"Kamino je čarolija koja se uliva u krv. Ko ga jednom pređe, opet mu se vraća. To je potpuna sloboda u kojoj otkrivaš svoje skrivene mogućnosti. Hodaš sam, verujući u Put i svoje srce", govori Margita Baštinac, Beograđanka koja je tri puta prehodala 800 km dugu hodočasničku stazu El Camino de Santiago ("Put Svetog Jakova"), od jednog francuskog sela u Pirinejima do Santjaga de Kompostela (blizu Atlantika) gde se nalaze katedrala i mošti Svetog apostola Jakova.
El Camino ("Put") postoji već 12 vekova. Njime su hodali templari, sveci i grešnici, kraljevi i kraljice, Dante i Franjo Asiški. U novije vreme, zahvaljujući knjigama Paola Koelja i Širli Meklejn kao i filmu "The Way" Martina Šina, na hiljade ljudi različitih nacionalnosti i veroispovesti godišnje pređe ili deo ili čitav Put. On je u svakom pogledu najpre duhovno putovanje a ne geografska odrednica.
Sa Margitom sam pričala dva puta po pet sati. Nikada nisam upoznala osobu u čijim očima, dok govori, blistaju takve zvezde. "Compostela" to upravo i znači - zvezdani put.
El Kamino je duhovno putovanje
Pre tri godine je na moj seminar "Silva metode" došao Kotoranin Tripo, pomorac i duhovni tragalac koji mi je ispričao da se sprema da ide na Kamino. Taj razgovor sam doživela kao jedan od onih sudbonosnih poziva koji odjekuje duboko u duši. Ako ga odbiješ, odbacio si nešto veoma dragoceno.
Jedna njegova rečenica je bila prelomna: "Mnogo sam gradova i katedrala i svetih mesta obišao, ali nikada nisam video takvu svetlost kao onu koja zrači iz hodočasnika koji stižu pred katedralu Svetog Jakova u Santjagu."
Posle nekoliko meseci, bez ikakve kondicije, sa previše tereta u rancu a premalo informacija, ja sam se našla u selu Sen Žan i krenula. Prosto sam odlučila da će sve biti dobro jer je to Put koji mene zove i štiti. I tako ja hodam prvi, drugi a ove godine i treći put. Upoznajem ljude iz celog sveta, spavam u albergues (špan. hostelima za pelegrine - hodočasnike), patim ili uživam, ali i kad me celo telo boli - duša mi peva.
Moj prvi Kamino je protekao bez ijedne misli u glavi. Fizički nepripremljena, trudila sam se samo da napravim još jedan korak, da premilim još neki kilometar. Žuljevi, bolovi u kuku, upale tetiva u nogama - pratili su me sve vreme. Ranac mi je bio pet kilograma teži nego što je potrebno. Dok hodam - osećam agoniju. Ali kad sednem - osmeh oko glave. Ipak sam uspela da savladam 800 kilometara za 37 dana. Nemam drugo objašnjenje osim da je za to zaslužna neka energetska matrica ovog terena.
Sledeće godine sam tutnjala i više od 30 km dnevno. Deset dana pred moj polazak preminuo je moj bivši muž s kojim sam i nakon razvoda ostala bliska. Tih 30 dana na Kaminu provela sam kao mesečar dok sam u sebi raščišćavala 33 godine zajedničkog života i prolazila kroz sve faze žaljenja. Puštala sam njega da ode a i samu sebe da idem dalje. Fizički sam bila slomljena ali emotivno sigurna. Topili su se otpori. Učila sam da verujem sebi. Šta god da se desi ja sam zaštićena.
Zaljubljivala sam se u kišu koja je neprestano padala. Potpuno se predavala prirodi i umoru. Teško je to opisati. Prestaneš da patiš. Nešto jače od tebe te nosi. Kao da lebdiš kroz slobodu i lakoću postojanja. Ne moram nikoga da čekam, ne moram nigde da stanem osim tamo gde ja hoću, ništa ne planiram. Puštala sam da mi se događaju ljudi i prizori.
Kada počinje vaše "unutrašnje putovanje"
Tek treće godine sam osetila da sam zaista zakoračila na taj "unutrašnji put" koji teče paralelno sa hodanjem. Srećeš mnogo ljudi ali moraš da hodaš sam i iskusiš svoje slabosti i svoju snagu. Družili smo se pomalo uveče u hostelima za hodočasnike ("alberge") i usputnim barovima, bilo je kraćih zajedničkih hodanja, ali svako ima svoj ritam i nepisano je pravilo da se uvek pomogne ali da se niko nikom ne nameće.
