Ponekad nam se u životu događaju stavri za koje mislimo da su bezvezne, nepotrebne i da nam ne mogu pomoći da ostvarimo ono što želimo, ali ponekad se iznandimo i shavtimo da nam e sve događa sa razlogom. Baš o tome govori priča psihijatra Horhea Bukaja:
Čovek u očaju ide pustinjom. Upravo je popio poslednju kap vode iz krčaga. Sunce mu peče glavu i ne zna koliko će još izdržati. Odjednom se, međutim, pojavljuje nada; čovek je video beduina kako jaše kamilu pravo prema njemu.
"Hvala Bogu!" on kaže. "Voda, molim vas...voda!"
"Ne mogu da ti dam vodu", kaže beduin. "Ja sam trgovac i potrebna mi je voda da putujem kroz pustinju."
"Pa prodaj mi", moli ga čovek. "Platiću ti..."
Nažalost, to nije moguće. Ne prodajem vodu, prodajem kravate.“
"Kravate?"
"Jeste, pogledajte samo kako su lepe... Ove su italijanske, na akciji, tri za deset dolara... A ove druge indijske svile. jedni su doživotni... A ovi odavde...“
"Ne, ne. Neću kravatu, hoću vodu!"
Trgovac odlazi dalje, a žedni istraživač nastavlja da luta izgubljen u pustinji.
Dok se penje uz dinu, ugleda drugog trgovca kako mu se približava. Otišao je do njega i rekao: "Prodaj mi malo vode, molim te...“
"Nemam vode“, odgovori trgovac. "Ali mogu da vam ponudim najbolje kravate u Arabiji..."
"Kravate!!! Neću kravate! Hoću vodu!" - viče čovek očajno.
"Ali imam specijalnu ponudu“, insistira prodavac. "Kupite deset kravata, jednu dobijete besplatno...“
"Neću kravate!"
Vrišteći, žedan nastavlja svoje besciljno putovanje.
Posle nekoliko sati, kada su mu snage skoro nestale, putnik se penje na veoma visoku dinu i odatle gleda na horizont. Ne može da veruje svojim očima. Ispred sebe, oko kilometar dalje, vidi oazu. Usred palmi i neverovatnog zelenila, penušava voda.
Trči tamo, iako se plaši da je to samo fatamorgana. Ali ne. Oaza je prava.
Mesto je ograđeno i zaštićeno, ima samo jedan ulaz koji čuva straža.
"Molim vas pustite me unutra. Treba mi voda, molim vas...“ moli čovek.
"Nemoguće, gospodine. Ulaz je dozvoljen samo sa kravatom."
Ponekad mislimo da nam život daje stvari koje nam nisu potrebne (ili nam čak šteti), ali u stvarnosti nas samo usmerava tačno tamo gde treba da idemo...
Izvor: Horhe Bukaj