponata (oruđe i alatke, nakit, žrtvenici, skulpture, neolitska keramika), a uključuje i rekonstruisane načine sahranjivanja na Lepenskom Viru i hologramsku rekonstrukciju kuća sa Lepenskog Vira. Muzej i prezentacija zaista zaslužuju sve pohvale.

Nastavljamo ka Velikom Gradištu, sanjivom kao i Dunav koji se ovde razlio kao more, i stižemo, za kraj (ili početak - jer ovde počinje Đerdapska klisura) u Golubački grad koji me uvek iznova fascinira.

Na ovom rtu gde se Dunav prkosno i naglo sužava, još u I veku Rimljani su podigli utvrđenje koje je u kasnijim borbama između Srba, Vizantinaca, Bugara i Mađara bilo urušeno toliko da je moralo da se podigne novo, ali ne postoji pouzdana informacija ko je sagradio novu tvrđavu.

Devet masivnih kula visine do 25 metara međusobno su povezane bedemom i raspoređene tako da brane grad kako sa kopna tako i sa vode. Do grada se stizalo mostom, preko vodenih rovova. Dok joj prilazite, tvrđava i danas izgleda kao moćni zaštitnik tajanstvenih dunavskih voda koje vekovima glačaju njen kamen. Ali kad kolima prođete putem usečenim kroz njenu utrobu i pogledate je sa leđa, izgleda zabrinuto, kao da se povija pod sopstvenom težinom, reumom, samoćom i senkom brda koja se nad njom nadvijaju.

I odavde kreću nove priče o Dunavu...