"Već mi se ovo desilo, dosta mi je takvih situacija!" Koliko puta smo u sebi (ili naglas) ponovili ovu rečenicu? Koliko puta smo poverovali da smo željenu promenu u sebi dostigli, a onda nas je neki krizni događaj vratio na početak, na ono psihološko mesto na kojem smo bili pre nego što smo se pokrenuli u veliki proces promene?

A zapravo, ukratko rečeno, posao nikada nije konačno obavljen. Bez obzira na to da li govorimo o mentalnom radu, emocionalnom, duhovnom radu na sebi ili čak radu na svom telu, on se nikad ne završava. I možda je jedna od najvećih grešaka koje možemo da napravimo upravo u tome što poverujemo da "idemo dalje" i da smo s nečim "završili".

Da. Idemo dalje. Krećemo se i napredujemo, jer je i priroda života takva da rastemo i razvijamo se. Ali neke stvari ostaju iste. Rečnikom karme, ono što smo doneli u ovaj život ostaje s nama. Rečnikom psihologije, naše detinjstvo ostaje ono isto kakvo je zaista bilo. Jedino što se menja je naš odgovor na sve što doživljavamo. Zato je u situaciji koja nas na dileme pokreće važno i da pratimo svoj odgovor, uz pojačanu svest o tome koliko se u željenoj promeni osećamo "svoji na svome" a koji deo posla nam neposredno predstoji.

Važno je ne uljuljkati se u "postignutoj promeni" jer ona vodi i do dugmeta "pauza" i iznenađenja i razočarenja kada se ponovo nađemo u staroj situaciji i ne vidimo razliku u svojoj reakciji... Jer, zapravo, i posle prosvetljenja, nastavlja se isti posao, uči zen poslovica. Seci drva i nosi vodu...