Put od nastajanja dela do afirmacije stvaraoca kao pisca dug je, trnovit i specifičan za svakog umetnika. To hoće li se čovek sa takvim željama usuditi da pronađe ili sam stvori svoj put zavisi od lične hrabrosti, ali i od sposobnosti suočavanja sa neuspehom.

Mišel Bisi, profesor geografije i politički analitičar, oduvek je gajio ljubav prema književnosti i misteriji. Iako mu prvih nekoliko romana nije donelo slavu i priznanje kakve je očekivao, nije dozvolio da ga to pokoleba. S verom u svoj talenat, ljubavlju prema misteriji i rodnoj Normandiji koju je opisao u gotovo svim svojim romanima, ostao je veran sebi, tematici i atmosferi koja mu je bliska, svake godine izdajući po jedan roman.

Svetlopis Virdžinije Vulf: priručnik za kreativno pisanje

Roman „Bez tebe" koji je preveden i na naš jezik u izdanju Vulkana, bio je za neprikosnoveni bestseler 2013. godine. Nezaustavljiva ljubav prema pisanju konačno je nagrađena i javnim priznanjima i velikim uspehom i čitanošću daleko van granica svoje zemlje.

Vi ste profesor geografije na Univerzitetu, ali je ipak vaš pravi poziv književnost. Šta je na vas uticalo da počnete da pišete?

Oduvek sam pisao, mnogo pre nego što sam postao profesor geografije... Mislim da sam počeo da pišem sa šest godina. Oduvek sam smatrao da treba da zapisujem priče koje su se rađale u mojoj glavi.

Koja su bila ohrabrenja da istrajete u tome?

Jako dugo sam pisao u tajnosti, samo za sebe. Trebalo mi je mnogo vremena da odlučim da napišem roman. Nakon toga, jedna stvar je vodila drugoj, a brojne književne nagrade koje sam dobio za roman Un avion sans elle (u Srbiji: "Bez tebe," Izdavač: Vulkan) su me podstakle da nastavim sa radom.

Za mnoge ljude je veliki izazov da se suoče sa kritikom i odbijanjem, što najviše i koči u ispoljavanju kreativnosti. Kako ste vi prevazišli te strahove?

Suočavanje sa odbijanjem je možda najveći neprijatelj stvaralaštvu sa kojim se svako na svoj način bori, i ta borba na neki način nikada u potpunosti ne prestaje. Međutim, kada ste pisac ili umetnik, strah od neuspeha (i želja da odustanete od svega) ustupa osećaj megalomaniji koja sugeriše da stvarate velike stvari koje će promeniti svet, bez obzira na kritike.

Efekti terapije pisanjem

Šta pokušavate da prenesete svojim čitaocima?

Prema mom mišljenju, poruka ne bi trebalo da bude cilj romana. Priča, zaplet, likovi, početak i kraj su dovoljni sami po sebi. Nakon nekog vremena, može da se desi da se iskristališe neka poruka jer je to kao i u životu - svi učimo iz sopstvenog iskustva...

Gde pronalazite inspiraciju?

To je misterija, prelepa misterija. Ne volim da pričam o svom daru, ali, bez sumnje, kao što neki ljudi imaju dara za komponovanje ili slikanje, postoje ljudi koji su nadareni da izmišljaju priče i misterije.

Za sve one koji bi da pišu ali se ne usuđuju, objasnite nam kako taj proces izgleda kod vas?

Kakav god bio stil pisanja - mora mnogo da se radi i to je osnova svega. Pisac, takođe, mora da pronađe kompromis između onoga što želi da piše i onoga što čitaoci žele da čitaju. Potrebno je mnogo poniznosti i pragmatizma. Na kraju krajeva, niko ne zna da li je talentovan za nešto dok ne proba. Treba slušati onaj glasić koji te gura napred i otklanja sve blokade.

Izvor:Sensa