Elizabet Gilbert, autorka knjige "Jedi, voli, moli", fascinirana je pitanjem kreativnosti i genijalnosti. U ovom predavanju govori o tome kako sami sebi možemo preprečiti put ka njima, ali ga i osloboditi...
Ja sam pisac. Pisanje knjiga je moja profesija, ali i više od toga, naravno. To je i moja životna ljubav i fascinacija. I ne očekujem da će se to ikada promeniti. Kad sam to rekla, nešto čudno se desilo nedavno u mom životu i mojoj karijeri, što me je navelo da preispitam svoju vezu sa ovim poslom. Čudno je što sam nedavno napisala knjigu, memoare pod nazivom "Jedi, moli, voli", koja je za razliku od svih mojih prethodnih knjiga izašla u svet iz nekog razloga, i postala velika mega-senzacija, internacionalni best seler.
Rezultat toga je da sada, gde god da odem, ljudi me tretiraju kao da sam prokleta. Ozbiljno - prokleta, prokleta! Prilaze mi, zabrinuti i kažu "Zar se ne bojiš - zar se ne bojiš da nikada nećeš moći to da nadmašiš? Zar se ne bojiš da ćeš celog života pisati i da nikada više nećeš napisati knjigu za koju bi neko uopšte marionikada?"
To baš teši, znate. Bilo bi i gore, da se ne sećam da pre 20 godina, kada sam počela da govorim ljudima - kada sam bila tinejdžerka - da želim da budem pisac, da se nisam susretala sa istom vrstom reakcije koja potiče iz straha. Ljudi su govorili "Zar se ne bojiš da nikada nećeš uspeti? Zar se ne bojiš da će te ubiti poniženje zbog odbačenosti? Zar se ne bojiš da ćeš celog života raditi na toj veštini i da ništa iz toga neće proizaći i da ćeš umreti na gomili propalih snova sa punim ustima gorkog pepela neuspeha?" (smeh) Samo tako, znate.
Odgovor - kratak odgovor na sva ta pitanja je "Da". Da, bojim se svih tih stvari. I oduvek se bojim. I bojim se još nekih stvari pored toga, koje ljudi ne mogu ni da zamisle. Na primer, morske trave i drugih strašnih stvari. Ali kada se radi o pisanju, u poslednje vreme se pitam - zašto? Znate, da li je to razumno? Da li je logično da očekujemo da se ljudi boje posla za koji veruju da su postavljeni na Zemlju da urade?
A šta je to posebno kod kreativnih poduhvata što čini da smo jako zabrinuti za mentalno zdravlje jedni drugih na način koji druge profesije ne izazivaju? Moj tata na primer, bio je hemijski inženjer, i ne sećam se da je ikada, za njegovih 40 godina karijere neko pitao da li se on boji da bude hemijski inženjer. Ta blokada hemijskog inženjeringa, Džone, šta je s tim? To nije tako izgledalo, znate. Ali, budimo fer, hemijski inženjeri kao grupa zaista nisu tokom vekova izgradili reputaciju manično-depresivnih alkoholičara. (smeh)
Mi pisci, mi nekako imamo tu reputaciju i ne samo pisci, nego ljudi koji su kreativni na svim poljima, izgleda da imaju tu reputaciju da su užasno mentalno nestabilni. Samo treba da pogledate veoma sumoran broj smrti zaista veličanstvenih kreativnih umova, samo u dvadesetom veku, koji su umrli mladi i često od svoje ruke, znate. A čak i one koji nisu bukvalno počinili samoubistvo na neki način je ubio njihov dar. Norman Mejler je u poslednjem intervjuu, baš pre nego što je umro, rekao "Svaka od mojih knjiga me sve više ubija".
Neobična izjava o sopstvenom životnom delu. Ali više ni ne trepnemo kada čujemo da neko ovo kaže jer takve stvari slušamo već toliko dugo, i nekako smo potpuno internalizovali i kolektivno prihvatili to stanovište da su kreativnost i patnja nekako neraskidivo povezane i da će umeće na kraju, uvek dovesti do patnje.
