Pomislili biste da je empatija i sposobnost da se povežemo sa drugima najprirodnija stvar na svetu. I naravno, često odlutamo u fantastičnom filmu o sebi i nađemo se u bajkovitom krajoliku u kome su svuda razbacani naši portreti i svi nam pomalo liče na Majku Terezu. „Pa zar nisam još juče dao prosjaku na ulici neki dinar, a i zalivam komšiji cveće, znači saosećam i darežljiv sam?!"
Na intelektualnom nivou možda i uspevamo da korigujemo svoju egocentričnost i da doteramo sliku o sebi ali kako, zašto i da li zapravo iskreno i duboko možemo emotivno da se povežemo sa drugima?
U istraživanju objavljenom u oktobru 2013. godine u magazinu Journal of Neuroscience istraživači identifikuju našu tendenciju ka egocentričnosti kao urođenu osobinu, ali ukazuju da postoji deo mozga koji detektuje manjak empatije i shodno tome koriguje dalje procese.
Kada ovaj deo mozga, smešten u cerebralnom korteksu, ne funkcioniše kako treba ili kada smo u situacijama u kojima je neophodno da brzo donosimo odluke, istraživanja pokazuju da se empatija kod ljudi drastično smanjuje.
Pojednostavljeno, u našem mozgu postoji deo koji nam omogućava da razlikujemo svoje emotivno stanje i koji je zadužen za empatiju i saosećanje.
Koji su pozitivni efekti povezivanja ljudi
Međutim, istraživanja pokazuju i da se saosećajnost može vežbati. Takvu tvrdnju čujemo i od profesora Aleksandra Fatića koji nam na pitanje kako smo zaboravili da se povežemo i saosećamo odgovara da je to jednostavno zbog nedostatka vežbe.
"Sve socijalne veštine su stvar vežbe. Kada je reč o bliskosti, zaboravili smo da treba da se prepuštamo, da je patnja deo života, kao što je i razočaranje, ali da izlazak iz reke života i obitavanje na suvom ostrvu znači i izlaženje iz života, koji prolazi. Zaboravili smo da što više brinemo za drugog i saosećamo sa njim ili njom, više osećamo i sebe.
Zaboravili smo da volimo drugog, sebe, svoje telo, svoje potrebe, da cenimo svoja mišljenja i svoj senzibilitet, a sve su to uslovi za bliskost i ljubav", objašnjava nam profesor Fatić.
U Beogradu već izvesno vreme postoji Srpsko udruženje za filozofsku praksu gde kao savetnik radi i Aleksandar Fatić. Pored svoje misije da uz pomoć filozofskog pristupa pomognu pojedicima u rešavanju dilema koje ih često onesposobljavaju da žive radosne i ispunjene živote, ova organizacija se posvetila i tome da ljude nauči da saosećaju i da se povezuju. Upravo o tome razgovaramo sa profesorom Fatićem.
U kom trenutku zapravo možemo uopšte da prepoznamo da nam je potrebno da obnovimo gradivo empatije i povezivanja?
U svakom trenutku. Osvrnite se sada oko sebe, pogledajte sada svoj lični život, pogledajte ljude za koje možete da kažete da su vam bliski, a nisu u srodstvu sa vama, pogledajte njihova osećanja i svoja osećanja, i razmislite o tome koliko časova u toku dana razmišljate o njima, o njihovim mislima, osećanjima, patnji, ushićenju, o tome koliko vam i da li vam njihova osećanja nešto znače.
Da li vodite život u kome je jedna od najvažnijih stvari vođenje računa o osećanjima drugih i sopstvenim osećanjima, ne na način da nekoga ne uznemirite, nego na način da vam je stalo da li je neko radostan ili nije, da li je zadovoljan ili nije. Videćete da vam u velikom delu života to uopšte nije važno. Svima nam je potrebno obnavljanje gradiva empatije i povezivanja.
Socijalizacija je ljudska potreba
Naučeni smo da zanemarujemo svoja osećanja i svoje telo u korist razuma, uvida, zaključaka. Od uvida nema poboljšanja kvaliteta života, već samo od emocija kojima uvidi daju smisao, a najveća korist je od interpersonalnih emocija.
To su upravo emocije koje zahtevaju otvaranje prema drugima, i koje nas društvo sistematski obeshrabruje da razvijamo, a sve u ime zaštite naše privatnosti. Privatnost čini više štete nego što donosi koristi, za veliku većinu ljudi. Ona, uglavnom, znači: pusti me da patim sam, jer me je stid da ti kažem šta mi je i da mi treba podrška.
Koji su pozitivni efekti povezivanja?
Efekti povezivanja odnose se na ukupni kvalitet života. Čovek koji je bio sam, to više nije. Neko ko nije imao kome da se obrati za savet, sa kim da ode na kafu, da se zbliži, sada ima nekog ili više njih. Kroz zbližavanje se otvaraju emocije, podiže se nivo samopouzdanja, vere u sebe, a razvijaju se i sposobnosti opažanja i razumevanja emocija i reakcija drugih. Kao rezultat toga, čovek postaje moćniji da kotroliše svoj život. Ima saveznike. Stiče veštine.
