Nisam sasvim siguran kakva je to sila u čoveku koja uglavnom ćuti ili veoma tiho govori, ne buni se i prihvata, a onda se iznenada izdigne iznad svoje suštine, iznad svega pojmljivog i dostižnog razumu, osnaži čoveka do neshvatljivih granica i od njega učini diva za kojeg je ograničenost samo opšteprihvaćeni društveni pojam bez nekih većih i istinitijih važnosti, do obične reči koja 'puni' vokabular.

Nisam toj sili našao ime, miris, boju, ni mesto stanovanja, ali sam joj postao prijatelj i njen verni saputnik na putu ka svemogućem onog dana kad sam odlučio da odem na svoj put u nepoznato, koji će me promeniti zauvek. Koji me jeste promenio zauvek.

Jedan sam od onih koji nemaju mnogo na papiru, niti sam se ikada svojski zbog papira potrudio; nikakav status niti zvanje ne bi zadovoljili prazninu koju, kao nekad klikere u džepu, uvek nosim sa sobom. Prazninu koja je sažeta od neznanja o duhovnosti, o svetu, o ljudima i o sebi. Želeo sam da proširim svoju perspektivu i da ukradem malo od mudrih ljudi koje sam se nadao da ću sresti. I eto mene, krećem na put iz snova satkan od nesigurnosti.

Obilazim nekoliko zemalja, razgledam predivna mesta, upoznajem razne ljude, spavam gde stignem, putujem na sreću, svađam se sa milicijom, jedem sa beskućnicima i učim od njih, plivam, skačem, ne tuširam se i živim. Učim da živim i da postojim. Krećemo ispočetka.

Bilo je rano jutro, ali nisu ptice pevale - kao što kaže Darko Rundek - tog 20. jula, dana kada sam krenuo. Bio sam samo kost i meso u očima drugih ljudi, ali isto tako i ideja po nekom ličnom uverenju, spreman da rizikujem svoj život zbog kriške saznanja koje ću steći, a koju sutra neću moći nigde da unovčim, niti će me zbog nje iko više voleti.

Krenuo sam sa autobuske stanice do Trsta, i to je bila jedina karta koju sam imao. Sâm, sa šatorom, svojim drugim domom, bez ikakvih ranijih sličnih ili bilo kakvih iskustava uopšte. Bez ijedne prespavane noći u šatoru do sada, a kamoli ilegalne negde tamo daleko u belom svetu. Kažem ilegalne jer je moj plan otpočetka bio da obilazim gradove i da spavam gde stignem, da preživljavam, bukvalno.

Putovanje na ljudski pogon: kako je jedan novinar obišao 15000 kilometara oko Sredozemlja...

Put nije bio lak, najblaže rečeno, s obzirom na to da nisam imao ni interail - studentsku kartu za besplatnu vožnju vozom, niti dovoljno novca; naprotiv, poneo sam svega 480 evra za put od 40 dana, a prešao sam rutu od oko 5.000 km. Što se hrane tiče, dovoljno je reći da je cena svežeg hleba u Italiji, u kojoj sam ostao 29 dana, pet evra.

Međutim, uverio sam se da spavanje na kartonu u glavnoj ulici u Rimu ima svojih prednosti - smejete se tome celog sledećeg dana; da parkovi Firence nimalo nisu strašni, ali i da brda u selima Činkve Tere nisu pogodna ni za jednu veličinu šatora - ali, opet, čovek se na sve navikne.

Što se prevoza tiče, srećan sam što sam kao mali često igrao žmurke jer su mi nekada davno stečne veštine skrivanja i te kako pomogle u italijanskoj železnici - skrivao sam se od konduktera, koji su (verovali vi ili ne) dosta žustriji od ovih naših lokalnih. Stopiranje u Italiji, kao i u mnogim 'bogatijim' zemljama Evrope, nije isplativo, ljudi su se toliko udaljili da valjda više ne veruju ni sami sebi, a kamoli nekom markantnom bradatom momku sa kućom od platna i šipki i torbom od 30 kg.

