Potraga za svetlom kroz pokret: odsjaj ideja koreografkinje Jovane Rakić

Jovana Rakić uvodi nas u svet savremenog plesa, umetničke prakse koja u Srbiji postoji u okviru savremenih izvođačkih umetnosti od kraja 1990-tih i početka 2000-tih. „U izvođačkom smislu, savremeni ples podrazumeva poznavanje modernih i postmodernih plesnih tehnika i raznoliku fizičku spremnost. Dakle, u odnosu na, na primer, balet, on napušta normiranu formu izražavanja."

„Na predstavi smo zajedno radili mesec i po dana, a kreativni tim su činile plesačice i saradnice u kreativnom radu: Jana Milenković, Milica Pisić, Natascha Schmelz, zatim, Marko Pejović - dramaturg, Bojan Palikuća koji se bavio dizajnom zvuka i muzikom, kostimograf Boris Čakširan, producent Ksenija Đurović i Katarina Popović koja je uradila grafički dizajn. Svako je dragocenom posvećenošću doprineo predstavi što mislim da se vidi na izvođenjima.

Ipak, najveći izazov je uvek na izvođačima, a mislim da ova predstava od njih traži specifičan psiho-fizički napor. Delimično i zato što izvode zajedno, zavise jedna od druge, a naizgled svaka od njih funkcioniše sama. Tokom predstave ponašanje plesačica je svedeno i one se koncentrišu na ono što rade. U prvom delu predstave, one ispunjavaju zadatke. Dakle, ono što posmatramo nije prezentacija određene situacije, već se ona dešava tu ispred nas. Stalnom repeticijom uspostavljaju sistem, strukturu, koja se zatim menja. Tokom procesa rada razmišljali smo o tome šta znači prekinuti kontinuirano kretanje, koliko je moguće biti subverzivan u odnosu na stalni pritisak ka progresu i stalnoj proizvodnji. Ovo istraživanje je rezultiralo atmosferom stalne produkcije u kojoj mirovanje, i kada se desi, deluje kao privid, kao i stalno poigravanje svetlom - onim što se može ili ne može videti, saznati o drugom i svim onim rubnim mestima našeg ličnog i zajedničkog iskustva."

U predstavi se poigravate svetlošću i svetlosnim efektima, što svaki put stvara drugačije obrise i oblike na sceni. U kom svetlu nas vide drugi ljudi, a u kom svetlu se prikazujemo?

Predstava se obraća gledaocu bez očiglednog narativa, kroz atmosferu stvorenu jednostavnim koreografskim postupcima i dramaturgijom svetla i zvuka. Kada sam pre godinu dana pokušala da artikulišem koncept na kojem ću raditi, imala sam samo ideju o atmosferi koja nastaje u situacijama u kojima se subjekt nazire u nedovoljnom svetlu ili na rubu automobilskog fara, nikada jasan. To hladno svetlo može biti i svetlo display-a, telefona u kojem se najčešće „ogledamo" i predstavljamo.

PageBreak

U oku posmatrača

Proces rada bio je inspirisan politikama identiteta koje se kroz svoje imidže (pojavnost, odeća, način ponašanja, stanje i stav tela) mešaju, postajući ponekad manje ili više prepoznatljivi. Situacija utiče na telo i način na koji ga posmatramo. Šta bi se desilo kada bismo napravili zbir svih telesnih prizora koji se dešavaju u određenom vremenskom periodu npr. u toku dana?

Projekat „Skrape" propitivao je ličnu i prenaseljenost društva različitim telesnim slikama i njihovom uticaju na pojedinca. Slike i taj vizuelni imidž danas su u nekim slučajevima osnovni način komunikacije, a njima manipulišemo svi, birajući svako svoj kadar, pa se može reći da je to svetlo u stvari ono što se nalazi u okviru objektiva kamere mobilnog telefona.

Postoje li momenti kada i pored „svetlosnih efekata" ispliva naša prava priroda? Šta po Vašem mišljenju utiče na doživljaje sebe i drugih?