Pitanje koje želim da postavim svima danas je da li je vama ta ideja ok? Da li vam je to u redu - jer posmatrate to čak i sa par centimetara udaljenosti - ali meni uopšte ta preptostavka nije u redu. Ja mislim da je grozna. I mislim da je i opasna, i ne želim da se prenosi u naredni vek. Ja mislim da je bolje da ohrabrujemo velike kreativne umove da žive.
I zasigurno znam da bi u mom slučaju - u mojoj situaciji - bilo veoma opasno za mene da skliznem tom crnom stazom pretpostavke, posebno ako uzmem u obzir to da sam trenutno u svojoj karijeri. Što je - mislim, vidite, prilično sam mlada, tek mi je oko 40 godina. Još imam možda četiri decenije rada u sebi. I najverovatnije je da će bilo šta što napišem u naredno vreme svet procenjivati kao delo koje je usledilo posle zastrašujućeg uspeha moje poslednje knjige, zar ne?
Reći ću otvoreno, pošto smo svi na neki način ovde prijatelji sada - vrlo je verovatno da je moj najveći uspeh iza mene. O zaboga, kakva pomisao! Znate, to je pomisao koja bi mogla navesti osobuda počne da pije džin u devet sati ujutru, a ja ne želim da budem takva. (smeh) Želim da nastavim da radim posao koji volim.
Tako pitanje postaje - kako? Izgleda mi, nakon mnogo promišljanja, da je način na koji mogu da radim, kako bih nastavila sa pisanjem, to da moram da napravim nekakav zaštitni psihološki okvir. Moram na neki način da napravim bezbedno odstojanje između sebe, kao pisca, i moje prirodne strepnje o tome kakva će biti reakcija na to pisanje. Dok sam u proteklih godinu dana tražila načine da to uradim, gledala sam kroz vreme i pokušavala da pronađem neka druga društva i vidim da li su oni možda, za razliku od nas, imali bolje i pametnije ideje o tome kako pomoći kreativnim ljudima da upravljaju bitnim emocionalnim rizicima kreativnosti.
Genije živi kao kućni vilenjak Dobi
I to istraživanje me je odvelo do stare Grčke i Rima. Ispratite me, jer priča se zaokružuje. Ali, stara Grčka i stari Rim - ljudi tada nisu verovali da kreativnost dolazi iz ljudskih bića, ok?Verovali su da je kreativnost božansko prisustvo koje dolazi ljudima iz nekog dalekog i nepoznatog izvora, iz dalekih i nepoznatih razloga. Grci su ova božanska prisustva kreativnosti slavno nazivali "demoni". Sokrat je verovao da ima demona koji mu je govorio mudrosti izdaleka.
Rimljani su imali istu ideju, ali oni su taj bestelesni kreativni duh zvali "genije". Što je odlično, jer Rimljani nisu stvarno mislili da je genije neka izuzetno pametna osoba.
Verovali su da je genije neko magično božansko biće, za koje se verovalo da bukvalno živi u zidovima umetnikovog ateljea, kao kućni vilenjak Dobi i koji izlazi i nekako nevidljivo pomaže umetniku u njegovom radu i oblikuje ishod tog rada.
Tako izuzetno - tu je, upravo tu, ta distanca o kojoj pričam - taj psihološki okvir koji vas štiti od rezultata vašeg rada. I svu su znali da to ovako funkcioniše, zar ne? Tako je davni umetnik bio zaštićen od nekih stvari, na primer od previše narcizma. Ako je vaš rad bio izuzetan niste mogli da preuzmete sve zasluge, svi su znali da imate tog bestelesnog genija koji vam pomaže. Ako vaš rad propadne, nije sve vaša krivica, znate? Svi su znali da vam je genije malo kljakav. Dugo su ljudi na zapadu o kreativnosti razmišljali na ovaj način.