PageBreak

Putovanje je pronalaženje sebe

Međutim, ima i onih koji veruju u lepši svet, i onih koji pružaju ruku i kada ne treba, iako zapravo uvek treba; i takve ljude sam imao priliku da upoznam. Konkretno, porodicu - majka od 60 i ćerka od 24 godine, kojima je život smešten u taj mali prostor koji nema nikakvu pohvalnu karakteristiku osim što je praktičan. Ali one su srećne, one bolje poznaju istine i dosta su prisnije sa njima. One vide neki drugi svet, u njemu žive i ne planiraju da ga napuste.

Melisu i njenu majku Sandru upoznao sam između dva sela - Manarole i Kornilje, na jednoj zapuštenoj plaži koju vode lokalci.

Što se sela tiče, oblast Činkve Tere - koja se sastoji od pet sela: Riomađore, Manarola, Kornilje, Vernaca i Monteroso - najlepša je oblast koju sam video u životu. Izdvojio bih dva sela - Riomađore i Manarola, u kojima sam želeo da ostanem da živim i zbog kojih nisam hteo da se vratim. Sela ili gradiće krase velike šarene porodične kuće koje se prostiru nizijom koja se spušta od brda ka moru. A brda ukrašavaju predivni vinogradi, koji su - na moju žalost - bili neljubazni domaćini gostima poput mene, onima koji imaju samo šator.

Na tu plažu sam stigao posle dvadeset i tri dana neprekidnog traganja za mestom na kojem bih mogao da ostanem duže od jedne noći bez ikakvih problema. Zanimljiv je bio put do plaže - mora se prethodno proći kroz mračan tunel koji je dugačak oko dva kilometra, ali ništa nije teško zarad malo duševnog mira.

Bio sam skeptičan nakon što sam prvi put ugledao svetlost izlazeći iz tunela, ali nekako se namestilo da su upravo njih dve prve osobe koje sam upoznao. Sa njima je bio i Italijan - hipik, moj imenjak. Ručali su kad sam došao. Ponudili su me, pa smo se natenane upoznali i ispričali.

Putovanja su eliksir sreće...

Istog dana Sandra je za večeru spremila spanać, zapravo je očerupala zemlju i spremila nam svežu italijansku travu, zatim smo na mesečini proveli veče uz neko jeftino vino i razgovor. To je bio trenutak koji se ne zaboravlja. Prvi put sam na takav način osetio da živim. Sutradan su one otišle i više se nikada nismo sreli, a ja sam ostao na toj plaži još nekoliko dana i upoznao još neke osobe sa kojima sam provodio vreme.

Najinteresantniju osobu upoznao sam neposredno pred polazak sa te plaže. Nekako se sve čudno sredilo - čuo sam da jedna žena putuje za Austriju, i to je bila prilika koju sam pokušao da iskoristim. Prišao sam joj i upitao je da li mogu da pođem sa njom, međutim, ona je na stidljiv način odbila da me poveze, bilo joj je neprijatno jer sam verovatno bio direktniji nego što je trebalo.

Zahvalio sam joj svejedno i rekao joj da se ne oseća loše zbog toga jer ću se snaći, u svakom slučaju. Pa ipak, nekoliko sati posle toga prišla mi je dok sam sedeo na plaži i rekla mi da je jednostavno osetila kao da mora da mi pomogne. Nije mogla da mi objasni emociju koju je osetila, ali to sada nije bitno, važno je da smo se prepoznali i da smo istog dana zajedno krenuli ka Austriji.

Tokom vožnje smo neprekidno razgovarali i shvatali koliko sličnosti zaista imamo. Igner je takođe sama bila u Italiji, ali je odsela kod prijatelja, jednog od onih koje ljudi koji vode plažu. Ranije je imala vikendicu u blizini, pa je naj taj način saznala za tako ušuškano mesto. U razgovoru sa njom uverio sam se da ne putujem jedino ja sâm bez razloga. I Igner je takođe imala svojih pasija protiv kojih se bori.

