Prirodno roditeljstvo: temelj za zdravo potomstvo

Loši modeli i obrasci prenose se s generacije na generaciju i samo oni koji osveste greške svojih roditelja imaju šanse da ih ne ponavljaju sa svojom decom. To naravno nije uopšte lak zadatak, naročito ne za one koji su i sami prošli kroz povređujuća iskustva koja još uvek nisu zacelili.

Najnovija naučna istraživanja dokazuju da deca čije su primarne potrebe zadovljene (a u njih osim fizičkih, spadaju i one emotivne) imaju drugačije razvijen mozak, u kom su sinapse povezane tako da dete koristi neuporedivo veći deo svojih kapaciteta, nego dete koje odrasta u sredini u kojoj se "oblikuje" prema zahtevima roditelja, a neretko i društva. Ovaj pristup se naziva prirodno roditeljstvo, a njegova suština je u tome da se deci pruži sve ono što podstiče njihov optimalni razvoj (što nikako ne znači da deci sve treba da bude dopušteno!).

Osnivač Centra Prirodno roditeljstvo i autor programa o ranom razvoju Roditeljstvo 0-6, Tomislav Kuljiš iz Zagreba, podelio je sa nama osnovne ideje o tome šta podrazumeva ovaj više nego odgovoran i human pristup jednoj od najvažnijih uloga koju možemo da imamo u životu - ulozi roditelja.

Šta podrazumeva koncept prirodnog roditeljstva i u čemu je razlika u odnosu na ostale stilove roditeljstva?

"Pre svega moram da naglasim da prirodno roditeljstvo nije koncept, metoda, tehnika, niti neka nova moda, već je u pitanju razumevanje izvornih principa, onoga što je najnormalnije i optimalno za razvoj deteta. Ovaj pristup nije osmišljen tako da pomogne roditeljima da od deteta naprave ono što bi oni želeli, da ga oblikuju prema sebi, već je centralno mesto dete i njegove osnovne potrebe čijim zadovoljavanjem se detetu omogućava celovit psihološki, emocionalni, socijalni i intelektualni razvoj.

Dakle, ovde ne govorimo o vaspitavanju dece na šta se prvo pomisli kada se otvori tema roditeljstva, već o jednom drugačijem uglu posmatranja koji još uvek nije dovoljno zastupljen u društvu. Trenutno je duboko ukorenjen pristup da decu treba lepo vaspitavati tako što ćemo ih nagrađivati za dobro ponašanje, a kažnjavati za loše, ili tako što ćemo ih ucenjivati, hvaliti ili kritikovati u zavisnosti od toga da li su prema našim merilima "dobri" ili "loši". Takav pristup roditeljstvu spada u područje bihejvioralne psihologije koju polako smenjuje razvojna psihologija. Uopšteno govoreći poslednjih godina je došlo do novih spoznaja i time posledično i do promena u samoj psihologiji. Tome u prilog govori i činjenica da je pre četiri godine Američka asocijacija psihologa na godišnjoj konvenciji iznela stav i donela odluku o smeni paradigme u psihologiji sa bihejvioralnog, racionalnog, logičkog pristupa na dublji emocionalni, nesvesni princip.

Tako su se i terapeutski pravci koji su orijentisani na duboko nesvesno, utelovljeno i emocionalno pokazali kao delotvorniji i psihologija se sve više zaokreće u tom pravcu. Vraćamo se zapravo na one emocionalne sile koje regulišu naše ponašanje, a kognicijom na kraju samo objasnimo o čemu se tu radi. Prirodno roditeljstvo se upravo oslanja na principe koji u centar stavljaju detetove emocije, njegovu potrebu za povezanošću i emocionalnom bliskošću sa roditeljima, odnosno njegove primarne potrebe."

PageBreak

Stvarne potrebe deteta

Koje su detetove primarne potrebe?

"Kao što su za telo od primarnog značaja vitamini, minerali, proteini, odnosno sve ono što gradi telo, tako su za detetov neurološki sastav, pa samim tim i pravilan razvoj, od suštinskog značaja ona stanja koja mu omogućavaju da se pravilno razvija. Za dete su to stanja sigurnosti, povezanosti - pre svega sa mamom - poverenja, prisutnosti (ovde se ne misli na fizičku prisutnost, već na to da mama bude u aktivnoj komunikaciji sa detetom dok provode vreme zajedno, da je psihički i emocionalno tu uz dete)... U odnosu sa roditeljem dete treba da bude opušteno, da se prepusti roditelju, da mu veruje.

