...Pisanje reportaže o dvoje mladih Novosađana koji su pre četiri godine odlučili da podstanarski stan od 16 kvadrata zamene "dnevnom sobom" od dva hektara, tačnije da zajednički život nastave na jednom vojvođanskom salašu.

Već nekoliko sati nakon što sam kroz kapiju na kojoj visi klepetuša umesto zvonceta zakoračila u njihov život imala sam osećaj da sam primljena u srdačan zagrljaj dragih prijatelja. "Mi nemamo neke uredne obroke, jer nemamo ni vremena ni volje da se time mnogo bavimo, posebno leti", kaže Blaženka, "ali vi se na nas ne obazirite. Napraviću kiflice za večeru, a vi slobodno uzmite ono što vidite u kuhinji ili bašti, mada je ovog leta sve vrlo slabo rodilo. Smislili smo i šta bismo vam lepo pokazali po okolini, ali ni to ne moramo ako prosto želite da se odmarate u ovom našem parčetu raja."

A ljubav je na ovom salašu skoro opipljiva. Oseća se u dubokoj bliskosti između Gorana i Blaženke Beronja, vidi se u ponašanju prema kućnim ljubimcima (u njih ubrajam ne samo pse i mačke već i koze i koke koje paze i maze kao deo porodice te svaka ima ime: jedna se, recimo, zove Podravka), u načinu na koji pričaju o posetiocima (prijateljima, gostima, komšijama...), a na celu tu nežnu ljubavnu atmosferu reaguju mnogobrojni psi i mačke iz bliže i dalje okoline, pa ostavljaju sopstvene domove i skoro sve vreme provode kod njih.

Osvojila me je njihova bezazlenost, iskrenost i potpuni nedostatak taštine dok pričaju kako možda i nemaju mnogo šta da kažu jer su početnici i još treba mnogo da uče.

Žudnja da se na neki način vratimo u okrilje prirode budi se kao iskra u srcima sve većeg broja ljudi iz grada. Oni prepoznaju da je nešto fundamentalno pogrešno u životu potrošačkog društva koje čoveka cedi kao centrifuga. Ako sanjarenje preraste u želju a želja u nameru, Svemir će se uvek pobrinuti da se kockice slože i rešenje pronađe.

"Pre mnogo godina odlučili smo da ćemo jednog dalekog dana pobeći iz grada na selo. A onda se dogodilo da se umeša Viša inteligencija koja je, izgleda, bolje znala šta je za nas dobro. Goran je radio u knjižari i bavio se džez muzikom, a ja sam menjala poslove, najviše u nevladinom sektoru i marketingu. Međutim, u periodima krize radila sam i kao bebisiterka, čistila po kućama. Kada smo od Goranove bake, Nanane, dobili određenu sumu novca da se nekako stambeno obezbedimo, kupili smo stan u izgradnji i čekali tri godine. Zgrada nije dovršena, a mi smo jedva izvukli svoj novac. To je bio prelomni momenat: zašto više da budemo beskućnici, zašto već sada ne bismo kupili taj salaš o kome maštamo.

PageBreak

Simbolički početak novog života

Novaca smo imali taman za to. Oko godinu dana smo obilazili imanja i odlučili se, na svu sreću, za ovaj blizu Bačkog Monoštora, na 16 kilometara od Sombora. Imamo dva-tri hektara zemlje, prostranu kuću, tri plastenika, baštu i voćnjak, a šuma nam je u zaleđu.

Na našu odluku presudno je uticala okolina koja nas je očarala. U blizini su Dunav i mnogobrojni kanali sa lokvanjima i plažicama, kao i ljupke vikendice. Da bismo simbolički obeležili početak novog života i proslavili našu sreću, pre dve godine smo se, posle deceniju i po zabavljanja, i zvanično venčali. Na salašu smo jedne večeri napravili venčanjac sa matičarem i desetak najbližih ljudi. Divno smo se proveli."