A onda je došla Renesansa i sve se promenilo imali smo tu veliku ideju, a ideja je bila da stavimo jedno ljudsko biće u centar univerzuma iznad svih bogova i misterija, i nema više mesta za mistična stvorenja koja primaju naređenja od uzvišenih. To je početak racionalnog humanizma i ljudi počinju da veruju da kreativnost u potpunosti dolazi iz same individue. I po prvi put u istoriji mogli ste čuti ljude kako govore da je ovaj ili onaj umetnik genije umesto da ima genija.
I moram vam reći da mislim da je to bila velika greška. Znate, ja mislim da je dozvoljavanje nekome, jednoj običnoj osobi, da veruje da je nosilac, znate, izvor i suština svega božanskog, kreativnog, nepoznatog, večne misterije, samo stavljanje za dlaku previše odgovornosti na osetljivu ljudsku psihu. Kao da zamolite nekoga da proguta Sunce. To potpuno krivi i menja ego i stvara sva ta nezamisliva očekivanja od dostignuća. Mislim da taj pritisak ubija umetnike poslednjih 500 godina.
I ako je to istina, a ja mislim da jeste, postavlja se pitanje - šta sada? Da li možemo ovo drugačije da radimo? Možda da se vratimo do nekog još starijeg shvatanja veze između ljudi i kreativne tajne. Možda ne. Možda ne možemo jednostavno da obrišemo 500 godina racionalne humanističke misli u jednom govoru od 18 minuta. I u ovoj publici verovatno ima ljudi koji bi s pravom naučno posumnjali u prisustvo vila koje prate ljude naokolo i posipaju vilinski prah na njihove projekte i stvari. Verovatno vas neću sve navesti da složite sa mnom u ovome.
Paranormalnost kreativnog procesa
Ali pitanje koje želim da postavim je - a zašto ne? Zašto ne bismo o tome mislili na ovaj način? Jer ima isto toliko smisla kao i bilo šta drugo što sam čula kao pokušaj objašnjenja krajnje lude kapricioznosti kreativnog procesa.
Procesa koji, kao što zna svako ko je ikada probao da napravi nešto - a to su uglavnom svi ovde - nije uvek racionalan. I ustvari, koji je nekada potpuno paranormalan.
Nedavno sam se susrela i upoznala sa izvanrednom američkom pesnikinjom Rut Stoun, koja je sada u svojim devedesetim, ali je celog svog života pesnikinja i rekla mi je da, kada je odrastala u ruralnoj Virdžiniji i radila u poljima, rekla je da bi osetila i čula da joj pesma dolazi preko pejzaža.
Kaže da je to bilo kao gromoglasan nalet vazduha. I obrušio bi se na nju preko polja. A ona je osetila da dolazi, jer se tresla zemlja pod njenim nogama.
Znala je da u tom trenutku može da uradi samo jednu stvar, a to je bilo, njenim rečima, da "trči kao gonjena". I trčala bi kao gonjena do kuće a pesma bi počela da je juri, a stvar je bila u tome da je morala da stigne do papira i olovke dovoljno brzo da bi, kad protutnji kroz nju, mogla da je uhvati i zarobi na papiru. Nekada ne bi bila dovoljno brza, pa bi trčala i trčala, trčala i ne bi stigla do kuće a pesma bi prošla kroz nju i ona bi je propustila, a pesma bi nastavila da ide preko pejzaža, tragajući, kako je rekla, "za drugim pesnikom".