Bihejvioralni pristup to ne omogućava, naprotiv, roditelj je tada često izvor straha i povređivanja za dete. Važno je da napomenemo da u podlozi svega o čemu govorim, a što se odnosi na psihološki i emocionalni razvoj deteta, stoji biohemija. Naime, funkcije mozga su daleko šire od onoga na šta prvo pomislimo, a to je pamet. Ima mnogo pametnih ljudi koji su emotivni invalidi, a emocionalna inteligencija se takođe razvija u mozgu. Intelekt i svesnost mogu da se razvijaju nezavisno od odnosa sa roditeljima, ali to čini samo jedan deo mozga. Kada obratimo pažnju na preostale delove mozgla, dolazimo do onoga što ja nazivam fiziološki entitet. Da bi se taj fiziološki entitet kvalitetno razvio moraju mu biti namirene osnovne potrebe, a za njega su to stanja prepuštenosti, sigurnosti, dakle stanje dobrosti.

Kao što je biljkama potrebno da imaju plodnu zemlju, dovoljno sunca, vode, kako bi procvetale i probujale, tako su i za detetov neurološki sistem neophodni svi oni hormoni koji u njegovom telu izazivaju osećaj blagostanja, dobrog osećaja, sreće... U te hormone spadaju oksitocin, dopamin, serotonin, i kada se ovi hormoni luče u potrebnoj meri, oni u mozgu aktiviraju one gene koji se bave izgrađivanjem i preslaganjem mozga kako bi se on razvio u svoj potencijal.

Sva ta pozitivna stanja, kao što je stanje sreće, sigurnosti, poverenja jesu preduslovi celovitog razvoja detetovog mozga, što dalje vodi do pravilnog razvoja detetove ličnosti i individualnosti, a samim tim i onoga što zovemo dobro ponašanje. Kada odraste, takvo dete će imati dobru emocionalnu samoregulaciju, dobro razvijene izvršne funkcije, kao i dobru sliku o sebi."

Iz ovoga je jasno da je detetu neophodno pružiti neizmernu ljubav, ali šta ona tačno podrazumeva? Mnogi će pomisliti da to znači da detetu pružimo sve ono što od nas traži.

"To nikako ne znači da detetu dopustimo da radi sve što hoće i da nema postavljanja granica. Nikako! Deo detetovog razvoja je i razvijanje sposobnosti prihvatanja neprihvatljivog, što dete nema izgrađeno u sebi. Dete mora da nauči da prihvati da nešto što želi neće moći da bude ostvareno, da nauči da odustane od nekih stvari i što je najvažnije da se nosi sa frustracijom. Zato je izuzetno važno da roditelj postavlja granice detetu, da mu govori "ne", kako bi se dete suočavalo sa barijerom kroz koju ne može da prođe jer tako prolazi kroz razvojni proces razvijanja i prorade frustracije.

S druge strane ono što je detetu potrebno kad naleti na zid roditeljevog "ne" je u suštini uteha i provođenje deteta kroz suze, isplakivanje, pružanje mogućnosti detetu da oseti tugu, da je u potpunosti izrazi i izbaci frustraciju. Na taj način se detetu omogućava da se njegova fiziologija opet umiri i da uđe u normalno stanje, stanje dobrosti, da se takoreći vrati u centar.

O tome puno govorimo na našim radionicama, s tim što jako vodimo računa da roditeljima damo pune informacije, jer ako se bilo šta uzme zdravo za gotovo na osnovu poluinformacije, onda su roditelji opet dovedeni u situaciju u kojoj mogu da naprave brojne greške i da na primer postave detetu granice koje nisu primerene njegovom uzrastu, senzibilitetu ili temperamentu."

PageBreak

Stav roditelja

Kako roditelji da se postave u odnosu na dete kada ono pokušava da te granice pomeri, zaobiđe, preskoči, šta je ono što sugerišete roditeljima, kako da se postave u tim delikatnim situacijama u kojima dete nešto strašno odbija, a roditelj neće da primeni metode kao što su kazna i nagrada?

"Ovo je vrlo kompleksno pitanje, a da bismo dali adekvatan odgovor bilo bi nam potrebno nekoliko stranica. Ne bih da upadnemo u zamku da roditeljima damo poluinformacije i da ih tako navedemo na pogrešan put. Nema kratke varijante, instant recepta, jer pri odgovoru na ovakvo pitanje moramo da uzmemo u obzir razne faktore. Pre svega treba da vidimo koji je uzrast deteta, jer se različito postavljamo u odnosu na dete koje ima godinu, dve ili tri. Drugo, treba da znamo koliko je dete temperamentno ili senzibilno, zatim da li je dete u fazi ponovnog približavanja kada emocionalno regresira oko treće godine ili je u takozvanoj fazi kontra volje koju zovemo još i faza neću. Dakle, ovde nema univerzalnog pravila, jer sve zavisi od specifičnosti deteta.