Oboje gradska deca i bez ikakvog dodira sa selom o poljoprivredi skoro ništa nisu znali. Bivši vlasnici salaša su im dali početna uputstva o baštovanstvu, prikupljali su znanje iz knjiga i od dobronamernih suseda, učili na greškama. Kad su platili kuću, jedva im je ostalo za poneku alatku pa su, kao nekada naši stari, počinjali od kašike i motike. Prijatelji su im donosili "retro" nameštaj koji su uz pomoć mašte ulepšavali i tako se kućili. Goran kaže da ga je najviše iznenadilo kad je otkrio sa koliko životnih veština i zanata barataju ljudi na selu."Svaki muškarac zna da vari, popravlja, zida, a fizički su neverovatno izdržljivi. Imali smo mnogo sreće da nas put nanese među izuzetno srdačne ljude, pa možemo da kažemo kako nam je celo selo prijatelj. Nasuli su nam zemljani put do kuće, pomažu nam svojim traktorima a i dragocenim savetima.

Uverili su se da nismo razmaženi ljudi iz grada koji će pobeći prve zime, vide koliko truda ulažemo i to poštuju. Život na selu nije ljupka razglednica, ali omogućuje autentičan kontakt sa životom pa i samim sobom.

Mogu da opstanu samo oni ljudi iz grada koji su razvili posebnu vrstu svesnosti. A ona podrazumeva da ne pružate otpor povremenim neprijatnostima, prirodnim ciklusima i nepogodama, da su vam prijatni i izvesnost i neizvesnost, da bez gunđanja prihvatite da biljke i životinje ne mogu da čekaju da vam prođe glavobolja ili TV serija. Dobili smo i odgovornost i iskušenje i dragocenu lekciju o strpljenju i zahvalnosti.

PageBreak

Učini šta možeš i pusti

Tajna dobrog života je biti prisutan u svakom trenutku. Kad se otrgnemo hipnozi TV-a, interneta i često rutiniranog života koji provodimo čekajući kraj radnog vremena, pa platu, pa penziju, dajemo sebi priliku da osetimo kako život može da bude mnogo radosniji, bogatiji i darežljiviji nego što smo navikli. Ja od detinjstva treniram aikido i mnogo principa te plemenite istočnjačke veštine mogu sada da primenim. Na Istoku kažu: učini šta možeš i pusti. Velika je stvar naučiti da pustiš ali da ne zapustiš, da završavaš teško dok je lako, da odustaneš od kontrole i gomilanja, da ne dramatizuješ situacije i ne teraš inat prirodi.

To se zove fluidan um. On je svesna opuštenost i pažnja bez naprezanja. Ne možemo promeniti svet, ali možemo sebe." Već pri kupovini salaša znali su da se neće u potpunosti posvetiti samo poljoprivredi. Kao zreli ljudi sa dosta životnog iskustva i samospoznaje, unapred su izabrali materijalno skroman život, a zauzvrat dobili ono što je za mnoge dragocenije: nezavisnost i samopouzdanje. Pustili su, kako Blaženka kaže, da im salaš postepeno otkriva svoje darove koji ih inspirišu na nove ideje.

"Naš plan je bio vrlo jednostavan - život u harmoniji sa našim životinjicama, naše mleko i jaja, voće i povrće, druženje sa dobrim ljudima, negovanje kreativnosti. Ljubav prema životinjama nisu samo povodac i hrana već i saosećanje i suživot. Kozice su nas naučile samodisciplini jer ih moramo musti dva puta dnevno, a kad se jare, to bude bdenje po celu noć. Ali nijedna pomužena koza niti koka koja je snela jaje nije ostala bez našeg zagrljaja ili poljupca, jer to su naše hraniteljke. Zatim smo došli na ideju da pravimo kozje sireve i nakon dosta truda uspeli da postanemo proizvođači ograničene količine delikates sireva sa plemenitim plesnima. Postepeno otkrivamo u sebi sve više potisnutih talenata. Tako sada proizvodimo i rezance na tradicionalan način - od salašarskih jaja kao i one posne vegetarijanske. Izvor prihoda nam je i prodaja viška voća i povrća na pijaci, a navikli smo se i na divan običaj trampe sa komšijama.