Prvog dana, sa 16 kilograma na leđima, već posle 500 metara više nisam mogla da dišem. Trebalo mi je sedam sati da savladam šest kilometara! Ali upoznajem Sergeja, Rusa koji je hodao sa ćerkom. Predveče se vratio po mene, uzeo mi ranac i onako izbezumljenu me "sproveo" do "albergea". Tako sam već na samom početku upoznala poznatu hodočasničku solidarnost. Treći dan onda razmišljam: Ako sam uspela da preživim ovih 27 km, ostalih 770 je ništa! I tako sam hodala, noseći svoje žuljeve i pregorelost od sunca kao i ojede ispod ruku. Povremeno mrzim sebe, mrzim uzbrdice, mrzim drvo koje neće sa mnom da razgovara, mrzim lešinara koji me nadleće, ali mi ne pada na pamet da odustanem ili da uzmem autobus ili bicikl kao što neki rade. Iskreno, nikakve duboke duhovne zarone tada nisam imala. Ja čak nisam mogla da u isto vreme hodam, mislim i pričam.
Kad sam se dovukla u Pamplonu i nakupovala flastere i meleme, ne znam da li sam se smejala ili plakala kad me je jedna šašava kafedžijka dočekala rečima: "Ništa nemoj da me gledaš. Ja te nisam terala." Kod nje svratim svake godine sa nekim poklončićem. Ali kad sam najzad stigla u Santjago, moj osmeh je mogao da obasja ceo grad. Prva osoba koju sam srela bio je baš jedan Dragan iz Zagreba s kojim sam i započela put. Tada je nas petoro pelegrina iznajmilo na tri dana jedan stan kako bismo se nekako resetovali u normalan život. Više nisam umela da hodam bez štapova. Pričam sa ljudima i stalno plačem od sreće, uzbuđenja, potresenosti. I znam da je vredelo svih muka i da ću doći opet.
Te prve godine, "hvatala" sam se za svako ohrabrenje. Vidim u daljini lepi žbun i označim ga kao svoj cilj. Kažem sebi: pogledaj ovu veselu šarenu ptičicu. Život je tako lep a ti cmizdriš. Pa razmišljam o plemenitosti ljudi iz celog sveta koje usput srećem. Osećam se kao deo jednog izuzetno važnog poduhvata. Sretala sam stare bračne parove koji su godinama štedeli za taj put, ljude u devetoj deceniji života, roditelje sa bebama u rancima, bolesne i teško pokretne. Ima nas svih rasa i boja. Ima naravno i foliranata, turista, biciklista, ima onih koji hodaju po kraćim etapama. Mali procenat ljudi prođe ceo put odjednom. Veliki je to izazov. Ne samo hodanje i žuljevi i samoća, već i noćivanje u grupnim spavaonicama, pranje stvari, ishrana. Ja sam prvi put živela skoro sasvim na koka-koli i kafi.
Hodočašće sreće i zahvalnosti
Kažu da je ovo Put za telo, um i dušu. Prvi deo puta je za telo a to je prelazak kraće trase preko Pirineja. Drugi deo puta je za um - hodanje preko ravnice od Burgosa do Leona. Taj deo puta ("Meseta") je jednoličan, dugačak, na njemu se borite sa svojim mislima. Zato ga zovu "umiranje starog Ja". Treći deo puta je za dušu, od Galicije do Kompostele - bogat šumama i vodom. Neka vrsta novog rađanja. Kraj Puta je blizu i on vas tada vuče.
Pitaš me da li sam pisala dnevnik. Ne. Kad stignem u "alberge", imam taman toliko snage da večeram, istuširam se i operem veš od tog dana pa pravo u vreću za spavanje. Svetlo se gasi tačno u 22 časa, a do osam ujutru moraš da izađeš (osim ako si bolestan). Čak sam i vrlo malo fotografisala. Previše je utisaka. Toliko ima slojeva u koje zaranjaš - duhovni, istorijski, a tu su i ljudske priče koje usput saznaješ. Za mene su religija i duhovnost uvek bili razgraničene ali ne može da te duboko ne dotakne celokupna istorija koja se tu nataložila. Što si skeptičniji, udarac je jači. Na primer Santo Domingo - rodno mesto jednog zaštitnika templara koji je u 12. veku doživeo 92 godine. To je kao da danas živiš 140 godina! Ili ostaci kapele Sv. Nikole ili krstionica u crkvi koju je podigla kraljica Izabela - stavim ruku na njih i počnem da se tresem od nekog uzbuđenja, jedva dišem...