A bili su i slučajevi - ovo nikada nisam zaboravila - rekla je da su bili slučajevi kada bi je zamalo propustila. Tako ona trči u kuću, traži papir, a pesma prolazi kroz nju i ona grabi olovku baš u momentu kad pesma prolazi kroz nju i onda, posegla bi drugom rukom i uhvatila bi je. Uhvatila bi pesmu za rep i povukla je unazad u svoje telo dok ju je zapisivala na papir. U ovim slučajevima, pesma bi se pojavila na papiru savršena i netaknuta, ali unazad, od poslednje reči do prve. (smeh) Kada sam čula ovo, pomislila sam - to je jezivo, upravo takav je moj kreativni proces. (smeh)
Moj proces nije samo to - ja nisam provodnik! Ja sam mazga, i ja moram da radim tako što moram da ustanem u isto vreme svakog dana, i da se znojim, naprežem i guram kroz to, na neprijatan način. Ali čak i ja, kao mazga, i ja sam se susrela sa tim ponekad. Pretpostavljam da ste i vi.Znate, čak su i kroz mene rad ili ideje prolazili iz nekog izvora koji stvarno ne mogu da identifikujem. A šta je ta stvar? I kako da se odnosimo prema tome, a da ne izgubimo razum,nego da ga ustvari sačuvamo?
Za mene, najbolji savremeni primer toga, koji znam, je muzičar Tom Vejts, koga sam intervjuisala pre nekoliko godina za jedan časopis. I razgovarali smo o ovome, znate Tom je većinom svog života bio oličenje izmučenog savremenog, modernog umetnika koji pokušava da kontroliše i upravlja i dominira nad tim kreativnim impulsima kojima je nemoguće vladati i koji su potpuno internalizovani.
Razgovor sa otvorenim nebom
Onda je ostario, postao mirniji, i jednog dana, kako kaže, vozio se autoputem u Los Anđelesu, i tada mu se sve promenilo. Vozi on tako i odjednom čuje delić melodije koji mu dolazi u glavu, kako inspiracija često i dolazi, nedokučivo i mučno, i on je želi, znate, ona je divna, i on žudi za njom, ali nema način da je uhvati. Nema parče papira, nema olovku, nema diktafon.
Počinje da oseća kako se sva ona stara neprijatnost pojavljuje u stilu "Izgubiću ovo i onda će me ova pesma progoniti zauvek. Nisam dovoljno dobar i ne mogu to da uradim." I umesto da paniči, samo je stao. Zaustavio je ceo taj mentalni proces i učinio nešto potpuno novo. Samo je pogledao u nebo i rekao "Izvini, zar ne vidiš da vozim?" (smeh)
"Da li trenutno izgledam kao da mogu da zapišem pesmu? Ako zaista želiš da postojiš vrati se u nekom pogodnijem trenutku kada mogu da se pobrinem za tebe. U protivnom, idi gnjavi nekog drugog danas. Idi gnjavi Lenarda Koena."
Ceo njegov proces rada se posle toga promenio. Ne rad, rad je i dalje često bio mračan kao i uvek. Ali proces, i ta teška neprijatnost koja ga okružuje se oslobodio kada je izbacio genija iz sebe, gde je pravio samo nevolje, i pustio ga tamo odakle je i došao, i shvatio da to ne mora da bude unutrašnja, mučna stvar. Može da bude posebna, čudesna, bizarna saradnja ili razgovor između Toma i te nepoznate, spoljne stvari, koja nije baš u potpunosti Tom.
Kada sam čula tu priču, počeo se da menja način na koji i ja radim i već me je jednom spasao. Ta ideja me je spasila kada sam bila usred pisanja "Jedi, moli, voli", kada sam upala u jednu od onih pukotina očaja u koju svi upadnemo kada radimo na nečemu, a to ne ide i počinjete da mislite ovo će biti katastrofa, ovo će biti najgora knjiga koja je ikada napisana. Ne loša, nego najgora knjiga ikada napisana. I počela sam da mislim da bi trebalo da batalim taj projekat. Ali onda sam se setila kako je Tom pričao otvorenom nebu i probala sam to.
