Nastavnica istorije iz Teksasa, Tesli Raš, napisala je priču o tome kako se u njenoj porodici sa generacije na generaciju prenosi priča, odnosno otkriva prava istina o DedaMrazu. Njena priča je toliko lepa i topla da će vam zagrejati srce pred praznike i želećete da je podelite sa bliskim ljudima.

"Kada dete ima šest ili sedam godina, a primetite njegove prve sumnje u postojanje Deda Mraza, onda je spremno. Obično ih vodim u kafić i, nakon porudžbine, održim govor: "Ti si ove godine mnogo porastao. I ne samo da si postao viši – vidim da je i tvoje srce postalo veće. I toliko si porastao da i sam možeš postati Deda Mraz. Možda si primetio da je većina Deda Mraza koje vidiš ljudi koji su obučeni u kostim. Neki od tvojih prijatelja su ti možda rekli da čak Deda Mraz i ne postoji. Mnoga deca razmišljaju na ovaj način jer još nisu spremna da budu Deda Mraz. Ali ti ste spremani." (Pokušajte da imate misteriozan glas).

Zamolite dete da izabere osobu, kao što je komšija. Misija deteta je da tajno sazna šta je ovoj osobi potrebno i onda mu to obezbedi, umota u poklon papir i isporuči. I nikada ne otkrijte da je to uradio. Biti Deda Mraz ne znači dobiti odobrenje – već nesebičnu želju za davanjem. Moj najstariji sin je izabrao "tetku vešticu", kako su je deca zvali, koja živi na uglu ulice. Žena je bila zaista zastrašujuća: oko njene kuće bila je ograda i nikada nije dozvoljavala deci da dolaze blizu nje da se igraju sa loptom ili frizbijem. Često je vikala da se deca tiše igraju i grdila ih.

Na putu do škole, moj sin je primetio da svakog jutra kompinica izlazi na trem bosa da pokupi poštu, i odlučio da joj trebaju papuče. Tako da je morao da bude špijun i da se sakrije u žbunje da bi saznao približnu veličinu njenih nogu. Kada smo joj kupili tople papuče, on ih je upakovao i na papiru napisao "Srećan Božić od Deda Mraza". Jedne večeri, posle večere, otišao je do njene kuće i stavio poklon ispred njenih vrata.

Sledećeg jutra, gledali smo je kako izlazi na verandu, uzima paket i ulazi u kuću. Moj sin je bio van sebe od nestrpljenja da sazna šta će se dalje desiti. I sledećeg jutra videli smo je - kako u toplim papučama preuzima poštu. Sin je bio euforičan. Morala sam da ga podsetim da niko nikada ne bi trebalo da sazna da je to uradio ili više neće biti Deda Mraz. Tokom narednih nekoliko godina, odabrao je mnoge ljude za poklone i uvek birao jedinstven, personalizovan poklon za njih.

Jedne godine je dobro očistio svoj bicikl, promenio sedište na njemu i poklonio ga ćerki jednog našeg prijatelja. Ovi ljudi su bili veoma siromašni. Pitali smo devojčicinog oca koliko bi ovo bilo prikladno. Izraz na licu devojčice kada je videla bicikl u blizini svoje kuće mogao se uporediti samo sa izrazom radosti na licu mog sina.

Kada je došlo vreme da se sve ispriča mlađem sinu, stariji je želeo sam da razgovara sa njim. Sada su zajedno odlični "darodavci" i nikada se nisu osećali kao da su nekoga lagali.

Na kraju krajeva, otkrivena im je tajna kako biti Deda Mraz."

Izvor: Sensa