Šezdeset. Punim 60 godina ovog meseca! Toliko mi je drago što sam poživela dovoljno dugo da ove reči izgovorim i da slavim njihovo značenje.

Punim 60 godina. Živa sam. Zdrava. Snažna.

Punim 60 godina i - molim vas, nemojte se uvrediti - ne moram više da brinem o tome šta bilo ko misli o meni! (Znate, ono staro: Da li ovo radim kako treba? Da li ovo govorim kako treba? Jesam li ono ili ona koja bi "trebalo" da budem?) Punim šezdeset godina i zaslužila sam pravo da budem upravo ovakva kakva jesam. Osećam se sigurnija u svojoj koži više nego ikada do sad.

Stigla sam do onog trenutka koji Derek Volkot opisuje u svojoj prelepoj pesmi "Ljubav nakod ljubavi": "... s ushićenjem / pozdravićeš sebe po dolasku / na svoj vlastiti prag, pred svoje ogledalo / i osmehnućete se jedna drugoj zbog te dobrodošlice."

Osećam strahopoštovanje prema načinu na koji se moje putovanje ovde na zemlji nastavlja. Moj život je obeležen čudima otkako znam za sebe, pa čak i pre toga. (Moje postojanje rezultat je igrarije u podnožju jednog hrasta koja se više nikad nije ponovila.) Moji rani dani, u kojima sam govorila u jednoj metodističkoj crkvi u Misisipiju, baptističke orijentacije, u kojima sam vikala i spominjala Duha svetog, pripremili su me za budućnost u kojoj ću biti govoriti pred javnošću kakvu nisam mogla ni da zamislim.

I sada, u 60. godini, jednostavno želim da podelim sa ostalima ono što je meni dato. Želim da i dalje ohrabrujem što više ljudi da otvore srca pred životom jer, ako išta sigurno znam, znam da mi je otvaranje srca donelo najveći uspeh i najveću radost.

Moje najveće dostignuće je u tome što nikad nisam zatvorila srce. Čak ni u najcrnjim trenucima - kad su me seksualno zlostavljali, kad sam zatrudnela u 14. godini, ni pred lažima i izdajstvima - ostala sam puna vere, puna nade i otvorena u spremnosti da vidim ono najbolje u ljudima, bez obzira na to što su mi pokazivali svoju najgoru stranu. Ostala sam otvorena u veri da - koliko god da je uspon težak, uvek postoji način da se pusti zračak svetla koji će osvetliti stazu pred nama.

Kroz život idemo otkrivajući istinu o tome ko smo i odlučujući ko je to zaslužio pravo da deli lični prostor u našem srcu.

Ovo, takođe, sigurno znam: bog - kako god da ga definišete ili ga nazivate - bilo da je On, Ona ili Ono - je uz nas. Sile prirode su uz nas i nude nam život u obilju. Mi, ljudi, smo ti koji sužavamo široko polje čuda i uzvišenosti na kratkovido doživljavanje svakodnevice. Međutim, u običnom postoji ono izuzetno. Svaki dan i svaki dah su magija - samo ako mi možemo da to vidimo.

Ponekad me svest o nepovredivosti i svetosti života baci na kolena, toliko se osetim zahvalnom. Još se trudim da u svesti pomirim činjenice da jedna mala devojčica iz Misisipija koja je odrasla stiskajući nos u poljskom klozetu sada leti u sopstvenom avionu - moj lični avion! - i to do Afrike kako bi pomogla devojčicama koje su odrasle poput nje. Čudesna milosti, sladak je taj zvuk!

Bližim se ovoj prekretnici, svojoj 60. godini, s poniznošću, najvećom zahvalnošću i radošću. Znajući nepobitno da će me da me je milost dovela ovako daleko i da će me milost odvesti kući.

Opra Vinfri objavila je svoje pismo javnosti 29. januara 2014. godine.