Sreća se uči

Kada nam se dese trenuci sreće, osećamo da sve teče lako i bez ometanja, zaboravljamo na sebe i prepuštamo se onome što je tu, šta god to bilo. Koncept „umetnosti doživljavanja sreće” Izabele Huber počiva na ideji da možemo da naučimo da veštije postupamo sa sopstvenim iskustvom i time podstaknemo svoju sposobnost za njeno doživljavanje.

- Pojmom sreće se još od antike bave evropska i azijska filozofija, tragajući za umećem ispravnog življenja, pokušavajući da odgovore na pitanja kako živeti srećan, ispunjen i smislen život. Danas se, pored filozofije tim pitanjima bave i praktične discipline: coaching, psihoterapija, menadžment, discipline u vezi sa lečenjem i obrazovanje... Ljudi su u različita vremena veoma različito shvatali sreću i ta istorija ideja svakako je zanimljiva, ali se način na koji ljudska bića doživljavaju sreću ne razlikuje mnogo. Istraživanja pokazuju da ljudi doživljaj sreće opisuju na sličan način, bez obzira na kulturu, uzrast, pol, rasu, socijalni status..., kaže Izabela.

Kako?

- Sreća je biti u toku, biti prisutan u onome što radimo u potpunosti. Ljudi su najsrećniji kada nešto rade, zbog te same stvari, bez nekog drugog cilja koji putem te aktivnosti žele da ostvare. Tok (flow) se rađa u stanju integracije tela, svesti i energije, tok je takođe doživljaj jedinstva sa onim što se dešava u nekom trenutku... Uslovi koji su „okidači” za tok mogu biti različiti, sam doživljaj je veoma sličan...

Sreća je, dakle, uvek sada - bez obzira da li peremo sudove, vodimo ljubav ili se igramo sa detetom... ?

- Tako je. Sreća nije u samom događaju, nego u subjektivnom doživljaju toka, zato je važno da vidimo šta možemo da uradimo da bismo prepoznali i dopustili taj tok, kao i da naučimo kako da uđemo u njega, čak i kada radimo nešto što ne volimo. Ako nerado peremo sudove, možemo svesno da pospešimo iskustvo toka vežbajući puno prisustvo i sabranost u toj aktivnosti. Jedna od metoda kojom to postižemo može biti meditacija sabranosti i svesnosti (mindfulness - awareness) koja potiče iz budizma, ali je našla primenu i u mnogim savremenim zapadnim psihoterapeutskim pristupima. Sreća je mnogo manje zavisna od spoljašnjih okolnosti nego što obično mislimo.

Šta ljudi najčešće navode kao prepreke sreći ili izvore nesreće?

Najčešće su to porodični i ljubavni problemi, finansijski, poslovni, problemi s decom, to su opšta mesta, svi znamo zašto se jedni drugima žalimo. Međutim, na coaching i na radionice ljudi dolaze obično tek kada se zaglave u nekoj situaciji, kada se nađu u krizi. A kriza je i izazov i šansa. Ona znači da naš dotadašnji pogled na svet i sopstveni život više ne funkcioniše. Naša jučerašnja vizija dobrog života, danas može biti prepreka. Kriza je poziv na promenu, redefinisanje sebe i svoje životne situacije, šansa za otvaranje ka novom i učenje strategija kreativnog življenja. Ljudi često imaju negativnu sliku o sebi i svojim mogućnostima, pa ponekad čak i svoje potencijale i talente vide kao problem. Jedna od ključnih stvari je osvešćivanje sopstvenih pozitivnih strana, a njih je moguće pronaći čak i tamo, gde ih nikada ne bismo tražili – u srcu problema. Kroz proces coachinga učimo da živimo u kontaktu sa svojim resursima, da koristimo svoje potencijale, sposobnosti, talente, da stalno iznova pronalazimo ono što nas jača, čini životnijim i svesnijim.

PageBreak

Nova umetnost življenja

Problemi čoveka menjaju se kroz vreme – novi, koji se tiče savremenog čoveka je sve veće ubrazavanje... ?