Dodatna zarada nam stiže i od posla, to je zapravo više zadovoljstvo nego posao, koji smo pokrenuli prošle godine: prijem organizovanih grupa posetilaca. U blizini kuće napravili smo veliki otvoreni prostor pod trščanim krovom i to je srce društvenog života na salašu. Organizujemo kreativne muzičke i gastronomske radionice na kojima deci i mladima pokazujemo kako da naprave tradicionalni obrok koristeći zdravo sezonsko povrće i samoniklo bilje koje nas okružuje.

PageBreak

Atmosfera razmene iskustava i nežnosti

Trudimo se da im na delu pokažemo da svaki čovek poseduje životne veštine kojima može da ulepša i obogati život čak i u ovakvim kriznim vremenima. Tako su nas posetama obradovala deca sa posebnim potrebama iz Subotice, zatim štićenici Gerontološkog centra iz Subotice, čije bake su nam poklonile mnoge zaboravljene recepte, studenti iz šest država EU i ex Jugoslavije na projektu 'ClimeART For Change', Mladi za turizam, Mladi izviđači iz Italije, jogisti iz Mađarske. Svaka od tih poseta i nas mnogo obogaćuje te uvek nešto novo naučimo. Jer mi se ne postavljamo kao ugostitelji već stvaramo atmosferu u kojoj smo svi jedna porodica koja se okupila da razmeni iskustva i nežnost.

Naročito je bio dirljivo druženje sa decom sa posebnim potrebama koju smo učili kako da proizvedu zvuke na instrumentu ili svom telu.

Nakon tri sata pevanja, udaranja u bubnjeve i opšte euforije ne zna se da li su radosniji bili oni ili mi. Nedavno smo dobili jedan sto godina star ambarčić koji smo malo obnovili i pretvorili u kućicu za popodnevnu dremku. U njoj su samo jedna natkasna i ležaj slamarica, a kako se spava na mirisnom senu - videli ste noćas i sami. Naši posetioci su naša inspiracija jer pratimo njihova interesovanja i ideje, a jedna od njih je i mogućnost da se duže boravi na salašu. Za to treba kamp prostor ili kuća za goste, što sada nemamo." Takvi kakvi su, radoznali, topli, društveni i uvek spremni da se angažuju u nekoj korisnoj akciji, Blaženka i Goran su se uključili u sve domaće organizacije i akcije kojih je začuđujuće mnogo za jedno oveće selo.

"Negujemo vrlo intenzivnu saradnju sa monoštorskim udruženjem 'Vikend' koje se bavi ne samo turističkom promocijom već i raznim projektima vezanim za decu i omladinu, afirmaciju sela, rodnu ravnopravnost i međudržavnu saradnju, jer se nalazimo na samoj tromeđi Srbije, Hrvatske i Mađarske. U poslednjoj godini naročito smo aktivni u projektima oko ekonomskog povezivanja žena sa ruralnog područja i podsticanja kreativnosti dece i mladih. Učestvujemo na raznim sajmovima i manifestacijama, a naše žene posećuju seminare na kojima uče kako da upotrebe svoju često potisnutu kreativnost."

Pred očima čitalaca verovatno se javlja slika zime na selu, koju zamišljamo vrlo sumornom. Moji nasmejani domaćini to uglas poriču.

"Ni govora! Tada obavljamo mnoge poslove koji takođe donesu poneku paricu: kompjuterski dizajn, pisanje projekata, transkribovanje, izrada natur ukrasnih kesa od recikliranog papira, ja ponekad dajem deci časove engleskog, Goran komponuje za novi CD, a kad nema velikih padavina, obavljamo i neophodne poslove van kuće. Čitamo, učimo, planiramo. Prijatelji vole da nam dođu cele godine. Nemamo vremena za strah ili dosadu."

Dok sam se vozila nazad u veliki prljavi grad, sa sobom sam nosila kesu domaćih rezanaca, suvenirski upakovan komad sira njihovim vrednim rukama napravljen, uspomenu na dve mirisne letnje noći prespavane na slamarici i potpunu sigurnost da će me srce, put i autobus često vraćati ovoj ljubavnoj priči na severu Bačke.