Ples života

Ples je pre svega pokret, osnovna jedinica života koji je uvek kretnja, u nastajanju i nestajanju, trajanju u trenutku da bi se sledećeg trenutka već transformisao u nešto novo i drugačije.

Ne postoji mesto u mojoj memoriji, na kojem je u nekom trenutku postojala neka druga opcija, mogućnost, ljubav... Zapravo kada premotam film unazad, taj trenutak „kada je TO došlo" - ne postoji. „To" je jedan žestoki miks različitih sadržaja i energija koji sam ja najlakše i najsrećnije umela da iznesem kroz pokret, kroz ples, i kroz muziku. Danas smatram velikom srećom duboku ukorenjenost tih sadržaja u sebi, jer u tom smislu nikada nisam imala dileme, ko sam, šta je moja vokacija i čime treba da se bavim u životu. Svaki moj korak od najranijeg detinjstva do ovog trenutka, jeste jedan kodirani ples, za koji još uvek nisam tačno sigurna gde treba da me dovede. Iako je život postavljao veoma teške prepreke i iskušenja na mom putovanju kroz njega, nikada nisam ni pomislila da mogu da opstanem u nečemu drugom što nije umetnost, što nije kreacija i nije igra. Bilo je samo pitanje trenutka i optimalnih okolnosti kada i na koji način će se taj impuls obznaniti.

Kako doživljavate bavljenje plesom kao izvođač, a kako kao koreograf?

I jedno i drugo je izazov. Hod po oštrici brijača. U oba slučaja na određeni način morate da se poistovetite sa drugom stranom, da dobro oslušnete i osetite tanani podtekst koji druga strana nosi, i da ga osvojite. Da ga proslavite. Metaforički to otprilike tako izgleda. Odnos igrač-koreograf često biva više od pukog profesionalnog angažmana, jer je materija kojom se bavimo u našem radu tanana, pa je i odnos takav. To je neminovnost.

I u jednoj i u drugoj ulozi uvek imate puno toga da otkrijete, saznate, naučite, uvek se po prvi put srećete sa nekim stvarima, iako ste ih procesuirali mnogo puta, uvek je iznenađenje, uvek je uzbuđenje, uvek nailazite na tačke iskušenja i tačke uzleta. Kada sam odlučila da „stanem sa druge strane rampe", moja koreografkinja i dugogodišnja učiteljica mi je rekla: „Nemoj ni da pomisliš da si sada postala nešto bitno. Kako oni budu rasli (moji igrači), tako ćeš rasti i ti. Učenje tek počinje!" I tako, ja sam zapravo i dalje samo jedan učenik...Nadam se dobar.

PageBreak

Fizička emotivna i mentalna ravnoteža

Kažu da kada je učenik spreman učitelj se pojavi. Ko je za vas bio učitelj, a kako je vama bilo raditi sa učenicima? Koliko je za vas važan rad sa mladima?

Svaki učitelj ima svoju posebnu ulogu. Makar i da vas nauči kako ne treba.

Ja sam najduži vremenski period provela uz gospođu Dubravku Maletić, pa je nekako njen uticaj na mene i najdominantniji. Nije u pitanju samo vremenski faktor u ovom slučaju, vec ponajviše kompleksna ličnost gospodje Maletić. Ona je zapravo bila moj prvi Zen učitelj. Čudesna, hiperinteligentna, obrazovana, bespogovorna, drugačija, i kao takva, naravno - uglavnom neshvaćena od većine. Nikada stroga. Ona je definitivno „utvrdila" moju dijagnozu, i dodatno me inficirala virusom plesa, bez mogućnosti izlečenja. Otkrila mi je tajnu dešifrovanja umetnosti, pocepala me na komade, i narednih 13 godina koliko sam provela kod nje, pažljivo pratila kako se sama sastavljam. Raritet je imati takvog učitelja.

Moj rad sa učenicima za mene je jedna apsolutna blagodet. Tu ste uvek direktno i neposredeno na vrelu života, i ako ste toga svesni, možete da osećate samo duboku zahvalnost za mogućnost učešća u tom velikom činu.

U vašem opusu našla se i joga. Podelite sa nama kako to uklapate u svoju praksu.

Joga se u mom životu pojavila niotkuda, nekako uporedo sa baletom. Veoma rano. Toliko rano da tada o tome nije bilo apsolutno nikakve svesti. Ni znanja. Ni razumevanja. Gledajući iz današnje perspektive, i sa jedne dobre vremenske distance, moj susret sa jogom je bio kao susret sa bliskom dušom, koju iz početka ne prepoznaješ, ali je pratiš sa nejasnim i potpunim poverenjem, jer shvataš da ona zna apsolutno sve o tebi! Moj susret sa jogom je susret sa sobom!

Poslednjih par decenija joga je izvršila duboki prodor ka zapadnoj svesti, i u tom smislu je dotakla mnoge sfere i delatnosti savremene zapadne civilizacije. Njen udeo i uticaj je evidentan i u plesnoj umetnosti. Danas, u svetu gotovo da ne postoji ozbiljan edukativni plesni centar, u kojem joga nije zastupljena kao oblast i disciplina koja se paralelno praktikuje, uz plesne tehnike, kao jedna veoma značajna komponenta u očuvanju i negovanju, kako telesnog, tako i mentalnog aparata. O značaju, praktikovanju i ostalim koristima joge mnogo se govori, piše, propagira te o tome ne bih posebno govorila.

