Meditacija plesom i pokretom: kako Open floor praksa jača telo i čisti dušu

Dok je još kao devojčica sedela na plaži posmatrajući ljude, Hana Stamatović, master psihologije, Open floor učiteljica i sertifikovani psihoterapeut, znala je da će se baviti psihologijom i nečim što je u vezi sa telom. Posvećena tome da ljudima pruža podršku na putu ličnog razvoja koji, između ostalog, donosi poboljšanje kvaliteta života, osećaja vitalnosti i smisla. Izrazito je radoznala da vidi i prati šta neko može da postane:

Nastavljajući sa pričom, Hana i ja smo zajednički „otplesale” ovaj razgovor i svoju ljubav prema igri, pokretu i promišljanju pretočile u intervju, prateći najfinije pokrete svog bića i ritam sopstvenih tela, a nakon dugo vremena, ova energična mlada žena je neko ko me je podsetio na značenje i vrednost reči pauza.

Možeš li nam objasniti šta je Open floor?

Open floor je praksa meditacije u pokretu i, po mom mišljenju, to je najbolji izraz. Rekla bih da se radi o metodi pokreta, praksi. Pokret – jer je on svojstven svakom čoveku; pokret je tu uvek, bilo da je vidljiv ili nevidiljiv. Postoje veliki pokreti i postoje unutrašnji pokreti – na primer, lupanje srca. Nekad smo fokusirani na te mikropokrete koji se dešavaju, a nekada pratimo velike pokrete. Meditacija je zato što je suština ove prakse povećavanje svesnosti. Cilj je da se proširi opseg prisustnosti, koliko smo zapravo tu u sopstvenom životu. Praksa nam time pomaže da, u stvari, fokusirajući se na dah i na pokret koji želimo da se dogodi, vratimo sebe u sadašnji trenutak. U klasičnim meditacijama čovek sedne, recimo, u lotos položaj, fokusira se na disanje, prati disanje bez ikakvih drugih pokreta, dok smo u Open floor-u fokusirani i pokušavamo svesno da pustimo pažnju na delove tela, na obrasce koji se dešavaju. Open floor je takođe i praksa, zato što se ne radi o nekom instant rešenju – dođeš jednom, spoznaš istinu ili dobiješ nekakav čarobni napitak. Tokom vremena stiču se dublji uvidi, znanja i veštine. To je metoda koja uči da u svakodnevici možete da, ako ste, na primer, pod stresom na poslu, odete nakratko u toalet i spustite pažnju na telo, vidite šta treba da „stresete”. Sve što radimo na Open floor radionicama, primenljivo je i u svakodnevici. Ova praksa podržava nas da se iznova i iznova posvećeno vraćamo pokretu kao važnom učitelju.

PageBreak

Sada i ovde

Kako se poslednjih godina mnogo pažnje posvećuje ideji prisutnosti i samosvesnosti, pitala sam sagovornicu zašto je bitno da u svakom trenutku budemo prisutni i kako da to postignemo.

„Lično, imam problem sa trendom koji implicitno poručuje da treba u svakom trenutku da budemo prisutni. Nije moguće da budemo ’sada i ovde’ u svakom trenutku. Postoji verovanje o retkim prosvetljenim pojedinicima, duhovno probuđenim ljudima koji doživljavaju jedinstvo sa Univerzumom. Međutim, u realnosti savremenog čoveka je da se disocira – postoji puno zadataka, planova, lista koje treba ispuniti. Takođe, čovek ima tendenciju da se vezuje za prošlost, da žali za stvarima koje se nisu desile, propuštenim prilikama ili odnosima kojih više nema. To su neke od prepreka koje nam stoje na putu da budemo u iskustvu koje nam se trenutno dešava. Upravo na poslednjoj radionici koju sam držala pričala sam o tome koliko je često problem biti prisutan. Nekada ne želimo da budemo tu gde jesmo, ne sviđa nam se situacija u kojoj smo se našli, ne možemo da podnesemo npr. gubitak koji smo doživeli. Postavlja se pitanje – kako da u tim trenucima budemo prisutni u telu? Ako smo prisutni, nećemo moći da podnesemo sva ta osećanja koja su tu, tako da postoji razlog zbog kog odlutamo i ne budemo u sadašnjem trenutku. Open floor nije praksa koja nameće imperativ budi prisutan, već nudi resurse koji podržavaju povećavanje kapaciteta podnošenja intenziteta. Dakle, vremenom, plesnom praksom se opskrbljujemo alatima koji nam pomažu da ostanemo u iskustvu ’sada i ovde’. Ples nas uči lepoti i prednosti bivanja u sopstvenom telu.”

