Najtemeljnija potreba mog bića je potreba za intelektualnom avanturom

„Pogled na događaje sa vremenske distance olakšava uopštavanja i sažimanja, ali često menja i sliku o našem mestu u njima. Svaki čovek ima brojne raskrsnice u životu, momente kad donosi odluke koje ga vode ka cilju, ili takve zbog kojih ide zaobilaznim putevima, luta. Postoje i različiti sticaji okolnosti, pa i ljudi koji mogu da usmere ili čak drastično preokrenu i ubrzaju ostvarenje naših ideja", kaže profesor Branko Radujković, penzionisani profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Podgorici.

Najtemeljnija potreba mog bića je potreba za intelektualnom avanturom istraživanja i saznanja koju sledi potreba za duhovnim razvojem. I potrebe za putovanjima i sportom su nastale u mom najranijem detinjstvu i, u nekim periodima, razvile su se u prave strasti.

Rođen sam u Sečnju, gde su se moji roditelji zatekli tokom II svetskog rata, ali sam mladost proveo u Vršcu i Beogradu, gde sam studirao. Moj otac je već sa 12 godina otišao od kuće i svoje roditelje više nije video. Majka nije upamtila ni jednog roditelja, umrli su vrlo rano. Zamislite njihov emotivni sklop, pojedinačno ili zajedno. U svakodnevnom životu, vi ništa niste mogli da zapazite; iako uzdržani od emotivnih reakcija (naročito majka), oboje bi žustro reagovali na ugrožavanje osnovnih pravila ljudskosti, za koja su smatrali da se podrazumevaju.

I moja sestra i ja smo to usvojili, kao biljka vodu, spontano, iako se o tome nije mnogo razgovaralo. O našim životnim odlukama se takođe nije razgovaralo, one nisu dolazile u pitanje. Ja sam se od njih razlikovao po tome, što sam voleo da zagrizem „veliki zalogaj", koji sam, često, jedva savladavao.

Prva značajna stvar, raskrsnica, dogodila mi se u petoj godini, kada mi je otac, kome je dosadilo da mi čita kad god se to meni prohtelo, rekao: „Nauči sam da čitaš". To je bila šala, ali ja sam bio zatečen i bukvalno sam to shvatio. Onda sam počeo po ceo dan da proganjam sve, da mi kažu koje je ovo ili ono slovo i to je trajalo možda i godinu dana.

Mislim da je prva reč koju sam pročitao bila BORBA (krupna slova naziva novina). Toliko me je zainteresovalo čitanje novina (one su bile najpristupačnije štivo!), da sam ubrzo znao imena svih tadašnjih domaćih i stranih političara. Moja strast čitanja kulminirala je između moje 12 i 15 godine, kada sam čitao po 50-60 strana proznog teksta ili po 100 strana poezije dnevno. Dobra memorija mi je pomagala da u školi zapamtim ono što se predavalo, pa sam imao vremena za čitanje, čak i noću, pod jorganom. Samo to mi je bilo važno!

PageBreak

Putokazi ka sopstvenom književnom stvaralaštvu

Ali kada puno čitate dobijete inspiraciju da i sami počnete da pišete. Tako je i on počeo da piše, dobijao je i državne i neke druge, dečje, pa onda i omladinske nagrade za prozne radove. Njegova tadašnja nastavnica srpskog jezika, Petronela Kerčov, i danas očekuje da se vrati književnosti.

U vreme njegovog najvećeg oduševljenja za književnost, upoznaje dela Elia Vitorinija i Džejmsa Džojsa, čijim se književnim postupcima i stilovima inspiriše i piše dve novele, koje je smatrao putokazima ka sopstvenom originalnom stvaralaštvu. Tada se događa neočekivani obrt i, ubrzo, prva važna raskrsnica.

Na tada uobičajenim susretima mladih pisaca, moje čitanje ne izaziva diskusije, već muk. Da li je to nerazumevanje ili nešto drugo? Moj već narasli ego splašnjava i počinjem da preispitujem i sebe i svoje „stvaralaštvo". Ne, to nije moj doživljaj sveta, već rezultat obrazovanja, kompilacija imaginarnih svetova, rekao sam sebi; nedostaje mi lično iskustvo, nedostaje mi obrazovanje iz prirodnih nauka, religije, filozofije.

I sve menjam: proučavam prirodne nauke, intenzivno se bavim sportom, izlazim, razgovaram puno sa mojim školskim drugom. Samo sam jednom, 10-12 godina kasnije pokušao da napišem radio dramu i tako se i završilo. Od te faze mog života ostala je samo sposobnost da brzo učim jezike: za moju kasniju karijeru bili su mi potrebni starogrčki i latinski i živi jezici, francuski, engleski i italijanski. Učio sam i ruski, nemački i esperanto, kojima sam se malo služio, priča profesor Branko Radujković.

Odlučio sam da studiram biologiju, očekujući da dobijem odgovore na neka važna pitanja o suštini postojanja, ljudske egzistencije, mestu čoveka u kreaciji. Završio sam studije biologije i te odgovore nisam dobio. Ali imao sam fakultetsku diplomu u džepu. Hteo sam da se bavim fiziologijom, a dobio sam mesto u Institutu za biologiju mora iz Kotora i trebalo je da se bavim marinskom biologijom. U šali sam kasnije govorio da sam, kad su svi pošli u pečalbu na zapad, pobrkao strane sveta i otišao na jug.