U našem studiju, joga je od početka bila uklopljena u redovan proces rada, kako u okviru plesnih sekcija, takođe i kao samostalna grupa, otvorena za sve koji žele da se posvete sebi, svom fizičko-emotivno-mentalnom uravnoteženju, istraživanju svojih sopstvenih neistraženih mogućnosti, i podizanju svog zdravstvenog i ukupnog životnog bilansa na jedan viši nivo.

Šta je za vas sada značajnije - igra ili joga?

„Kada se plesačica posvećuje igri, slavi se joga njenog odnosa." Ovaj citat je možda nalepši odgovor na ovo pitanje, koje mi inače često postavljaju. Za mene je to ista stvar.

I jedno i drugo je posvećenje, ujedinjenje...duha i tela, ili možda jedinstvo odnosa prema oboma. Sa godinama igra u telu se stišava, dobija neke mirnije oblike, plesački vek je na žalost ograničen, sa druge strane joga praksa sa godinama dobija na kvalitetu, plamen se pojačava i pročišćava.

PageBreak

Umetnik nikada nije zadovoljan

Dobro je osvestiti taj prelaz kao jednu kvalitativnu promenu. Ništa zapravo ne prestaje, samo se jedan oblik pretapa u drugi. Uvid u to je ono što je jedino značajno.

Svi smo mi na svom putu. Šta vama pomaže da održite duh?

Ko koga zapravo održava? Duh je stariji, on je taj koji sve omogućava, koji nas podržava i održava, oblikuje, nosi, iskušava, podučava... Mi smo tu da ga ispratimo, ili da svojim oglušivanjem o njegov glas upropastimo sve njegove sadržaje i dobre namere. Čovek može proživeti svoj vek podnošljivo, pa čak i veoma zadovoljno prema merilima trendova prosečne većine, ali na kraju će se osećati kao da nije ni živeo, kao da je propustio nešto veoma bitno. To nešto 'veoma bitno' je upravo duh, odnosno bliski kontakt sa njime, jedan kvalitetan sinhronicitet. Nije lako , ali u konačnom ishodištu lakše je nego bilo koja druga solucija.

Vaša poslednja predstava koja je ponovo izvedena na sceni UK Vuk u decembru je - „Zen - ni reč ni ćutnja". Kakvu inspiraciju nalazite u filozofijama Istoka?

Pragmatizam je ono što me najviše privlači u filozofijama Istoka. Sve što ti treba, doživi sam! Nema posrednika, nema demagogije. Za razliku od zapadnih filozofskih pravaca koji se svi do jednog bave promišljanjem, Istok insistira na potpunom isključenju uma kao posrednika u procesu spoznaje. Zen je naročito striktan u tome. On odbacuje sve. Pisanu reč. Sam um. Jedino na čemu insistira je lično iskustvo,i potpuno prisustvo u iskustvu, u svakom njegovom fragmentu. U svojoj spoljašnjoj formi Zen je prepoznatljiv po svojoj vrhunskoj i nenadmašnoj jednostavnosti i minimalizmu kojem se nema šta dodati. Upravo o tome i govori naša predstava „Zen - ni reč, ni ćutnja". Inspirisana je zenom, i rađena po drevnoj priči - 10 slika čuvanja vola - Zen učitelja Kakuan-a.

Tih 10 slika je zapravo 10 stupnjeva koje čovek mora preći u kroćenju i razobličavanju svog ega i ego-programa, koji je duboko utisnut u njemu, kako bi spoznao istinu i dostigao potpunu slobodu.

Vaš Centar za umetnost pokreta slavi 15. godina postojanja. Sad se može reći da ste već duboko formirali svoj identitet.

Kada se pomene postojanje ja se uvek malo rastužim, jer postojati u mestu i vremenu gde je postojanje bilo čega veoma relativan i nejasan pojam, ne donosi baš spokojstvo u duši. Ipak, Centar za umetnost pokreta PERPETUUM postoji 15 godina, i u tih naših 15 godina je spakovano mnogo raznolikog prtljaga. To je zapravo jedna riznica od neprocenjive vrednosti koju je teško opisati. Mnogo mladih ljudi je tu prošlo, i svako je utkao delić sebe u taj Pereptuumobile čiji rodjendan se spremamo da proslavimo.

Meni samoj teško pada određivanje identiteta nečega čiji sam sastavni deo, jer iznutra je sve mnogo drugačije i kompleksnije nego kada se posmatra spolja. Ali, možda nas izreka 'Nomen est omen' najlepše opisuje. Mi smo jedan samopokrećući mehanizam koji stvara više energije nego što je u stanju da potroši. Nesebično je delimo svuda i svima.

Ovo je časopis za srećniji život. Šta mislite da je sreća za umetnika?

„Umetnik nikada nije zadovoljan. Nijedna vrsta sreće mu nije poznata. U njemu živi jedno neobično, božansko nezadovoljstvo, blaženi nemir koji ga drži na putu i čini življim od ostalih ljudi." To je sreća!