Šta da učinimo u tim situacijama kada nas odvlače misli, a moramo da budemo tu, funkcionalni, dok telo, psiha, emocije, govore da ne treba da budemo tu, ili ne želimo?

Jeste, to je jedan svojevrsni rascep i treba da praktično obavimo neke zadatke, da živimo, ali nismo u kontaktu sa sobom, odnosno jednim delom sebe, delom koji proživljava, koji oseća nešto, na primer, bol u grudnom košu, grčeve i stezanje u stomaku, hladnoću u rukama… Ono što je važno je da Open floor praksom mi, u stvari, treniramo posmatranje – jednu metapoziciju iz koje posmatramo sebe, tog sebe koji nije tu i vidimo da nismo tu. To je u stvari paradoks, jer istovremeno kada shvatiš da nisi prisutan, jednim delom si ipak tu. Tako da se na taj način povećava svesnost, jer nekad nije bezbedno ne biti tu – nije bezbedno za naše mentalno zdravlje, za naše funkcionisanje, za našu emocionalnu inteligenciju, za naše odnose. Iako nas u određenim situacijama spasi to „što zbrišemo” i što se dislociramo, što pobegnemo iz tela i odvojimo se od iskustva koje se dešava, jer su nekad senzacije i osećanja u telu preintenzivna, kroz Open floor praksu i pokretanje, mi povećavamo kapacitet da možemo da podnesemo više. Iako je tuga, iako je gubitak, strah – da možemo da ih podnesemo, i uprkos tome da se pokrenemo. Iako postoji strah od egzistencije (postoji, recimo, strah od toga kako ću nastaviti dalje nakon teškog razvoda, ili kako ću se snaći u novim životnim izazovima), ja učim da se krećem. Učim da pokrenem to osećanje, a ne da me parališe. Recimo, kada smo u strahu često se dislociramo, odemo iz tela. Neki od simptoma straha su smrzavanje, panični napadi, odsutnost, tahikardije, hladne ruke, hladna stopala, gubitak sećanja, slabo pamćenje, noćni strahovi i tako dalje. Međutim, suština je da, kada imamo strah, ako se dislociramo, postaje nebezbedno. Svakako, nije isto biti tu i imati potrebu da budemo tu. Sada, dok razgovaramo, ja ću koristiti neke principe iz Open floor prakse. Recimo, osvestiću da li su mi stopala na zemlji, osetiću tlo pod nogama. Istovremeno, imam svest o tome šta se trenutno dešava u prostoru – kako se povećavaju zvuci oko nas, kako moram da modifikujem ton svog glasa, zatim posmatram šta ti radiš dok ja ovo pričam i da li se to nadovezuje na ono što si pitala i tako dalje.

Mapa skrivenog blaga duše: saznajte kako da promenite svoje životne obrasce i izbegnete ponavljanje pogrešnih izbora

Da li je takav način funkcionisanja malo opterećujući i kako nam Open floor može pomoći da spontano i bez napora budemo prisutni, da to bude deo našeg bića?

Kada bismo pošli od imperativa „Hoću da budem ovde i sada u svakom trenutku”, to znači da polazim od ideje i od mentalnog koncepta. U Open flooru mi ne polazimo od mentalnih koncepata, polazimo iz tela, koje i jeste tu. Um je ili u planiranju neke budućnosti i panici, ili je u prošlosti i depresiji zbog nečeg što se nije dogodilo, a tek ponekad „svrati” u sadašnjost. Međutim, telo je uvek tu. To je ono sa čim radimo u Open floor-u – mi u stvari pozivamo telo koje jedino jeste tu, u sadašnjem trenutku, dok su naše misli, ideje, koncepti, želje, projekti, često na nekom drugom mestu. U nekim trenucima u našim životima ti segmenti funkcionisanja su usklađeni i to je prelepo. Međutim, često mi mislimo jedno, osećamo drugo, a radimo treće. Ono što radimo kroz Open floor praksu jeste da pokušavamo da pratimo (bez obzira da li krenemo od tela ka umu, ili obrnto) i da uskladimo kako se, na primer, moja ruka kreće ako se ja osećam tužno i mislim da me je sramota da sada pred ovim ljudima budem tužna. To na specifičan način oblikuje moje kretanje – tzv. moj lični ples.