Četvrti važan momenat je sam roditelj, jer nije stvar u tome šta treba da se radi, nego da li roditelj veruje u to što govori. Roditelj pre svega mora da ima sebe, mora da ima stav. Nije bitno ono što će roditelj da kaže, nego kako to kaže, jer dete ne reaguje na reč, već na energiju. U našem programu mi imamo 50 sati predavanja u okviru kojih se bavimo svim pojedinostima koje daju odgovore i na ovo vaše pitanje, kao i na sva druga pitanja koja muče roditelje. Predavanja su u video varijanti, prate se preko interneta, tako da mogu da budu dostupna svima sa ovog govornog područja. Informacije o tome kako pristupiti ovom programu mogu da se pronađu na našoj web stranici www.prirodnoroditeljstvo.com."

S obzirom na to da je većina nas podizana na drugačiji način, uz sistem nagrada i kazni, koliko smo mi sami sposobni da dete podižemo drugačije? Drugim rečima, da li je od ključnog značaja da mi pre svega radimo na sebi, i da li je to preduslov da postanemo dobri roditelji?

"O tome se i radi. Često mi nakon predavanja roditelji priđu i kažu kako sve razumeju i osećaju da je to što su čuli kroz program upravo ono što žele svojoj deci i da su i sami želeli takve roditelje, ali često ne umeju da iskontrolišu sopstvene reakcije. Uprkos želji da reaguju onako kako je najbolje za dete, roditelji često izgube živce, izderu se, udare dete, a posle se kaju. Ili ako nisu agresivni, često su svesni toga da su emocionalno zatvoreni i nesposobni da budu prisutni i bliski sa detetom.

Tu započinje i drugi deo našeg programa koji se odnosi na lični razvoj kojim na dubokom nivou rešavamo ovu problematiku lošeg funkcionisanja i ličnih roditeljskih rana kojih se oni po pravilu ne sećaju, ali se kroz radionice i terapiju, tj. kroz rad zaceljuju. Kroz taj program se ljudi bukvalno transformišu i postaju ono što bi bili da nije bilo povređivanja u ranom periodu.

Drugim rečima taj program možemo da nazovemo i dovršavanjem razvoja, a realizujemo ga kroz iskustvene grupne radionice i individualne terapije koje za sada postoje samo u Zagrebu. Konsultacije i terapije (do određene dubine) radimo i preko skajpa za one koji nisu u Zagrebu, a osnova svega su video predavanja koja mogu da se upišu i prate preko naših internet stranica."

Dakle uprkos tome što u prve četiri godine u mozgu nije posloženo sve kako treba, postoji način da se stvari izmene?

"Da. Mozak ima plasticitet, tj. sposobnost menjanja. Ona nažalost nije ni blizu onome što je bila u takozvanom formativnom periodu koji se odnosi na prve tri godine života.

Tada je mozak mekan kao plastelin i spoljni uslovi su mogli s lakoćom da ga preslože. Kada odrastemo mozak nije više tako mekan, ali se sa novim iskustvima on premrežava i menja i te promene se bukvalno mogu videti kada se mozak snimi pre i posle duže terapije. Tada je primetno da se nešto povezalo, umrežilo, razvilo... Mozak dakle ima mogućnost menjanja i kasnije, što se spolja vidi kroz drugačije funkcionisanje i promene u ponašanju.

Tako roditelji na kraju dođu do činjenice da je sa detetom sve u redu, da je ono legitimno tvrdoglavo, plačljivo, jasno izražava svoje potrebe, govori neću, baca se po podu, traži pažnju, to su sve normalna ponašanja, adekvatna njegovom trenutnom nivou nezrelosti. To je za njega legitimno. Kao što ne može još uvek da izgovori slovo r, i kao što i dalje piški u pelene, tako su i navedena ponašanja potpuno prirodna i legitimna. Kada roditelj to shvati, on sam priznaje da je problem u njemu, što on ne ume da se samoreguliše, pa ga neka detetova ponašanja izvode iz takta.

Dete se zatim više opušta pored takvog roditelja, i stvara se veća bliskost, a uticaj roditelja na dete postaje sve veći. Tada roditelj može da podiže dete na drugačiji način jer mu ono sada veruje. Dete u stvari prirodno i automatski reaguje na neadekvatnosti koje dolaze od strane roditelja. Tako, kad se roditelj promeni, menja se i samo dete. To ne znači da su roditelji loši ili krivi, ali jesu odgovorni i tu odgovornost bi trebalo da prihvate."