Činjenicu da joj svaki dan počinje slušanjem otkucaja srca nerođenih beba, doktorka Slavica Vasiljević, nesumnjivi posvećenik i zaljubljenik u ono što je odabrala da radi, oseća kao ličnu i profesionalnu privilegiju.

"To su trenuci autentične radosti svih nas koji prisustvujemo ultrazvučnom pregledu: mamini, tatini i moji - slušamo otkucaje srca, fascinirani gledamo te male noge, ruke, oči, pokrete koje beba pravi, kako se igra svojom pupčanom vrpcom, hvata svoje nožice, stavlja prst u uho... To je radost i onda kada tata prebledi i zatraži čašu vode, što se nedavno desilo, kada je čuo da uz jedno dete koje već imaju čekaju i blizance. Budući da jedva sastavljaju kraj s krajem, prva misao nakon vesti o dvostrukoj prinovi - bila je kako će da zaradi za život."

Sve u njenom životu funkcioniše po meri časnosti, ozbiljnosti i odgovornosti. Njena ginekološka ordinacija Merida na Banovom Brdu u Beogradu netipična je koliko i ona sama: kao da ste ušli u neki starinski salon prepun slika, cveća, probranih komada nameštaja i tek negde tamo je ordinacija. Imate osećaj kao da ste došli na čaj kod nekoga ko stavlja obloge i leči rečima. Slavica je specijalista ginekologije i akušerstva, ali se edukovala i iz oblasti kineske medicine i akupunkture. Ima ćerke Mariju i Katarinu.

Šta je holistička ginekologija?

"Ne mora se sve lečiti medikamentima ili nožem. Leče i reč, čaj, iglice za akupunkturu... Kada mi pacijentkinja kaže da krvari ili da ima ranicu na grliću materice, ne razmišljam samo o njenom organskom oboljenju, nego i o stresovima kroz koje je prošla, genetici i načinu življenja. Iscrpan razgovor dovodi do pravog leka, do boljih i bržih rezultata... Ponekad pomogne čaj, akupunktura, akupresura, promena načina ishrane ili uvođenje fizičke aktivnosti. Nedavno mi je došao par - ona je bila u osmom mesecu trudnoće i tražila kiretažu rekavši: 'Ja ovo neću da rodim'.

Devojka je išla u prvi, a dečko u četvrti razred srednje škole - deca koja ništa ne znaju, koja su se najviše plašila da će ih roditelji ubiti. Babica koja radi kod mene i ja razgovarali smo sa njima tri sata. Objasnile smo im da je to živo dete i da nema drugog do da rodi. Pokazala sam im bebu na ultrazvuku i nakon četiri sata došli smo do toga da su rešili da je prihvate. Preuzela sam na sebe obavezu da ću razgovarati i sa njihovim roditeljima, a pre toga tražila sam da mi obećaju da neće učiniti ništa izvan onoga što smo se dogvorili. Uspele smo da smirimo i njih i njihove roditelje - nedavno su me posetili svi zajedno sa zdravim dečakom od 3,5 kg."

"Da bismo održali optimalno zdravlje treba da sebi budemo najbolji prijatelji" - šta to sve znači?

"Svi dobro znamo da su stanje duha i telesno zdravlje tesno povezani. Dan treba da počne kupanjem, treba da nosite odeću od prirodnih materijala, pijete mnogo vode, da svakog dana pojedete jabuku, što više svežeg voća i povrća sa našeg podneblja (kupujte ga na pijaci i to što sitnije i neuglednije), izbegavajte tri bele smrti (beli šećer, belo brašno i so), provodite vreme u prirodi radije nego u teretani... Negujte duhovnost: čitajte knjige, slušajte muziku koja vas oplemenjuje. Upoznajte i osetite sebe, vodite računa o tome šta mislite i govorite kako zbog jedne izgovorene reči ne biste imali stotine besanih noći. Pratite znakove pored puta - mnogo je odgovora svuda oko nas, samo treba da budemo otvoreni da ih vidimo i pročitamo.

Razvijajte svoje najbolje osobine, volite sebe da biste ljubav mogli da prelijete na druge. Hrabrite one koji su u nevoljama, ali savete delite samo kada ljudi to od vas traže ili očekuju (osim sopstvenoj deci). Ne zaboravite da ljudi imaju unutrašnja ograničenja koja ih sprečavaju da deluju onako kako mi mislimo da je za njih dobro ili imaju uvid u svoj problem, ali ne žele da ga podele s nama. Naš pritisak će učiniti da se osećaju još lošije, jer nemaju snage da učine korak na koji ih navodimo. Treba slušati svoje srce, ići napred i ničega se ne bojati."

PageBreak

Slušajte svoje srce

Kao zdravstveni radnik, sigurno ste svesni činjenice da je moderna medicina depersonalizovala čoveka, da lekari u srbiji leče kao da rade na traci, često i ne videvši čoveka jer gledaju u karton?