Pokret, dakle, može povratno da utiče na poboljšavanje našeg kompletnog stanja?

Jeste, pokret može mnogo toga da zaleči, da podrži, da isceli. Naročito dodatno uz podršku nekog stručnjaka iz oblasti psihoterapije, koji može osobi posle da pomogne da se verbalizuje iskustvo. Svakako, pokret može da bude velika podrška u situacijama gubitaka, kada želimo da raširimo svoja krila i budemo svoja najbolja verzija. Podrška ljudima koji žele da oslobode svoju seksualnost, da budu spontaniji, više uživaju i smeju se. Upravo si ti napravila jedan mali pokret rukom ka glavi kada si rekla psiha – i prelepo je, jer to je kulturološki, u našoj i zapadnoj kulturi mi mislimo da psiha živi samo tu u predelu gde je čelo. Međutim, psiha je svuda. Psiha su naša duša, osećanja, od stopala pa na gore. Ona je i u kolenu – grč koji osećamo u listu koji se zgrči kada prođe osoba sa kojom imamo neku prošlost koja je nezaokružena. Kroz pokret dolazimo do svojih obrazaca i predrasuda krenuvši od tela, jer je ono u sadašnjem trenutku. Na Open flooru se uči da se ide u, rečima čuvenog ruskog psihologa Lava Vigotskog, takozvanu „zonu narednog razvoja”, uz podršku ostalih učesnika iz grupe i učitelja prakse, čime se izlazi iz ustaljenog mesta. Iako se u praksi polazi od tela, osoba se kroz telo povezuje sa dušom i drugim dimenzijama postojanja, emotivnom, relacionom i duhovnom. U nekim šamanskim tradicijama iscelitelji osobi koja se žali na osećaj gubitka smisla, depresiju, uznemirenost, postave sledeća pitanja: „Kada ste prestali da pevate? Kada ste prestali da plešete? Kada ste prestali da bivate očarani pričama? Kada ste prestali da bivate komforni u slatkoj teritoriji tišine?”. Ples je predivan način da radoznalost prema sebi i svetu oživi i da duša dobije prostor da se izrazi.

PageBreak

Energija grupe

Dok vodi Open floor grupe, Hana integriše sva telo/um znanja koja izučava petnaest godina i koja „dolaze u paketu sa njom”. Kako kaže, vidi sebe kao nekog ko je doživotna učenica, otvorena da širi i produbljuje svoja znanja i zatim da ih prenosi drugima. Ipak, tokom radionica cilj joj je da, namesto da se drži teorijskih okvira i koncepata, bude otvorena kako bi videla ko su ti ljudi koji su ispred nje.

„U individualnim psihoterapijskim seansama u radu, kombinujem znanja iz konstruktivističke psihoterapije, kao i telesnupsihoterapiju i znanja iz Geštalt awareness prakse, kao i terapiju plesom i pokretom. Svakako i znanja iz Open Floor-a koristim kako bih bila i ja otvorenija u seansi, ali i kao alate koji mogu klijentima značiti u njihovom procesu. Kada vodim veće grupe, radim na suptilnom podešavanju, slušanju grupnog tela, kolektivne energije, i kako ono može da katalizuje promenu pojedinca – da ga podstakne da istrazi neka mesta na koja sam ne bi nikada otišao. Neko te, na primer, iznervira, i sve vreme te nervira baš ta osoba, i onda sebi dozvoliš da budeš iznerviran i da to iskažeš kroz pokret, iako u životu izbegavaš kontakt sa sopstvenom ljutnjom i nervozom. U grupi na jedan igrovni način razlabavimo neke ustaljene tokove.”

Upravo me to zanima – s obzirom da je Open floor otvoren za sve uzraste, fizički spremne i nespremne ljude različitih usmerenja i zdravstvenog stanja, kako ti spojevi različitosti na plesnom podijumu utiču na pojedince i može li taj momenat raznolikosti pokrenuti na razmišljanje i promenu?