Mislim da poznavanje, doživljavanje nekoga ili nečega, zavisi od vremena i pažnje koju želimo da posvetimo nekome ili nečemu. Bilo mi je zanimljivo da posmatram neke mlade ljude u prvim redovima Bitef teatra kako posmatraju predstavu. Pošto sa kolegom radim na dizajnu i vođenju svetla imam dobar pogled na nekoliko prvih redova. Primetila sam da postoje oni koji u statičnim i sporim delovima predstave izvuku iz džepa ili tašne svoj mobilni telefon, kako bi prekratili vreme, što je logično, jer su nam danas iz sekunde u sekundu dostupne nove informacije, ali i novi zadaci, jer smo i mi svima i stalno dostupni, a predstava „Scrape" funkcioniše upravo suprotno toj logici i zato na neki način izaziva na učešće gledaoca. Stvar je u strpljenju u slici koja traje ili se ponavlja i gledalac je pozvan da to proživi u svojoj imaginaciji. Danas se utisak o osobi ili događaju bazira na vizuelnim rešenjima, kreativnoj kompoziciji fotografija na Instagramu, ili nekoliko reči u poruci na Tviteru ili Fejsbuku. Svakog dana smo izloženi velikoj količini kratkih informacija. U tom smislu čini mi se da izraz „prava priroda" podrazumeva određenu ambicioznost u upoznavanju i doživljavanju bliskosti.

Predeo slikan čajem: Danijela Odabašić koristeći čajeve i svetlost stvara slike koje nastaju iz njenog unutrašnjeg bića

Odsustvo muzike u pojedinim momentima, uz stalno ponavljanje radnji i pokreta uvode nas u stanje iščekivanja nekog praska, koji se ne dešava. Da li bi ovo trebalo da pobudi nagon ka akciji, reagovanju? Koliko smo stvarno pasivni?

Što se tiče muzike, ona se pojavljuje i nestaje, ali su zvučni efekti, nekad i u minimalnom volumenu prisutni od momenta kada publika ulazi u salu, tako je pojavljivanje zvuka skoro neprimetno dok ne postane evidentno. Individualnost u strukturi i izvođenju, ta usamljenost subjekta, postojala je od početka. Repetitivna struktura nekako je podrazumevala individualnost u mojoj početnoj ideji. „Slow motion" je u fizičkom, ali i mentalnom smislu, za izvođače najteži deo predstave. To je najveći izazov za njih tri, jer se dešava u poslednjem delu predstave i moraju da se dodatno potrude kako bi izvele sve položaje u usporenom kretanju. Na kraju, dok neonke proizvode efekat stroboskopa, jedna od njih odustaje i odlazi, posmatrajući druge dve koje ostaju na istom mestu i nastavljaju sa svojim kontinuiranim kretanjem.

PageBreak

Moć promišljanja

Mislim da jedino što može da promeni situaciju u kojoj se nalazi pojedinac, grupa ili svi mi zajedno jeste odluka da se nešto promeni i doslednost u delovanju spram nje. Trenutno živimo u stalnoj pomirenosti sa onim što se dešava, a smeta nam u našoj okolini. Privid o nemanju vremena i stalnom radu, kao i neprestana dostupnost koju sam pomenula, maskiraju depresivnu pasivnost našeg postojanja. Ne znam da li je rešenje prasak, ali reagovanje, promišljena borba svakako jeste.

Prilikom kreiranja predstave, Jovana i saradnici koristili su se teorijskom osnovom i principima analize plesnog dela, predloženim u istraživanju „Četiri diskurzivne tačke plesne prakse" Marka Pejovića.

„Na osnovu četiri diskurzivne tačke - telo, drugi, politika pokreta i performativna struktura, u svom istraživanju Pejović je stvorio 6 odnosa između tih tačaka. Analizirajući 18 plesnih predstava kao primera tih 6 odnosa, on je simulirao faktor analize i proizveo 6 faktora koji su u međusobnoj relaciji (zaposednutost- autorstvo, fantazmatski-algoritamski faktor, kolonizacija-emancipacija, kontrola-nekontrola). Oni zajedno formiraju matricu za analizu plesa, ali takođe se mogu koristiti kao osnov za plesnu i koreografsku konstrukciju. Koristeći ovu matricu i razgovarajući o primerima koje je Marko Pejović naveo u radu propitivali smo npr. na koji način je ljudsko telo preopterećeno različitim kulturološkim uticajima i kako te slojeve uticaja možemo transponovati u ples, kako se u ovom radu odnosima prema drugom (uzimajući u obzir da je drugi npr. publika, ili drugi plesač na sceni) itd. Šest faktora su na neki način bili sredstva za skeniranje i stvaranje plesa."

Putovanje srca za univerzalne duše

Kako dalje priča, prezentacija plesa i pokreta nije nužni i jedini deo savremene plesne predstave jer je prostor za izražavanje mnogo širi, te samim tim privlači i različitu publiku. Pored toga, istraživanje kao deo prakse savremenog plesa ima podjednak uticaj na stvaralački i na pedagoški rad umetnika, te koreografkinja smatra da upravo rad sa decom i mladima pruža veliki prostor za istraživanje novih principa rada. To je prostor koji Jovanu interesuje i pokreće.