Kako bih zaštitio njenu privatnost, reći ću samo da su ona i njena ćerka imale problema u porodici. Ostao je ožiljak, i te kako vidljiv, ali ne postoji stvar u čoveku koja ne može da zaraste, koju pitki i slatki životni sokovi ne mogu da zaleče. I sada se bore, njih dve, same, svaka na svoj način.

Dok smo se vozili u podnožju Apenina uz upečatljiv izlazak sunca i posmatrali ta prirodna bogatstva, pričala mi je o svojim pustolovinama. Bila je na jednom pustom ostrvu u Grčkoj dve nedelje, istraživala ga je i uživala u samoći. Ronila je po španskim morima i vozila paraglajding. A najveći poduhvat bilo joj je pešačenje Santjagovim putem, ili na našem jeziku - putu Svetog Jakova. Put se proteže od zapada Francuske pa sve do severozapada Španije. Ruta ima oko 900 km, a prizori o kojim mi je pričala zvučali su krajnje nesvakidašnje. Igner me je sutradan ostavila u blizini Salcburga, i to je bio kraj našeg druženja.

PageBreak

Prijateljstva duše

Sa Igner se, nažalost, još nisam čuo iako često pomislim na nju; međutim, osobe sa kojima sam se neraskidivo sprijateljio su Dario i Ester, momak i devojka iz malog mesta po imenu Viko Ekvense. To je gradić u koji sam došao iz Sorenta. Bio je, recimo, kraj druge nedelje mog putovanja.

Sorento je ekskluzivno mesto u Italiji, poput Budve u Crnoj Gori koliko sam uspeo da shvatim, lepo je na svoj način i more je bistrije i plavlje u odnosu na istočnu obalu Italije, na koju nikada nemojte ići, verujte mi.

Dakle, nakon što sam sišao na stanicu u Sejanu, uputio sam se ka plaži. Kada sam došao do obale, prvo što sam uočio bio je veliki parking, što me je obradovalo jer sam u Riminiju proveo dve noći na jednom parkingu koji je ličio na ovaj u Sejanu. Zatim sam se uputio ka kućici ne bih li nekoga pitao mogu li provesti noć ili dve na zelenoj površini parkinga, a zauzvrat dajem svoje vaspitanje, kulturno ponašanje, ali i časove engleskog. Koliko god loše da govorite engleski jezik, u Italiji možete čak i da ga predajete na fakultetu, uveren sam.

Veoma ljubazni i prijatni Dario rekao mi je da njegov menadžer nikako ne bi odobrio tako nešto, ali da će on naći neko rešenje. Poslužio me je italijanskim espresom - koji i ne liči na onaj kod nas - popričali smo, objašnjavao sam mu svrhu mog puta i on ju je odlično primio, prihvatio, pa čak i pohvalio. Nakon što je završio sa poslom, krenuli smo u potragu za bezbednim mestom za mene. I njegova lepša polovina Ester krenula je sa nama.

Ponela mi je brdo sendviča, pršute, čak i sira, voća i povrća, jer je njihov plan bio da ostanem neko vreme na planini koja se nalazi iznad gradića u kojem žive. Međutim, klima nije bila blagonaklona prema meni, pa je naš plan propao. Tražili smo pogodno mesto još neko vreme, razmišljali, i na kraju shvatili da je najpametnije da tu noć provedem u tamošnjem kampu, pa da sutra krenem dalje i da nastavim svoj put. Sutradan su me odvezli do stanice i ispratili me u suzama. Ne mogu da opišem koliko je dirljivo kada neko koga ste juče upoznali danas plače zbog vas. Dakle, pozdrav za Viko Ekvense i jedno novo prijateljstvo.

Kad smo kod prijateljstva, još jednog čoveka moram da spomenem, nisam mu zapamtio ime, ali tražio je da ga zovem Love, odnosno ljubav. Reč je o momku koji ima dvadeset i osam godina i isto toliko godina je beskućnik. Upoznali smo se u Rimu, u parku kod Koloseuma.

Rim je jedini grad u kojem sam bio i u kojem je toliko uočljiva razlika između istorije - odnosno duha građevina - i sadašnjosti - odnosno Afrikanaca kojih ima milion - i modernih Italijana i Italijanki, koje nisu naročito lepe; i posmatrajući stvar sa te strane, i više sam nego zadovoljan što sam rođen u Srbiji. Moj rimski prijatelj takođe je bio Afrikanac, bez dozvole za boravište, bez igde ikoga, sâm, sa željom da jednog dana postane reper.