Radionice su formirane tako da dolaze ljudi od osamnaest pa sve do šezdeset, sedamdeset godina. Važna je volja da se stigne do sale i želja da se kreće u okviru ličnih mogućnosti, uz poštovanje ograničenja. Na kraju dana vidimo da imamo toliko toga zajedničkog. Svi imamo osećanja, potrebu da se izrazimo, da nas neko vidi, čuje, da kroz telo i verbalizaciju kažemo šta nam stoji na duši. Tako da, iako na radionice dolaze ljudi iz toliko različitih miljea (dolaze moje kolege psiholozi, psihoterapeuti, ljudi koji se bave umetnošću, voze taksi ili autobus, neko ko upisuje fakultet, novinari, slikari, režiseri...) koji nas naizgled određuju, u suštini imamo toliko toga sličnog. Opet, svako od nas je jedinstveno remek-delo prirode. I postoji draž u tome koliko nas neko drugi može inspirisati, nadahnuti i podstaći da budemo autentičniji i slobodniji.

Kako da za nekoliko minuta aktivirate hormon sreće: evo šta se dešava u telu kada slušate omiljenu muziku

Na koji način ljudi reaguju na svoje telo u potpuno slobodnom, nesputanom pokretu? Da li se pojavi otpor, prihvatanje, stidljivost, agresija? Kako, zapravo, izgleda taj lični proces?

Prelepo mi je kada imam, recimo, osobu koja dođe prvi put, stidljivo, na prstima, viri, stane po strani, i ako duže praktikuje ovu vrstu plesa, vremenom se oslobađa i dozvoljava sebi više. Neko sam ko dosta poštuje otpor. Otpor je tu s nekim razlogom i nije na meni da guram osobu ili da razbijam čekićem otpor, jer on služi nečemu. Ova praksa je pogodna, jer ako ste skloni takvom zaglavljivanju i niste skloni da eksperimentišemo u životu, uvuče vas grupna energija. Nikada ne bi izrazio nešto, pustio glas, pevao glasno dok se krećeš, međutim, kada svi krenu, povuče te i shvatiš da tu nije niko da tebe procenjuje i osuđuje. Ljudi se okupe na nekom drugom nivou – dosta ima srca u ovom (u metaforičnom smislu). Srcem su tu ljudi koji se otvaraju, skidaju neke slojeve sa sebe i pokušavaju da budu bliži sebi, a kada smo bliži sebi, više prihvatamo i osobu preko puta nas.

Usmeravaš li vežbače i da li im daješ putanju kojom će ići tokom oslobađanja svojih misli i osećanja?

Volim da kažem da „držim prostor”, jer nisam tu u vidu instruktora – to bi značilo da postoje neka pravila koja treba da ponoviš i reprodukuješ. Nisam ni samo u ulozi DJ-a, pa da sedim i puštam muziku kako bismo se lepo zabavili. Lepota ovoga je što na igrovni način dođeš nekad do neverovatnih uvida i spoznaš delove sebe. Podržavam da ne ode u smeru gde će se neko povrediti, izgubiti kontakt sa sobom do te mere da mu više nije korisno da se kreće tim tempom. Ono što radim je da dajem nekakve „inpute”, elemente koji pomažu da se eksperimentiše. Imam svoj pult i kompletnu opremu – slušalice, pojačalo, zvučnike i mikrofon, te kroz muziku delom podržavam proces. Postoje delovi gde se postepeno zagrevamo, gde radimo konkretne vežbe koje daju prostora, dovoljno da eksperimentišete sa nekim pokretima ili principima kretanja. Open floor je baziran na principima, resursima koji su skupljeni iz praksi koje se bave telom, bilo da je to savremeni ples, joga, karate, aikido, telesna psihoterapija. Imamo principe uzemljenja koje možemo čuti na časovima joge, telesnoj psihoterapiji, aikidu itd. Koncept uzemljenja ovde podržavamo plesom, kao i koncept centriranja, širenja i skupljanja, i tako dalje. Svi ti koncepti koji su važni fizički, važni su i za naše odnose, emocionalno stanje, mentalnu higijenu, kao i za naše misli. Pretpostavka je da praktikujući kroz telo, recimo, koncept širenja i skupljanja, pronađeš način kako da se zaštitiš i skupiš kada si ranjiv i kada ti je to potrebno, pa tako ako te neki odnos povređuje, ne moraš da budeš „raširen” u tom odnosu ukoliko ti ne prija. Open floor nas uči i kako da ostanemo uzemljeni, ne samo na fizičkom planu. Učeći uzemljenje kroz ples vežbamo kako da, ukoliko, recimo, imamo javni nastup, vidimo publiku, da ostvarimo kontakt sa ljudima – ne samo sa stopalima koja su na tlu. Kroz ples, učimo za život.

