Tamna strana savršenstva

"Ne bojte se savršenstva.   
Nikada ga nećete dostići."
Salvador Dali

Mnogi ljudi u glavi nose tog sitnog mučitelja, kritičara koji nikad nije zadovoljan i stalno tera dalje, ka postizanju najvišeg i najboljeg, ka postizanju savršenstva. To je kao maraton bez kraja. U glavi, poput slepe pege u oku, stoji zamišljeni cilj – savršena vizija izgleda, uspeha, veze, života. Tog cilja ne moramo uopšte da budemo svesni. Obično čuči negde u glavi, šalje signale, proizvodi sliku života kakav bi trebalo da bude i vuče nas prema njoj.

Kao što su noćni leptiri privučeni svetlom uličnih lampi, tako smo i mi privučeni svetlim slikama zamišljene budućnosti u kojoj vlada savršenstvo. Ali, život se ne da strpati ni u kakav okvir. Um, koliko god kreativan bio, nije u stanju da proizvede sliku u koju bi mogao smestiti život. Život je čaroban, nepredvidljiv i umom ga ne možemo determinisati.

Težnja prema savršenstvu često stvara crno-bela razmišljanja koja se temelje na sintagmi sve ili ništa. Ako nije savršeno, onda je nikakvo. A kada je toliko toga na kocki, teško je rizikovati. Javlja se strah od greške koji dodatno sputava i onemogućava da se prema tome uopšte krene.

Perfekcionizam može biti usmeren na bilo koje područje života: dostignuće, izgled, međuljudske odnose, moralnost.

Perfekcionisti usmereni na dostignuće vrednuju sebe isključivo prema uspehu i kada on izostane, postaju nervozni i depresivni. Za svetlucav cilj – uspeh na poslu ili studijama – plaćaju previsoku cenu zabrinutosti i teskobe koje ih vode upravo u suprotnom smeru, prema neuspehu.

Kad je slika vlastitog savršenstva vezana za izgled, ogledalo je tu umesto najboljeg prijatelja. Često se ne zaustavlja samo na telu i licu već se u koncentričnim krugovima širi i na kuću, auto, baštu, decu… Sve treba da bude tip-top. Kad komšija pogleda, ima da se divi.

Kad je perfekcionizam usmeren na međuljudske odnose, postoji hiljadu pravila za to kako bi ko trebalo da se ponaša i šta bi trebalo da radi da bi stvari savršeno funkcionisale. Ta vrsta težnje ka savršenstvu često ljude čini usamljenima jer počinju da izbegavaju druge da ne bi razotkrili njihove slabosti, nesigurnosti i mane. A tek otkrivanjem i mirenjem s vlastitim nesavršenostima možemo stvarati tople, ljudske odnose.

Zatim, tu su i večni moralisti koji uvek najbolje znaju šta je za koga dobro, a šta loše. Ta uloga hrani ego jer ih stavlja iznad drugih. Tu su čvrsti moralni zakoni kojih se, po njihovom mišljenju, treba držati kako bi bio ostvaren neki oblik ispravnosti ili čistote. Težnja ka duhovnom ili psihološkom savršenstvu veoma je frustrirajuća (najpre za njih same) jer život nije ni dobar ni loš, ni ispravan ni neispravan. Čovek koji napreduje i uživa u životu usmeren je na stalno istraživanje, i unutrašnje i spoljašnje, a to uključuje i greške, improvizaciju, kreativno snalaženje koje razvija fleksibilnost i u život unosi svežinu i spontanost.

Lepota dolazi od nesavršenosti

Oko koje gleda i vrednuje dostignuće, izgled, odnos, moralnost ili nešto peto uvek je spolja. Međutim, kad smo pozicionirani izvan sebe, ne možemo dovoljno da osetimo miris i ukus života, lepotu koju nam pruža još jedno jutro, još jedan krug oko sunca, još jedno proleće koje svake godine posle zime dolazi poput čuda.

Otuđenost od vlastitog života koja nastaje preteranom težnjom za ispunjavanjem tuđih očekivanja ili društvenih standarda, za naš je doživljaj života poput ledenog doba. Nema ničeg lošeg u težnji da svakim danom postajemo sve bolji, ali kada ta težnja dovodi do hroničnog nezadovoljstva, vreme je za paljenje crvene lampice. Ljudski život nije večan i nemamo beskrajno vremena za ostvarenje svojih planova.

Patite li od bolesti modernog doba zvane perfekcionizam, krajnje je vreme da u fokus stavite lično zadovoljstvo koje je u sadašnjosti. Nema savršene slike koja je vrednija od nesavršenog života koji se upravo odvija. Savršenstvo je vrsta konačnosti koja je neprirodna i irealna. Gde u ovom svetu u kojem vlada konstantna promena, rađanje i umiranje, pupljenje i starenje, ima mesta savršenoj statičnoj slici? Ona je uvek samo u našim glavama. Čak i ako ideal uspeha, izgleda, morala, po svim mogućim i nemogućim kriterijumima, bude ostvaren, kritički um i dalje će biti nezadovoljan.

Poređenja radi, evo jedne metafore: kad školjka usled iritiranosti česticom peska počne da luči sedef i stvori biser, zbog tog stranog tela u sebi, ma koliko ga drugi vrednovali, sigurno nije srećna i zadovoljna. Zapravo, nemam pojma, nikada nisam bila školjka i ne znam kako se ona oseća, ali raduje me što upravo pišem nešto kreativno i sasvim, sasvim nesavršeno.