"Imala sam sreću da sam specijalizaciju završila u bolnici 'Dr Dragiša Mišović' i tamo sam radila pet godina, a zatim otvorila privatnu praksu. Znam da moje kolege imaju i po 50 pacijenata dnevno, a ja u dobroj praksi primim 15 žena na dan i u popodnevnim časovima, kada se umorim, brinem da nešto ne propustim. Tako mnogo žena, a tako malo vremena, što bi rekao Kazanova. Moje kolege su najčešće ljudi koji vole svoj posao, ali ih sistem tera da rade kao na traci. Žao mi je što je neko posvađao lekare i pacijente, privatnu i državnu praksu. Odrasla sam u porodici u kojoj su se uvek uvažavali sveštenik, učitelj i lekar.

Danas se ljudi plaše da im lekari ne naude, ali je takva situacija konstruisana rđavim zdravstvenim sistemom. Kao i u svakoj drugoj profesiji i lekara ima i ovakvih i onakvih, ali bi bilo dobro da se na državnom nivou učini sve što je potrebno kako bi se vratilo poverenje u lekare, jer niko ne bira medicinu, u kojoj je toliko ljudskih muka i nevolja, da bi se obogatio, nego zato što voli ljude i ima autentičnu potrebu da pomogne. Kod mene dolaze generacije porodica. Baka, njena ćerka i unuka. O tome sam sanjala kada sam upisala medicinu i nikada neću uraditi ništa što nije neophodno da bih više zaradila, jer sam se tome zavetovala Hipokratovom zakletvom.

Zalažem se za to da u privatnoj praksi dobijemo mogućnost da s punom odgovornošću napišemo recepte sa pozitvne liste, damo uput za bolnicu i otvorimo bolovanje kada je to potrebno. Sada, s rezultatima koje dobiju od mene pacijenti idu u dom zdravlja i opterećuju kolege koje su već preopterećene, a meni nije omogućeno da napravim celinu za svakog pacijenta. Jedino što mi nedostaje u mojoj praksi je sam momenat rađanja - lica majke i bebe nakon bola koji se istog časa zaboravlja... to je nešto što je fascinantno i čarobno. Dok sam radila u bolnici volela sam da ujutro nakon dežurstva uđem u boks i gledam bebe... ta lica... neko bljucka, neko plače, treće se smeje, četvrto zeva, neko ima kosicu za frizera, neko je namršteno, neko gleda kao da mu je sve jasno... kakva koncentarcija lepote i radosti!"

U kakvim ste okolnostima odrastali, ko su bili vaši najvažniji učitelji?

"Moj otac je bio ekonomista koji je mnogo putovao, a majka domaćica. Razveli su se kada su meni bile tri godine. Mama me je zaboravila, a otac koji je bio divan, nemajući drugo rešenje, odveo me je baki i deki u seoce Bukovica kod Kraljeva koje nije imalo ni struju, ni vodu. Ostala sam tamo do kraja osnovne škole odrastajuću uz lampu na gas, gledajući s brda na kome je bilo selo kako u daljini bljeskaju svetlosti grada. Gledala sam kako cvetaju i rađaju trešnje i jabuke, učila da brojim na drvenoj računaljki koju mi je napravila baka, spavala na dušeku od kukuruzovine... Nismo imali televizor, a leti smo ponekad spavali napolju u bašti gledajući zvezde. Baka i deka su mi pružili mnogo topline, ljubavi i dobrote, ali je to za mene ipak bio bolan period života, jer sam bila grubo istrgnuta iz svoje male porodice, iz jednog načina života i stavljena u drugi, bez mogućnosti da na to utičem. Kada sam završila srednju školu došla sam u Beograd kod tate koga sam toliko volela i upisala medicinu koju sam toliko volela."

PageBreak

Više nije uvek bolje

Da li je postojala neka pukotina u vašem životu nakon koje ste počeli da se bavite sobom, da stičete mudrost koja nije ništa drugo do nauka o sreći?

"Bila je to tatina iznenadna, prerana smrt. Umro je od infarkta u 49. godini života, kratko po mom dolasku u Beograd. Od njega sam naučila da šta god da čovek odabere da bude - lekar, zanatlija, roditelj... - mora da bude posvećen da bi i on i oni s kojima se njegov život prepliće zajedno rasli i bili zadovoljni ljudi. Da budem vredna, čestita i odgovorna. Naučio me je da budem istrajna u svojim izborima, da je svaki uspeh samo mnogo malih koraka, jedan po jedan, da iza njega stoji veliki rad. I da znam kada treba stati.

Meni su govorili da otvorim još neku (ili nekoliko) ordinacija, ali sam znala da ništa ne bi bilo isto, da bih tako izgubila mogućnost da radim posvećeno. Više nije uvek bolje."

Kako ste izabrali današnju profesiju, budući da vas je u srednjoj školi najviše zanimala književnost?