PageBreak

Misli lokalno – deluj globalno

Nakon kraće pauze koju smo napravile, pre nego što sam nastavila sa pitanjima, Hana mi je skrenula pažnju: „Evo, upravo ovo sada što se desilo dobar je primer principa, resursa kojim vežbamo svoje telo, a time i psihu i osećanja kroz Open floor. To se zove pauza. To je nešto što u ovom savremenom načinu življenja često zaboravimo – onaj trenutak kada je crveno svetlo na semaforu i nema šanse da pređeš, kada je trenutak da se zaustaviš. Evo, ti i ja smo pričale pola sata i potom napravile pauzu. To je takođe vežbanje – šta da uradimo sa pauzom jer žurimo šta ćemo sledeće da uradimo. Važno je zastati, pauzirati. Ima i tu plodonosnog. Vežbamo sa tim – kretanje, pa pauza, pa kretanje, pa pauza. Nekada mislimo da nemamo vremena, žurimo, pa se onda razbolimo i moramo da se zaustavimo.”

Ritam razgovora odveo nas je ka jednom drugom ritmu, onom koji daju muzika i ples. Možemo li reći da muzika i ples predstavljaju tačku gde se susreću psiha i telo?

Muzika ima neverovatnu moć. Poznato je da muzika utiče na nervni sistem. Može nas pokrenuti, smiriti, uznemiriti, razdražiti, podstaknuti... Muzika je fascinantan iscelitelj. Svako od nas ima ritam. Kroz muziku možemo čuti dušu izvođača, kompozitora, podneblja odakle muzika dolazi. Ona dosta radi i na nesvesnom planu i ima neverovatne efekte – može da te podrži u tom procesu, da te podstakne, da te inspiriše, da iritira, zbunjuje, razvije kreativnost i opuštenost. Ona je, dakle, jedan od bitnih sastojaka „kuhinje” Open floora. Kada hoću da „skuvam” jednu radionicu, ja onda pažljivo biram muziku kojom će se učesnici povezati sa centrom. Različitim muzičkim pravcima i ritmovima iz svih krajeva sveta, svojim vođenjem i dodavanjem elemenata sa kojima ljudi mogu da eksperimentišu, podržavam grupu da stigne na neko mesto, a osoba će stići tamo gde joj je u tom trenutku moguće. Bilo mi je interesantno kada sam skoro u Belgiji puštala muziku sa naših prostora i kada je grupa plesača iz desetak zapadnih zemalja prelepo odreagovala. Nekada nas, dakle, može pokrenuti i nešto što ne pripada našoj kulturi, pa možemo naći i neke nove pokrete. Kada pronađemo novi pokret, time kreiramo i nove nervne puteve, te tako možemo i da razmišljamo bogatije o životu, da izađemo iz nekih kategorija. U početku ti imaš neki pokret – vidi se kada je neko, recimo, dugo godina u baletu ili folkloru. To nije loše ili dobro, ali prvo će biti potrebno da se oljušte ti slojevi naučenih pokreta, jer telo uradi prvo ono što si trenirao. To se potom ljušti dok ti dođeš do SVOG pokreta da izraziš svoju dušu, da izraziš kako ti čuješ tu muziku, a ne kako je rekao tvoj koreograf. Koja je lepota u tome da je tvoje biće koreograf tvog plesa!

Proverite da li ste empatična osoba: ovih 8 osobina imaju ljudi sa razvijenom empatijom

Nakon što prođemo praksu Open floor-a, možemo li metodu primenjivati sami kod kuće ili je ipak neophodno prisustvo stručnog lica?

