Postoje priče koje plaše upravo zato što u njima nema ničeg neobičnog. Naprotiv, toliko su životne da se u njima lako možemo prepoznati.
U jednoj priči ČarlsaBukovskog usamljeni šezdesetogodišnjak sedi na klupi, dok u džepu ima svega dolar i dvadeset centi. Posmatra mlade ljude oko sebe i razmišlja o životu. Ono što najviše boli nije samo siromaštvo ili samoća, već pitanje: šta ako je najbolje već prošlo i ako me više ništa ne čeka?
Ali upravo tu priča dobija mnogo dublje značenje
Čovek ne mora da ima 60 godina ili 70 da bi se osećao kao da mu život prolazi. Možemo imati 30 ili 40, raditi, plaćati račune, brinuti o porodici, kupovati, popravljati i svakodnevno rešavati obaveze, a onda jednog dana shvatiti da su godine prošle gotovo neprimetno.
U galeriji ispod pročitajte 5 divnih citata Rupi Kaur!
Najstrašnije možda nije ni starenje, ni bolest, ni samoća
Najstrašnija je pomisao da smo život godinama odlagali za „jednog dana“. Da ćemo putovati kada budemo imali više novca. Da ćemo više vremena provoditi sa dragim ljudima kada bude manje posla. Da ćemo uraditi ono što volimo kada se završe obaveze.
A onda shvatimo da se taj „jednog dana“ pretvorio u godine. Zato možda nije najvažnije koliko smo toga kupili, zaradili ili postigli, već koliko smo zaista živeli. Ljubav, razgovori, prijateljstva, muzika, knjige, putovanja, mali trenuci sreće i vreme provedeno sa ljudima koje volimo često ostaju mnogo vredniji od svega što smo godinama jurili.
Jer možda najveći strah nije pitanje koliko nam je još života ostalo. Već pitanje: da li smo zaista živeli dok smo ga imali?
BONUS VIDEO:
