Često se dešava da oni koji se bude u sred noći, posle kraćeg sna, leže u mraku i prevrću se sa strane na stranu, preplavljeni strahom da im san više neće doći na oči i da će jutro dočekati umorni i neispavani. To se uglavnom i događa, jer ko može da zaspi u brigama i pod stresom? Mnogi zatim odlaze kod lekara, žale se na loš san i to se završi tako što uzimaju nimalo bezazlena sredstva za spavanje, koja izazivaju zavisnost i nikako nisu dobra za zdravlje. Neretko se dešava da se osobe dan nakon, i posle sna koji su im obezbedili lekovi, osećaju "mamurno" i pospano. Jednostavno, ulaze u začarani krug lekova, lošeg sna i umora.

Postoje, međutim, i drugačije teorije zdravog sna koje se razlikuju od one o obaveznom osmočasovnom snu "odjednom". Još je važnije i sasvim je moguće, prema toj teoriji, da mnogi koji misle da imaju problema sa snom, zapravo nemaju problem sa snom, već sa savremenim kapitalističkim društvom, uslovima života u njemu i zahtevima koje ono postavlja pred svakog radnog čoveka.

Ne tako davno, pre samo 200 godina, pa unazad, duboko u istoriju, ideja o zdravom osmočasovnom snu nije postojala. Tada je bio uobičajen drugačiji način spavanja, koji se naziva segmentirani san, odnosno san iz više delova, najčešće dva u toku noći i jednog neobaveznog, kratkog dremeža u sred dana. Postoje istorijski dokazi, u literaturi, u privatnim dnevnicima i drugim izvorima, koji govore da su ljudi ranije spavali noću iz dva puta, tj. u dve faze između kojih su imali duži ili kraći period noćnih aktivnosti. Da je ovo bilo ispravno, govore i naučna istraživanja koja su pokazala da dvofazni san sa jednom dremkom popodne daje najbolje rezultate, naročito kada je reč o osećaju odmornosti i elana u toku dana. Naravno, svima je jasno da siesta, klasičan odmor popodne, nije više uobičajena ni u mediteranskim zemljama, zbog toga što ljudi tada rade i nemaju priliku da dremnu, osim ako ne rade u Google. Što se tiče dvofaznog sna noću, on je u uslovima u kojima mi živimo onemogućen, odnosno zahteva dobru organizaciju i volju.

PageBreak

San u dve faze

Kako je dakle izgledao taj dvofazni san naših predaka? Jednostavno, nije bilo TV-a, kompjutera, pa ni sijalica. Legalo se "s kokoškama", najviše sat-dva nakon sumraka. I ljudi tada nisu bili umorniji, naprotiv, nego jednostavno nije bilo veštačkih činilaca koji bi ih odvlačili od prirodnog osećaja pospanosti. Danas ljudi žele da izlaze, da se uveče druže i jednostavno da osete "život", barem u tom večernjem periodu koji im preostaje nakon što se vrate kući u 18 ili 19 časova. Ko samo želi da ide na posao i da spava?

Nakon ranog odlaska na počinak naši preci bi se budili nakon jednog ciklusa sna, najčešće neposredno posle ponoći, tačno u vreme kada većina ljudi danas tek ide na spavanje. Zatim je sledio period od sat ili dva budnosti koji su ljudi provodili na razne načine. Istraživanja pokazuju da se u ovom budnom, ali potpuno mirnom i opuštenom periodu tokom noći luče određeni hormoni, koji utiču na smanjenje stresa i bolje opšte psihofizičko zdravlje. Ovaj period u toku noći se nekada smatrao svetim i bio je posvećen posebnim potrebama. Postoje pisani crkveni podaci koji vernicima naročito preporučuju ovo sveto doba noći kao odličan trenutak za molitvu ili razmišljanje o Bogu. Muslimani imaju i tahadžud, noćnu molitvu, koja nije obavezna, ali se smatra da čisti dušu i priprema je za susret sa božanskim. Na istoku u nekim verskim praksama postoje i uputstva koja period posle "prvog sna" preporučuju kao najbolji za meditaciju ili bavljenje jogom. Stari medicinski spisi savetuju onima koji žele da dobiju decu, da vreme posle prvog sna naročito posvete vođenju ljubavi, jer se tada čovek oseća najopuštenije i odmorno.

Poznato je da noćne erekcije kod muškaraca prouzrokuje upravo povećan nivo testosterona koji se luči nakon prve faze sna. Možemo i da zamislimo i seljake, koji su tada činili najveći procenat radnog stanovništva, kako ležu u krevet umorni od teškog rada, a onda nakon prvog sna, u sred noći prelaze na molitvu, vođenje ljubavi, ili bilo koju drugu aktivnost koja im je po volji. Jednostavno, nije bilo ni satnice, a ni sata u koji bi gledali i koji bi ih stalno podsećao na vreme - da se neumitno približava trenutak kada mora da se ustane i ide na posao. Sigurno je da su mnogi imali i vremena da razmišljaju o onome što su u prvom snu sanjali, što ih je dovodilo u neposredniju vezu sa sopstvenim bićem. Danas se većina ljudi ni ne seća svojih snova, jer za takva "nepotrebna" razmišljanja nemaju vremena. Lucidne snove, koji pre svega zahtevaju i razmišljanje o snovima, danas zamenjuju filmovi i virtuelna realnost. Dopustili smo da drugi maštaju i sanjaju umesto nas.

PageBreak

Prirodni ritam tela

Istoričar Robert Ekrih bavio se segmentiranim snom i o tome objavio i knjigu koja vrvi od podataka o tome da su ljudi tokom istorije spavali normalno u dve faze. Oko 500 izvora podataka, od dnevnika i dvorskih zapisa, preko Homerove "Odiseje", pa do antropoloških izvora o primitivnim plemenima Nigerije, govore da je segmentirani san normalan i prirodan način spavanja. Ekrih kaže da je ideja o prvom i drugom snu počela polako da nestaje tokom 17. veka. Počelo je od gradskog stanovništva u severnoj Evropi i protestanstkih ideja o radnoj etici. "Vreme je novac", pa tako spavanje i odmaranje počinje da biva luksuz, neka vrsta greha i znaka lenjosti. Ideja o dvofaznom snu je na kraju potpuno iščezla početkom 20. veka, što Ekrih pripisuje uvođenju električnog osvetljenja, kao i popularnosti kafedžinica, koje su nekad ostajale otvorene celu noć. Veče i rani noćni sati su se sve više shvatali kao vreme za zabavu i druženje, a ne za spavanje.

Ipak, nešto se i menja. Ljudi primećuju da im je potrebno ne samo više sna, već i više vremena posvećenog odmoru. Zato Rob Volf, zagovornik paleolitske ishrane i načina života ukazuje na problem normalizacije sna u savremenoj kulturi. Naročito je štetno, kaže on, veštačko osvetljenje kojem smo izloženi nakon sumraka: ono remeti naš normalan ritam hormona kortizola, čime se provociraju dijabetes, povećani apetit u kasnim satima, zapaljenja i drugi problemi. Nekom ovo sve i odgovara: godišnje se samo u SAD troši oko 20 milijardi dolara na posebne jastuke, dušeke, biljne preparate i lekove, koji obećavaju bolji san.

Čak i da se ne budite u sred noći i da jutro ne dočekujete budni, sigurno će biti korisno da planski pokušate da ranije odete u krevet, čemu treba da prethodi period uspavljivanja uz veoma slabo osvetljenje, ili čak sveću, čija boja svetlosti ne remeti san kao svetlost električnih ili, još gore, neonskih i naročito modernih "štedljivih" sijalica. Da ne morate zato da postanete"dosadni", pokazuju i sve češći primeri umetnika, pisaca i ljudi koji se bave jogom, koji su period noćne budnosti između dva sna otkrili kao najbolje vreme za bavljenje kreativnim, duhovnim i drugim lepim stvarima.

Ako pak spadate u one koji ustaju u sred noći, pokušajte da kao i naši preci idete rano u krevet, a kada se probudite u sitne sate, nemojte da brinete da li ćete ponovo zaspati, već ustanite, obavite neki posao ili ostanite u krevetu i čitajte, pišite, zapisujte snove, vodite ljubav... Obavljajte sve to uz blago osvetljenje i pre nego što pomislite, prispavaće vam se ponovo. A onda, čeka vas još jedan san, sladak koliko i potreban. Dva sna u jednoj noći, šta više možete da poželite?