Juče nije mogao da se popne na drvo, a danas može. Kad se tamo popne, vidi dalje, a može i da dohvati jabuku na tom drvetu. Uz zajedništvo i razvijanje novih socijalnih veština dramatično se menja količina zadovoljstva sopstvenim životom, a mogu da se ostvare veze, ljubavi, prijateljski odnosi i osećaj korisnosti kroz učešće u grupi. Kvalitet života ozbiljno raste.
Kako dolazi do toga da na neki način patimo od iluzije da smo odvojeni od ostalih?
Ne umemo da doplivamo do ostalih. Čovek koji živi na obali mora neće imati kontakt sa vodom ako ne nauči da pliva, a to neće nikada naučiti ako je navikao da se plaši mora i dubine. Potrebno je da mu neko pomogne da prevaziđe svoje blokade i nauči da pliva.
Mi smo okruženi drugima kao morem, ali velika većina nas ne ume da priđe drugima, da ih podrži i da ostvari bliskost. Živimo u svetu liberalne ideologije koja kao najveće vrednosti tretira privatnost i nemešanje od strane drugih. Ceo državni sistem u kome živimo usmeren je na to da spreči druge da se mešaju u naše živote, to jest da nas zaštiti od drugih.
Rezultat je stanje masovne depresije, apsolutno masovne, gde stotine miliona ljudi žive bezukusne živote. Nije prirodno da budemo zaštićeni od drugih u našim životima. Naši životi ne vrede ništa bez drugih. Tegobe otuđenja i nedostatka bliskosti Lu Marinof zato naziva „bolestima cilivilizacije", kao i gojaznost i različite poremećaje pažnje kod dece.
Zašto nas plaši ideja da se duboko povežemo s nekim
Socijalizacija je ljudska potreba. Neophodno nam je da osetimo da smo deo nečeg većeg od nas samih, da postoje ljudi koji brinu za nas i da mi osetimo brigu za drugoga.
Prema podeli potreba Abrahama Maslova, potrebu da ulazimo u interakciju sa drugima prevazilaze samo nagon ka samoodržanju i fizičkom sigurnošću. Za pravilan razvoj deteta nije dovoljna samo hrana i zaštita od spoljnih uticaja. Isto toliko je važno povezivanje sa detetom.
Nežnost, ljubav, poverenje i komunikacija. Međutim, iako smo svesni važnosti toga da se duboko povežemo sa nekim, ta ideja nas često plaši jer osećamo da smo tada najranjiviji. Ova negativna iluzija nas sputava ne samo da saosećamo sa drugima, već blokira i našu sposobnost da čujemo sami sebe i reagujemo na svoje emotivne i duhovne potrebe.
Dominantno je osećanje da smo nedostatni, da smo slabi i da nismo dovoljno vredni ako načujemo u sebi vapaj socijalne potrebe. Od bića koja kreću na svoj put upravo zahvaljujući povezivanju postajemo oni drugi ii treći, manje važni i nesposobni da osetimo sebe i druge. Na sreću, sve ove veštine mogu se ponovo usvojiti.
Koja je glavna ideja Škole povezivanja?
Jedan od osnovnih civilizacijskih problema sa kojima se ljudi danas suočavaju je nedostatak bliskosti i osećaja pripadanja. Neutažena potreba za pripadanjem dovodi do niza problema, uključujući i ono što se često dijagnostifikuje kao depresija. Škola povezivanja počiva na pretpostavci da ostvarivanje pripadanja - grupi, partneru, prijateljima, ili prosto ljudima koji takođe imaju neke druge probleme - deluje lekovito na niz tegoba koje osećamo u ličnom životu danas.
Većina tih problema, u stvari, ima epidemijske proporcije koje proističu iz socijalnih uslova u kojima živimo, pre svega iz otuđenja među nama. Ljudima je potrebna bliskost, a Škola povezivanja gradi partnerstva na različitim nivoima u kojima ljudi pomažu jedni drugima i zbližavaju se.
Kako je zamišljeno da ona funkcioniše i šta je cilj?
Cilj Škole povezivanja je da se ljudi upoznaju sa dinamikom grupe, da, posle izvesnog vremena pohađanja grupnog savetodavnog rada, počnu da biraju sagovornike sa kojima će razvijati intenzivniji odnos, i da se tako formiraju parovi ili manje grupe koji će, dugoročno, moći jedni drugima da budu savetnici i saveznici, čime će postići viši stepen otpornosti na usamljenost, nedostatak bliskosti i pripadanja. Škola traje kratko, ali ovakva partnerstva mogu da traju veoma dugo.
Kažu da je sreća zarazna - da li i Škola povezivanja može da ima sličan efekat?
Sreća je termin koji može imati mnogo značenja, zavisno od toga kakav je senzibilitet različitih ljudi. Ja mislim da je precizniji termin radost. Kroz povezivanje sa drugima čovek može da ostvari radost zajedništva.
Za nekoga će to biti sedenje u mirnom kutku uz sveće sa nekim ko im je drag i osećanje podrške i zajedništva, a za nekoga aktivno zajedništvo kroz projekte, sport, umetnost, društvene angažmane... Koliko će ko ostvariti sreću zavisi od mnogo faktora, ali u svim tim slučajevima ljudi osećaju radost. Cilj je da se postigne ta radost.
Izvor: Sensa