- Živimo u novom svetu koji nas stalno tera da se menjamo, nesigurnost i pritisak postignuća rastu, urušavaju se svi sigurni oslonci, bombardovani smo obiljem proizvoda i informacija svih vrsta u kome je teško snaći se... Osim toga, suočeni smo sa globalnom neizvesnošću, ne znamo kako će sutra izgledati ni planeta, ni naš mali svet. Naše vreme nema više nikakav „veliki narativ” o sreći, obećanja sreće koje su nudili marksizam ili liberalni kapitalizam nisu više ubedljivi. Ostaje nam da tražimo sopstvena rešenja iznova, jednu novu umetnost življenja u savremenom svetu, da izvučemo najbolje iz tradicije i to primenimo na nov način, ali i da tragamo za novim rešenjima za izlaženje na kraj sa tim svetom. Ja volim da vidim u svakoj situaciji njen kreativni potencijal, možda je baš u ovakvim vremenima, zapitanost o sreći i umeću življenja najintenzivnija.

Zašto tako često mislimo da sreću treba zaslužiti, da je ona uslovljena?

- Pravo na sreću imamo već kao biološka bića, jer je mogućnost doživljavanja sreće utkana u način na koji funkcioniše naš nervni sistem. Istorija pokazuje da su ljudi pronalazili trenutke sreće u svim okolnostima, pa i u koncentracionim logorima. Ipak, često verujemo da nemamo to prirodno pravo na sreću, što je rezultat represivnih načina vaspitanja ili pogleda na svet, koji u svom fokusu imaju deficit. Ukoliko usmerimo pažnju na nedostatake, ograničenja i mračne strane, to je ono što će dobiti na težini u našem životu. Ako verujemo da sreća nije za nas, to uverenje će biti odslikano u našim životima: ono što očekujemo i u šta verujemo, to obično i nalazimo. Ako se, pak, usredsredimo na svoje resurse i mogućnosti za rast, čak i u problemskoj situaciji videćemo nešto što nas vodi dalje. Mi smo stvaraoci sveta u kome živimo, i kada uspemo to da sagledamo, možemo u dobroj meri da biramo da li ćemo se osećati dobro ili loše. Kada naučimo da posmatramo sopstvenu svest, misli i osećanja, povećavamo svoju slobodu izbora.

Početkom devedestih, godinu dana ste živeli u budističkom manastiru u Nepalu, proučavali budizam, ali ne verujete u gurue i magične štapiće, nego u to da je naš najvažniji učitelj u nama... ?

- To je bilo izuzetno dragoceno iskustvo otvaranja prema nečemu novom i ostalo je izvor trajne inspiracije u mom ličnom životu i u radu sa ljudima. Sećam se vremena koje sam u Nepalu provela kao perioda posvećenosti istraživanju nove oblasti, unutrašnjeg uzbuđenja zbog otkrivanja novih ideja i iskustava, ali i trenutaka mira i ispunjenosti u ogromnim prostranstvima azijskih pejzaža. Sećam se uzbudljivih putovanja po Nepalu i Indiji i lakoće komuniciranja koja se na tim putovanjima uspostavlja među ljudima, koje povezuje zajedničko interesovanje za istraživanje novih duhovnih i geografskih prostora. Budizam me nije interesovao kao religija, nego kao jedna veoma razvijena filozofija, psihologija i „tehnologija” svesti jer se budizam već više od dve i po hiljade godina bavi pitanjem kako živeti u jednom optimalnom stanju svesti. Zato nije čudo što se zapadna psihološka praksa sve više inspiriše budizmom. Budizam suštinski polazi od toga da je ključ za rešenje problema ljudske patnje u našem sopstvenom umu i to ga čini bliskim zapadnoj psihoterapiji. Moj koncept Coaching by consciousness integriše u praksu coachinga i mindfulness meditaciju (sabranost, svesnost, pažnja sa otvorenim fokusom) i azijsku energetsku psihologiju. Mindfulness je moćna tehnika samomenadžmenta, ali ja volim da je shvatam u širem smislu, kao stil života, čak filozofiju života. Mindfulness meditacija uvodi nas u tok, a tok je ključ za sreću.

PageBreak

Plesna terapija

Kakva je uloga plesne terapije u dostizanju osnovne teme našeg razgovora?