U predvečerje drugog dana u Rimu odrepovao mi je svoju pesmu koju je napisao i malo je reći da sam bio iznenađen. Zatim smo pričali o životu, filozofiji, o načinu na koji on živi i njegovoj umešnosti da sa oko pet evra, koliko je tada imao kod sebe, preživi. Tu noć sam ga pozvao da prespava u predsoblju mog šatora, prihvatio je iako je samo polovina njegovog tela mogla da stane u zaštićen prostor. Međutim, organi bezbednosti su nas probudili u ponoć.

Sa četiri automobila su došli do dela parka u kojem smo se nalazili. Bilo je smešno, ali nimalo prijatno. Rekli su nam da je šator zabranjen u Rimu, kao i u celoj Italiji, i oterali su nas odatle. Sve što se posle događalo bilo je nezaboravno iskustvo snalaženja i preživljavanja...

Što se nekih izvesnijih opasnosti tiče, samo su dva puta pokušali da me opljačkaju. I oba puta nisu uspeli u tome. Ne mogu da kažem da mi ih je žao, ali mogu reći da im opraštam - i opraštam im, zaista. Za kraj, zahvalio bih svim pripadnicima policije koje sam tokom putovanja sreo jer mi nijedan od njih nijednu kaznu nije napisao. Posebno bih izdvojio napuljsku policiju, čiji su me pripadnici videli kako sedim u šatoru koji sam ranije namestio na zelenoj površini pored početka auto-puta i uprkos tome nisu mi ništa rekli, samo su se zaustavili, pogledali me i otišli. Valjda su imali pametnijeg posla.

Eliksir za dušu - putovanja...

Putovanje sam završio u Gracu, u kom sam obišao svoje prijatelje Jelenu i Huana, a zatim sam se iz Graca vratio u Beograd, takođe legalno autobusom, kao što sam išao do Trsta. Karta je koštala četrdeset evra, a isto toliko novca sam vratio sa sobom. Najteži deo od svega na putovanju bila je samoća. Surova i oštra samoća koja učini da otvorite i najdublja vrata koja se kriju u vama samo kako bi pronašli neko sećanje, čuli nekakav glas ili neku reč nekada davno izrečenu.

U takvim trenucima i nečije zdravo znači više nego što možete da zamislite. Čovek definitivno nije stvoren da živi u samoći, iako ona ume da šapne reči koje ni na jednom drugom mestu nećete čuti i poznaje nas bolje od bilo koga drugog. Poznaje nas mnogo bolje nego što bismo mi to voleli. Ukoliko me pitate šta najviše pamtim, moj odgovor će uvek glasiti isto - ljude. Ljudi su tako ljudi, ponekad. Tako divni, tako darežljivi, empatični i sigurni u naše zajedničko istorijsko poreklo. Sigurni u našu nekadašnju zajedničku pripadnost nekome i nečemu.

I nikada ih neću zaboraviti, ljude koji umeju da vole na prvi pogled. Zauvek im hvala. No ipak, ono na šta želim da skrenem pažnju nije ni prirodna lepota koje ima svugde, niti su to ljudi - čarobni i autentični, već je to saznanje koje ću sa sobom poneti u grob, jer ipak sam ga ja osetio, a vi ćete ga tek onako pročitati u jednom časopisu - saznanje da mi jesmo ljudi, mi umiremo, mi dišemo i neko odnekud broji naše uzdahe i računa.

Mi plačemo i trajemo, i nemamo ništa večno čime bismo mogli da se pohvalimo - ali mi smo svemogući, i možemo da ostvarimo sve što zamislimo. Mi smo avangardni na volšeban način i mi smo svesni da pored napomenutih kosti i mesa postoji i još neka sila u nama, u našim očima, duši i telu, kojoj ne smetaju pređašnje napomenuta ljudska ograničenja, i ona se osmehuje.