Ali, tu se dešava jedna velika raskrsnica - donosim odluku, ni sam ne znam kako, da se bavim fenomenom parazitizma kod morskih životinja. Nisam znao ni gde se nalaze centri za tu oblast u Evropi, nijedno značajno ime, ni uže oblasti za koje bih se opredelio. Kao što je bio slučaj sa svim mladima u Institutu, prijavio sam se za stipendiju francuske vlade, dobio je, i na preporuku komiteta za selekciju, otišao u Monpelje, jedan od samo dva evropska centra za parazitologiju. Pored specijalizacije, tamo sam odslušao i postdiplomske studije, a magistarsku i doktorsku tezu odbranio u Beogradu.

Rezultati projekata jugoslovensko-francuske saradnje doveli su do toga da budem izabran za člana Akademije nauka i umetnosti u Monpeljeu. Sa francuskim saradnicima opisao sam 32 za nauku nove vrste. Tokom 2012. i 2013. godine radili smo na opisivanju dva uzročnika bolesti sličnoj tuberkulozi, kod stanovnika Kameruna. Ljudi su umirali, uprkos primeni tuberkulostatika, sve dok nije otkriveno da se ne radi o tuberkulozi i dok terapija nije promenjena. Tokom ove godine rad treba da završimo i objavimo u medicinskom časopisu.

Obrazloženje za njegov prijem u članstvo Akademije nauka i umetnosti u Monpeljeu bio je „doprinos Francuskoj i doprinos razvoju jugoslovenske nauke". Interesantno je da moj učitelj i mentor, profesor Eze, nikad nije postao član ove Akademije.

PageBreak

Meditacijom protiv svakodnevnih izazova

Još jedna raskrsnica, značajna za veliki broj ljudi, u bivšoj Jugoslaviji dogodila se 1991. godine. Haos ratnih događanja, prekid međunarodne saradnje, presušivanje domaćih fondova, dovodi do zaustavljanja istraživanja više od jedne decenije. Odlučio sam da promenim zanimanje i pređem na, tek otvorene, studije biologije pri Prirodno-matematičkom fakultetu u Podgorici.

Tokom narednih dvadesetak godina, predavao sam više predmeta, ali mi se čini da su oni, koje sam sam i osnovao i osmislio (filozofija i istorija biologije, zaštita životne sredine i održivi razvoj), najviše promenili moj život i način mišljenja. Želeo sam da studenti, okruženi primerima dejstva destrukcije, shvate da je vrlo lako nešto razoriti, a da izgradnja bilo čega zahteva ulaganje energije i inteligenciju, znanje i odlučnost.

Neki ljudi osećaju nostalgiju za svojom zemljom, a on je dugo osećao nostalgiju za tuđom, ako se to tako može reći. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u jednoj izolovanoj zemlji, iz koje nije moglo da se ode, iz koje su neki bežali, ilegalno.

Jedini prozor u svet su bili filmovi, koji su ga fascinirali prizorima velikih gradova, drugačijim prostorima i prirodom, piramidama, hramovima. Susret sa Tiborom Sekeljom, svetskim putnikom, koji je držao predavanja o svojim stranstvovanjima u Domu omladine, uverio ga je da su velika putovanja moguća i ukazao na načine kako ih ostvariti.

Istovremeno sam oduvek osećao neku potrebu za morem. Ta potreba je ponekad dostizala intenzitet bolne nostalgije. Živeo sam preko 25 godina na Mediteranu, na crnogorskom delu Jadrana. Vrlo sam srećan zbog toga.

Mislim da je Severni Mediteran najbolje mesto za život, ako čovek voli more. Kad sagledam svoja putovanja, u kojoj god zemlji da sam bio, ako je ona imala more, ja sam se na njemu obreo! Da li to može da bude slučajnost ili tu ima nešto sudbinsko?

Do svoje 31. godine, bio sam samo u dve zemlje, a od tada u preko 50, na svim kontinentima, osim Australije. U nekima sam živeo i boravio više od 30 puta. Molio sam Boga da imam mogućnost da putujem sve dok meni to ne dosadi. I desio se taj trenutak.

U to vreme sam našao i kinesku poslovicu, koja kaže: „Srećni ljudi žive na moru, pametni u planinama; srećni ljudi putuju, a pametni ostaju tamo gde su". Sada putujem iz drugih razloga. Izgleda da mi se događa ono što se događalo čuvenom Somersetu Momu, koji je u jednom intervju rekao: „Jedino što bih želeo je da još jednom odem na sva ona mesta gde sam nekad bio". Čovek ima osećaj da ga zovu oni delovi njega samog, koji su ostali u tim krajevima.

Sa jogom sam se sreo 1959. godine, kad je jedan putujući jogin, prolazeći kroz Beograd, dao osnovna uputstva za jednostavne vežbe, koje je novosadski „Dnevnik" objavljivao u nastavcima. Nekoliko godina sam vežbao, koristeći i druge, oskudne izvore, a onda prestao. Ponovo sam se sreo sa jogom kad sam, 1981. godine, počeo da praktikujem transcendentalnu meditaciju.

Mahariši Maheš Jogi je ponudio jedan prilagođen sistem joga vežbi, koje sam prihvatio i vežbao koliko je to bilo moguće. Meditaciju redovno praktikujem preko 30 godina i smatram da savremenom čoveku može da pomogne da savlada svakodnevne izazove. I džudom sam se bavio preko 30 godina u kontinuitetu, kao takmičar, trener, sudija i potpredsednik Džudo saveza Jugoslavije. Konkretni principi džudoa mogu da se primene i u raznim prilikama u životu, pa mi je to iskustvo više puta pomoglo. Uz to, kao i svako fizičko vežbanje, džudo pomaže u izgradnji snažne fiziologije, izdržljivosti i snage, a jača i ličnost čoveka.