„Rad sa decom i mladima pogotovo me je zainteresovao nakon završenih master studija u Nemačkoj, kada sam upoznala njihovu metodologiju rada sa decom u školama i predškolskim ustanovama. Ples je tamo i u mnogim drugim zemljama sastavni deo nastavnih aktivnosti. Vaspitači i učitelji I gostujući umetnici rade sa decom baveći se istraživanjem i izražavanjem kroz pokret i ples. Po povratku u Srbiju priključila sam se regionalnoj platformi za razvoj plesnog pozorišta za decu „Generator" a potom i razvila program obuke za razvoj kreativnog pokreta i plesa namenjen vaspitačima. Ova obuka za cilj ima razvijanje veština vaspitača u stvaranju i podržavanju samostalnog stvaralačkog i istraživačkog procesa kod dece, kreiranje i razmena ideja i predloga koji se tiču osvešćivanja tela, razvoja pokreta u odnosu na muzikalnost i izražajnost u prostoru, podsticanje dece da sami kreiraju pokret bez potrebe za kopiranjem i nametanjem određene plesne forme i stvaranje sredine koja će podržati autentičnost i kreativnost kod dece.

PageBreak

Dragocena solidarnost

Posebnu pažnju pridajemo interdisciplinarnom pristupu i kreiranju plesa u odnosu na muziku, primenjene i vizuelne umetnosti. Deca su različita i svako dete je priča za sebe, jednako kao i odrastao čovek. Mogla bih da kažem da su u odnosu na odrasle možda pre spremna da učestvuju, jer nemaju toliko iskustva koje bi izazvalo sumnju i kritičnost. Ipak, ukoliko deci, mladima, odraslima, starima obezbedite podsticajno i bezbedno okruženje za stvaranje i rad to sigurno doprinosi i povećava šanse za plodonosnu saradnju.

Pre dve godine sam, zajedno sa grupom mladih plesačica koje su tada završile baletsku školu „Lujo Davičo" u Beogradu - Janom Milenković, Natašom Šmelc, Minom Kontić, Tamarom Pjević i dramaturgom Markom Pejovićem napravila predstavu „Vrste" u produkciji Stanice - Servisa za savremeni ples, iz čega je proizašlo sve veće interesovanje za rad koji podrazumeva kreativni doprinos i učešće mladih i dece u kreativnom i pedagoškom umetničkom radu kroz koje Marko i ja dalje razvijamo svoju umetničku praksu."

Balet i kvantna fizika: maštoviti spoj kreativnosti i nauke

Dok kreirate i stvarate koreografiju, pored analize i pripreme, koliko ostaje prostora za zabavu, improvizaciju, spontanost i - igru - iskrenu i dečju, u samom procesu rada?

To zavisi od procesa, koncepta, učesnika, a najvše uslova za rad. I pored želje umetnika i postojanja publike, uslovi u kojima stvaramo i prikazujemo ostaju na veoma lošem nivou. Inicijative i dalje dolaze od pojedinaca i grupa u nezavisnim, od nadležnih državnih institucija neprepoznatim okvirima. Situacija je prilično jasna - samostalni umetnici i trupe dobijaju sredstva za realizaciju ponekad jednog, a nekad nijednog projekta godišnje. Pre nekoliko godina postojala su dva institucionalna projekta koja su funkcionisala kao savremene plesne kompanije i to: Forum za Novi ples u SNP-u u Novom Sadu i Bitef dens kompanija u Beogradu. Danas, jedna od dve više ne postoji, a opstanak druge je pod znakom pitanja. Veliki broj mladih plesača, koreografa i autora odlazi iz zemlje u potrazi za boljim uslovima rada. Ne postoji podrška projektima regionalne saradnje, ne postoje prostori u kojima umetnici sa nezavisne plesne scene mogu kontinuirano da rade, ne postoji strukturna podrška za nezavisne organizacije koje svoj rad ulažu u stvarni razvoj polja u kojem deluju i ne postoji saradnja između institucija i nezavisnog sektora, kada je u pitanju savremena izvođačka umetnost. Ovakva situacija utiče na političnost i angažovanost umetnika i njihovog rada stvaranog u solidarnosti, kroz uzajamnu trampu materijalnim sredstvima i znanjem, nevidljivim i neplaćenim radom, stvaranjem novih strategija i samoorganizacije.