- Muzika i pokret obeležili su moj život jer sam vežbala chi gong, rado plesala i učila solo pevanje. Plesnu terapiju u obliku slobodnog, ekspresivnog, improvizovanog plesa otkrila sam pre nekoliko godina i doživela je kao novu mogućnost da se bude sa sopstvenim telom i uspostavi kontakt sa drugom osobom. U slobodnom plesu ne učite nikakvu koreografiju, nego da se prepustite spontanosti i samoorganizacionim procesima. Plesna terapija je s jedne strane telesno orijentisana terapija, sa druge strane art terapija (terapija umetnošću), ali slobodni ples (flow dance)  je i vrsta meditacije u pokretu – put da nađemo novi način da budemo u svom telu, da ostvarimo sinhronizaciju svesti, tela i energije. Moja prva inspiracija za taj integralni, holistički pristup ljudskom biću bilo je iskustvo isceljenja u vežbi „samomanifestovanog chija” na jednom seminaru chi gonga. Ono mi je otvorilo oči za ono što danas nazivamo samoorganizacionim procesima. Nekada se zaceljenje, promena i integracija dešavaju tako što ne činimo ništa sa namerom, „iz glave”. Dovoljno je da dopustimo da se reorganizacija u telu i psihi dogodi, da je ne ometamo. To, međutim, nije uvek lako i to „puštanje” treba vežbati.  Kroz ovakvo vežbanje postaje očigledno da su svi naši problemi zapisani u telu, kao energetske blokade, koje vremenom mogu da se pretvore i u bolesti. Zato je rad sa telom odličan kanal da pristupimo psihi.

Nekoliko godina posle ovog chi gong iskustva, našla sam se na večeri slobodnog plesa u Salcburgu, gde sam ono što sam u chi gongu vežbala oko petnaestak minuta dnevno doživela udruženo sa muzikom i produženo na nekoliko sati. Terapijski efekat, kako u telesnoj, tako i u psihičkoj ravni, bio je za mene krajnje ubedljiv. Sledile su brojne radionice slobodnog plesa, improvizacije i plesnoterapijske grupe. Na njima sam srela ljude od 18 do 80 godina, najrazličitijih telesnih sastava i sposobnosti, različitih rasa i kultura. Slobodni ples privlači i muškarce, koji tradicionalno zaziru od kurseva koreografisanih plesova. Slobodni ples uči nas da budemo ljubazni prema sebi i sopstvenom telu, približava nas drugim ljudima. On može biti i zabava i alternativna vrsta fitnesa, ali je, sa druge strane, terapijski postupak u kome dolazi do samootkrivanja i promene. A svakako i veoma direktan metod koji podstiče lučenje „hormona sreće”. Izgleda da se u slobodnom plesu susreću razne teme: svest, sreća, saootkrivanje, promena...

Planirate takođe i organizovanje radionica za ciljne grupe?

- Zapazila sam, na osnovu dosadašnjeg iskustva, da je ova vrsta coachinga i veština samomenadžmenta naročito potrebna i korisna ljudima koji rade sa drugima, na primer u pomažućim profesijama, kao i u vodećim profesijama, kao u menadžmentu ili u obrazovanju. Menadžeri su, na primer, izloženi ogromnom stresu i pritiscima i tu je ovladavanje veštinama samomenadžmenta sve više preduslov za uspeh. Osnovni trening pažnje, samoposmatranja, ovladavanja stresom, uspešne komunikacije, kreativnosti i improvizacije biće, verujem, neophodni već i u školi. Improvizacioni trening je na primer nešto veoma aktuelno, jer se pokazalo da se veštine improvizacije iz tradicionalnih domena (ples, muzika, pozorište) prenose dobro i na razne životne situacije. Ako na radionicama steknete hrabrost da se otvorite i reagujete iz jednog novog prostora svesnosti i spontanosti, imaćete mnogo veću šansu da nađete dobro rešenje u trenutku i bez pripreme i u raznim nepredvidivim situacijama koje donosi život.

Da li su vam sva ta znanja pomogla da u sopstvenom životu dostignete više trenutaka sreće?

- Ja sam svoj prvi pokusni kunić, sve tehnike, metode i pristupe koje koristim u radu sa klijentima najpre isprobam na sebi. Zapravo, rad sa drugima i rad na sebi gotovo se ne razlikuju. Sreća nije stanje koje se može uhvatiti i zadržati. Sreća i tuga su kao novčić sa svoje dve strane, obe su prirodan deo života. Moj cilj nije da uvek budem srećna, jer znam da je to nemoguće. Naša moderna „religija sreće” može čak doprineti tome da stalno potiskujemo u sebi nešto što se ne uklapa u taj poželjni model. Ali poenta je u tome da naučimo da budemo ljubazni i prema mračnim i tužnim delovima sebe. Ti teški delovi u nama možda uopšte nisu tako daleko od sreće, samo ako znamo da im priđemo na pravi način. Iako sreću ne možemo da uhvatimo i zadržimo, možemo da je prepoznamo, prizovemo, otvorimo se za nju i pustimo je u svoj svet. Svako u okviru svog shvatanja sreće. Ja doživljavam sebe kao nekoga ko nudi „oruđa za rad”, povezuje ideje, prima i prenosi inspiracije...