Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u "E" žicu kad plačem,
u "E" žicu kad pevam,
u "E" žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E"
- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
- unutra u mene.

Pesma o miru: dok koračate, recitujte je u sebi i krenite putem radosti...

Najlepša pesma za sredu: Zapisano u sredu, Miroslav Antić...

Najlepša pesma o poklanjanju: Blago tebi... Aleksa Šantić...

Izvor: miroslavantic.blogspot