Ali pamtim sve. Svaki kamen i drvo i vinograd i svako ljudsko lice. Pamtim i neka čudna iskustva - neobične halucinacije, snove, intuitivna saznanja, otvaranje moći. Na primer, hodam sa jednim Meksikancem, užasno je vruće i on kaže: da nam je malo vetra. A ja odgovorim: Sad ćemo da zamolimo. I sklopim oči i skupim tri prsta i pošaljem molitvu i zaista dune vetrić. Nakon početne agonije, funkcionisala sam u nekoj teško objašnjivoj celovitosti. Volela sam da legnem u travu i pevam na sav glas. Ili da pauzu provedem posmatrajući mrave, puževe, oblake...
Najveći dar koji sam dobila od Kamina je zahvalnost za sve ljude koji su mi pomogli na Putu. Pamtim Špance - Ivana, Tatjanu i Veru (njihov otac je obožavao Ruse i dao deci ruska imena). Ivan me je učio kako da hodam a da se ne iscrpljujem. Dragan iz Zagreba koji živi u Nemačkoj mi je ostao prijatelj. On je hodao sa ćerkom koja je imala 13 godina, a na Kaminu se ludo zaljubio u jednu mladu Koreanku. Pamtim svaku boru jedne bakice koja me je vratila na Put dok sam tumarala, obnevidela od umora. Bakica trčkara ispred mene a ja samo mislim: Ova baka će me ubiti. I ljuta sam što sam se izgubila. Tek mnogo kasnije shvatila sam da me je Kamino naučio da budem malo blaža prema sebi i svojim greškama.
A sve vreme me je opijala zahvalnost. Za "donative" (konačišta u kojima ostavljaš novca koliko možeš), za ljude koji su mi pružali pomoć, osmeh, flaster, podršku, za benediktanske sveštenike koji nas prvo blagoslove na misi, a onda nam još naprave i večeru. Kad govorimo o Kaminu, ne govorimo o kilometrima. Moj brat maratonac ne vidi u tome veliki podvig. A ja stalno mislim na ljude koje sam upoznala i ljubav koju sam primala i davala. To je za mene najvažnije životno iskustvo. Mogu o ljudima da pričam danima.
U jednom "albergeu" čujem ženu kako jeca. Njen muž mi priča da su iz Brazila a pre tačno četiri godine su izgubili sina. Mariozine oči su kao debelo staklo iza kojeg stanuje patnja. Obe plačemo. Muž joj daje neki lek a ja je milujem po ruci dok nije polako zaspala. Kasnije ih sretnem u jednom baru. Ona me bez reči grli i ponavlja na portugalskom: Moj anđele! Dala mi je neizmeran dar jer je prihvatila moju nežnost. I kako čovek da opiše sva ta iskustva!
Ili ushićenje kada u nekom podvožnjaku, dok hodam sa jednom Japankom, ugledam "poruku" od italijanskog para koji su dan-dva ispred mene: Oni su poređali listove eukaliptusa u obliku školjke (zaštitni znak Kamina) i u listove ispisali imena nas hodočasnika a ispod toga "Našim prijateljima - dobar put". Tog dana sam hodala 47 km, a mislim da sam mogla od sreće još toliko.
Moj najjači utisak je koliko si istovremeno i mali i veliki. Mali si u odnosu na moć prirode ali kad pomisliš da je istim tim putem hodao i jedan Dante, osetiš se velikim. Svaki pelegrin ima svoje motive, bolove, izazove i čišćenja. Mi se prepoznajemo, dotaknemo i rastanemo, ponekad opet sastanemo. Ali pamtimo. Učiš da se ne vezuješ, da se ne namećeš niti da trpiš nametanje, osim kad treba da pomogneš, da ne pružaš otpor vremenu ili bolovima. Jedan saputnik je konobar, drugi je profesor na Kembridžu, ali svi smo od iste krvi. Ljudi smo u svojoj potrazi i potrebi. A nije lako odustati od kontrole. Desi se da zalutaš, da odjednom krene jeziva oluja ili ostaneš bez vode ili u "albergeu" nema mesta pa hodaš još 10 kilometara. Možda sam baš zato morala da idem tri puta - da naučim da je dobar život onaj bez suvišne kontrole.
To je potpuna sloboda u kojoj otkrivaš svoje skrivene mogućnosti.
Naučila sam da nikoga ne smemo da potcenjujemo niti precenjujemo. Sretala sam ljudi u osamdesetim godinama koji hodaju uz neku neshvatljivu volju ali i momke koji u punoj snazi "puknu" posle deset dana. Kao kod planinarenja - važno je da te ne uplaši planinski vrh na koji se penješ. Bilo je trenutaka kad sam se prosto davila u sreći potpuno se stapajući sa svojim bićem i prirodom. Osećala sam u sebi i oko sebe potpuno savršenstvo i celovitost. Samo jedno znam: mi ni ne znamo kakve su nam snage dok sebe ne stavimo u veliko iskušenje.
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!