Digla sam lice sa rukopisa i usmerila svoje komentare prema praznom uglu sobe. Naglas sam rekla "Slušaj ti, stvari, oboje znamo da, ako ova knjiga nije izuzetna, to nije u potpunosti moja krivica, zar ne? Jer, možeš da vidiš da ulažem sve što imam u ovo, nemam više od ovoga. Ako želiš da bude bolje, moraš da se pojaviš i uradiš svoj deo posla. OK. Ali ako to ne uradiš, znaš, ko te šiša.Ja ću nastaviti da pišem u svakom slučaju, jer to je moj posao. I molim, volela bih da se zabeleži danas da sam se ja pojavila da uradim svoj deo posla." (smeh)
Jer - (aplauz) na kraju je tako - vekovima ranije, u pustinjama Severne Afrike ljudi su se okupljali pod mesečinom zbog svetih plesova i muzike koji bi trajali satima i satima, do zore. I uvek su bili veličanstveni jer su plesači bili profesionalci i bili su odlični. Ali s vremena na vreme, veoma retko, nešto bi se desilo i jedan od tih plesača bi postao uzvišen.
Znam da znate o čemu pričam, jer znam da ste svi videli u nekom trenutku svog života ovakav nastup. Kao da bi vreme stalo, a plesač bi prošao kroz neki prolaz i nije radio ništa drugačije nego inače, kao prethodnih 1000 noći, ali sve bi se uskladilo. I odjednom, izgledalo bi kao da više nije samo čovek. Bio bi osvetljen iznutra i osvetljen odole i sav zapaljen vatrom božanskog.
Kada bi se ovo dogodilo, tada, ljudi su znali šta je to, znate, zvali su ga pravim imenom. Sastavili bi ruke i počeli bi da pevaju "Alah, Alah, Alah, Bog, Bog, Bog." To je Bog, znate. Zanimljiva istorijska fusnota - kada su Mavari izvršili invaziju na južnu Španiju, doneli su sa sobom ovaj običaj a izgovor se tokom vekova promenio iz "Ala, Ala, Ala" u "Ole, ole ole", što i dalje možete čuti tokom borbi bikova ili flamenko plesova. U Španiji, kada bi izvođač uradio nešto nemoguće ili čarobno, "Ala, ole, ole, Ala, očaravajuće, bravo", neshvatljivo, eto ga - iskra Boga. Što je super, jer nam je to potrebno.
Ali varljivi deo nastupa sledećeg jutra, za samog tog plesača, kada se probudi i otkrije da je utorak, 11 pre podne i on više nije iskra Boga. Samo je smrtnik koji stari, sa prilično lošim kolenima, i možda se nikada više neće uzdići na tu visinu. I možda niko više neće pevati Božije ime dok on bude plesao i šta će onda on da radi sa ostatkom svog života?
Ovo je teško. To je jedno od najbolnijih pomirenja koje treba napraviti u kreativnom životu. Ali možda to i ne bi bilo tako puno agonije, da nikada niste ni poverovali da najneobičnije strane vašeg bića potiču iz vas. Možda ako biste verovali da vam ih je samo pozajmio neki nezamislivi izvor za neki odabran deo vašeg života i da će ga dati nekome drugom, kad vi završite. Znate, ako o tome počnemo da razmišljamo na ovaj način, sve se menja.
Ovako sam ja počela da razmišljam i tako i razmišljam poslednjih nekoliko meseci dok radim na knjizi koja će uskoro biti objavljena, kao zastrašujuće i opasno očekivani nastavak mog neobičnog uspeha. A ono što moram da govorim sebi, kada se stvarno uzbudim zbog toga, je ne boj se. Ne budi obeshrabrena. Samo radi svoj posao. Nastavi da radiš svoj deo, šta god da je on.
Ako je tvoj posao da igraš, igraj. Ako božanstveni, apsurdni genije koji je dodeljen tvom slučaju odluči da kroz tvoj rad prikaže neko čudo, samo na trenutak onda "Ole!". Ako ne, svakako pleši. I tebi ipak "Ole!". Ja u ovo verujem i mislim da treba da to da prenosimo. "Ole!" tebi i pored svega samo zato što imaš običnu ljudsku ljubav i tvrdoglavost da nastaviš da radiš.
Hvala vam. (aplauz) Hvala vam. (aplauz)
Džun Koen: Ole! (aplauz)
Izvor: Ted.com
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!