Pretpostavka je da je najkompetentnije lice svako sam za sebe, i to je ono što je moja poruka ljudima kada držim radionice. Ti si stručnjak za sebe. Vraćaš sebi autoritet i uspostavljaš kontakt sa inteligencijom koju imaš u telu. Poželjno je da praktikujemo i sami kod kuće ovu praksu, kada imamo pauzu. Dobro je da sve što vežbaš i učiš dok je grupa tu, vremenom, to zaživi i da počneš da ga praktikuješ u svakodnevici. Kada si pod stresom i dođeš kući, možeš da odabereš jednu pesmu ili na tišinu da pokreneš telo. Naravno, s druge strane, ima dobrobiti i ta grupa ljudi – drugi su tu kao neka ogledala, kao inspiracija, motivacija i, takođe, nekada se zaglavimo sami sa sobom i ne možemo da se pomerimo, pa te grupa podrži da se pokreneš. I uvek su tu neki novi elementi koji se uvode. Lepota je što svaki put upozanjem dublju dimenziju i moć plesa. Mi danas pričamo o jednom od prvih slojeva, a to je kontakt sa telom, ali kako idemo dalje, ka osećanjima, ples može da odvede na neka neverovatna, visoka stanja svesti i povezanosti. To je naredni nivo, kada već duboko uđemo u praksu. Stanje kada si jedno sa svojim pokretom i čuješ svoj dah, u kontaktu sa svojom životnom silom i energijom, i kada si u skladu sa prostorom i zvukom koji dolazi i kroz tebe pulsira. Što se duže praktikuje, sve više dobijaš elemente koji te vode ka stanjima transa, ekstaze, prepuštenosti i povezanosti sa nekom višom energijom. Ovo učenje takođe pomaže i kod toga što ljudi danas dosta potiskuju ono što se dešava u telu, pa onda eksplodiraju ili inplodiraju, pa budu depresivni, nezadovoljni, inertni, ili pak imaju ispade tako što „puknu” na nekoga u redu u banci. U Open floor-u učimo da se povežemo sa svojom ljutnjom, učimo da ne eksplodiramo i ne inplodiramo, već da iskažemo šta nas nervira. Učimo da mobilišemo resurse u sebi, da odgovorimo adekvatno na određenu situaciju, da se zaštitimo i da idemo ka iskustvima koja želimo. Dovoljno je da se pokrenem i povežem sa svojim telom i da se zapitam šta bi mi sada telo reklo. Pokrenem se, pustim muziku i sagledam kakav mi odgovor na postavljeno pitanje daje telo. Osetićemo ili nervozu, ili olakšanje kao odgovor.

Takvim ponašanjem ne samo da ćemo sebi pomoći kao individui i svom ličnom razvoju, već, ukoliko bismo tako radili, mislim da bismo pomogli i jedni drugima. Možda bi se pokrenula i naša ulica, komšijski odnosi, grad, okruženje, cela zemlja?

Jeste, i te kako – proširivanjem svesnosti postajemo bolji i za sebe i za druge, za okruženje. Počev od tog odnosa u kojem se nalazimo, bilo ti i ja kao osobe koje su se prvi put srele, ili neki ljudi u bliskom odnosu, bićemo autentičniji i transparentniji. Ako sam ja povezana sa sobom, imaću želju i sposobnost da i tebe čujem. Nekad smo zatrpani svim tim što nosimo i od čega bežimo da ni ne čujemo, ni ne vidimo oko sebe. Kroz ovu praksu vežbamo da se povezujemo sa sobom i sa okolinom, čime se podiže i ekološka svest. Nakon toga, u mogućnosti smo da se povežemo i sa višim stanjima svesti. Pojedini ljudi upravo duhovnošću maskiraju, odnosno, zaobilaze kontakt sa osećanjima. To je neuzemljeno iskustvo i vrsta bega od kontakta sa sobom. Kao što različite vrste zavisnosti mogu biti beg, tako neki ljudi beže u određene duhovne prakse. Nije suština da pobegnemo od sebe i osećanja, već da učimo kako da se povežemo sa sobom. Sa tog mesta – kada znam gde sam ja i koje su moje granice tela, moje namere – počinjem da se širim za određena osećanja i da ih prevazilazim, pa da prevazilazeći ta stanja počnem da se penjem ka višim stanjima, koja se u zavisnosti od tradicija nazivaju stanjima ekstaze, transa, jedinstva, blaženstva, i tako dalje. Open Floor je fizička, plesna praksa i učenje koje kreće iz tela, a zatim se iz sale za ples prenosi u život. Krećemo od „svoje kuće” – jedine kuće koju imamo, a ne od komšijske. Prvo nju sredimo, a zatim idemo dalje. Dakle, polazimo od lične higijene i brige o sebi, od unutrašnje ekologije.

Izvor: Lovesensa