"U srednjoj školi sam bila veoma usamljena, volela sam da ljudima pomognem, da utešim, ublažim, činila sam to s radošću. Rano sam razvila saosećanje zato što sam sama bila ranjena. Shvatila sam da je medicina put koji će mi omogućiti da radim ono što volim, da činim dobro jer to i mene gradi u boljeg čoveka. Davanje lepote je dvosmerna ulica, sve što dajem vraća mi se višestruko. I obrnuto. Dok sam živela na selu, nismo se lečili lekovima, baka je pravila čajeve od koprive, od lipe... Mast isprana u devet voda bila je obloga za pluća, pa je nekako prirodno došlo interesovanje za alternativne pristupe zdravlju. Nakon završenih studija, završila sam kurs urgentne medicine. U to vreme na Medicinskom fakultetu je postojala veoma ozbiljno koncipirana Škola Ujedinjenih nacija za mir i razvoj u kojoj sam završila i sportsku medicinu i akupunkturu, nakon toga provela sam tri meseca u Pekingu, a kasnije se usavršavala u Moskvi, Parizu Njujorku..."

Šta su za vas prave vrednosti života?

"Činiti dobro i ne očekivati da nam se vrati, jer tako ispunjavamo svoje potrebe da se razvijamo kao ljudska bića. Živim prilično asketski, moje potrebe nisu velike: radim posao koji obožavam, a privatna praksa daje mi mogućnost da radim onako kako mislim da treba, bez kalkulacija. Volim svoje ćerke, ljude uopšte, mir, knjige, prirodu, posebno reku, putovanja, umetnost..."

Koje su najvažnije univerzalne poruke koje rado delite s drugima?

"Blag, a jak, učtiv, prirodan, veličanstven, a nije zastrašivao - imao sam takvog prijatelja. (Confucius); Budi to što jesi, samo budi potpuno. (Ibsen); Kad pričaš o grehu, seti se sebe (vladika Nikolaj Velimirović); Zgusni i razredi. (starogrčka izreka); Morate sankcionisati zlo, jer kako biste inače vrednovali dobro? (Socrates); Sve su gljive jestive, neke samo jednom. (kineska poslovica)."

Zalažete se za povratak prirodnog porođaja?

Za njega se, osim sve većeg broja porodilja danas, zalažu i mnogi naučnici, udruženja i borci za prava žena. Ako je trudnoća praćena, ako je ustanovljeno da žena ima dobre karlične kosti, beba nije suviše krupna, nema bolesti koje bi mogle da ga komplikuju - pustimo prirodu da odradi svoje. To znači da porođaj nije medikalizovan, jer su istraživanja pokazala da najveći problemi koji se javljaju prilikom dolaska beba na svet nastaju upravo zbog korišćenja raznih lekova. To ne isključuje zvaničnu medicinu, ona je spoj onoga što je najbolje za pacijenta iz zapadne i alternativne medicine. Važno je da je budućim mamama ostavljena mogućnost da same odaberu na koji će način doneti potomstvo na svet. Alternativni terapeuti će ih, ako se odluče za prirodni put, pripremati za taj veliki dan yoga vežbama, homeopatskim preparatima i drugim neinvazivnim metodama za telo i psihu.

Iskustva zapadnih država su pozitivna. Već godinama se trudnice u Francuskoj, Americi, Kanadi... porađaju kod kuće. Holanđani su otišli najdalje, tamo se trećina žena porađa u svom domu. Buduća mama ne leži na leđima, već pod uglom od 45 stepeni u odnosu na podlogu - porođaj je tako mnogo lakši i brži. Ono po čemu se prirodni porođaj najviše razlikuje od uobičajenog je to što se beba stavlja na majčine grudi da leži tako 30 do 60 minuta, a da se pre toga ne seče pupčana vrpca. Za bebu je porođaj veliki stres, jer je ona navikla samo na šumove i otkucaje srca. Zato treba da oseti majku. Njeni otkucaji deluju umirujuće na bebicu. Istraživanja su dokazala da dete koje je tako provelo prve minute svog života ima bolji imunitet, psihičku stabilnost i vezu sa roditeljima.

S ciljem što prirodnijeg rađanja, u svetu je zaživeo i model porođaja u vodi koji je u bolničku praksu uveden sedamdesetih godina prošlog veka. Ovaj način rađanja, iako tehnički zahtevniji, danas je trend u svetu jer povišuje prag tolerancije bola kod porodilje u odnosu na uobičajeni poluležeći položaj. Novorođenče koje je devet meseci provelo u plodnoj vodi, dolazi u poznato okruženje. Opasnosti od utapanja za bebu nema jer je još vezana pupčanom vrpcom za majku. Uz stvaranje rađaonice s domaćom atmosferom, ideja relaksirajućeg okruženja sve je više prihvaćena u svetu. Topla kupka porodilji pruža olakšanje, čini je bestežinskom, može plutati i ne mora da se bori protiv težine sopstvenog tela, a toplina vode smanjuje lučenje adrenalina i opušta mišiće.