PageBreak

Refleksija opstanka

Deo sam grupe umetnika i producenata okupljenih oko Stanice - Servisa za savremeni ples koji čine: Ana Dubljević, Dalija Aćin, Dušan Murić, Igor Koruga, Ksenija Đurović, Mirjana Dragosavljević, Marko Milić i Marijana Cvetković. U Stanici zajednički radimo na vidljivosti i poboljšanju uslova rada u ovom kontekstu, kako kroz konkretne projekte tako i kroz razgovore, zajednička promišljanja o temama koje se tiču konteksta u kojem radimo. Sarađujem i sa kolektivom Pokretnica koja je deo organizacije Praktikabl iz Novog Sada, kao i sa grupom "Hajde da..." u Beogradu. Iako se aktivno trudim(o) da opstanem(o) u tom kontekstu, sve češće se pitam da li je to očekivanje realno. S druge strane naši koreografi, plesači, autori, pedagozi koji svoj rad prezentuju u inostranstvu ili tamo žive i rade, bivaju prepoznati od strane nadležnih institucija, kolega i ondašnje „plesne zajednice". Hoću da kažem da naš rad, pored rada na predstavi podrazumeva još mnogo toga. Tako da je vreme na probama veoma dragoceno. Što ne znači da spontanosti i šale nema, ona je ventil u radu i mislim da je jako važna. Postoje dani kada u opuštenoj atmosferi, u pauzi dođemo do najboljih rešenja.

"Okidač" Slavice Dolašević - zov života i svojevrsno buđenje: podsećanje i opomena putem nesvesnog

Gde su skrivene ideje - glavni pokretači svega, kojim putevima dolazite do njih i sa kojim idejama se trenutno „igrate"?

Ideje se nalaze uvek negde između, u komunikaciji sa kolegama i ljudima koji me okružuju. Pojavljuju se, kao kada posmatrate svetla voza koji se nalazi na suprotnom kraju tunela! Kratki odsjaj u daljini koji se približava i uvećava velikom brzinom. Do kraja godine biću fokusirana na rad sa mladima, što me izuzetno raduje! Mislim da razlog moje velike zainteresovanosti za rad sa mladima u stvari leži u sebičnoj želji da prisustvujem procesima u kojima se rađaju ideje i prihvataju saznanja, čiji akteri nisu opterećeni viđenim, već okrenuti ka novootkrivenom, a ipak sadrže kritičnost u odnosu na uže i šire okružnje.

Projekat koji mi predstoji u sledećem periodu bavi se vrednostima tokom odrastanja i preuzimanjem odgovornosti pod nazivom „Čuvaj mi mesto" koji ću uz nekoliko kolega realizovati sa zainteresovanim srednjoškolcima u Beogradu, kao i projekat koji kroz plesne radionice uključuje mlade ljude aktivne i zainteresovane za savremeni ples u ovom gradu, promovišući na taj način mlade umetnike, njihova interesovanja i rad. Radi se o projektu „The Art of Almost" organizacije Praktikabl iz Novog Sada.
U pripremi je i projekat koji inicira upoznavanje tinejdžera sa savremenim plesom kao umetničkom praksom kroz priručnike i radionice koje će im održati edukovani plesni pedagozi. Projekat „Teen Generator" nastao je kao deo Generator platforme. Projekat će biti realizovan u saradnji sa francuskim kolegama, i koristiće obrazovni model koji Centar za razvoj koreografije iz Tuluza razvija već 10 godina. Takođe, edukativni program u okviru kog su zainteresovani plesači mlađe generacije imali priliku da učestvuju u seriji radionica afirmisanih koreografa, dramaturga i plesnih pedagoga - Isidore Stanišić, Dušana Murića, Marka Milića, Igora Koruge, Ane Dubljević, Marka Pejovića i moje malenkosti u okviru programa Puzzle #2 zbog intresovanja će imati svoj nastavak u ovogodišnjem Puzzle #3 programu. U pitanju su programi Stanice - Servisa za savremeni ples u okviru koje se priprema deseti jubilarni Kondenz - festival savremenog plesa i performansa, na kom će biti izvedena i predstava „Skrape".

U širem smislu, bitno je da u Srbiji trenutno postoje predstave savremenog plesa, kako bi prakse savremene izvođačke umetnosti nastavile da žive. U protivnom se razvoj naše umetnosti i kulture dovodi u pitanje.

Izvor: Lovesensa