Kada ste poslednji put radili ništa? Kad kažemo ništa, mislimo apsolutno ništa – dakle, čak i bez skrolovanja kroz društvene mreže i portale (pa čak i bez Sense!), bez Youtube-a i podcast-a, bez čitanja knjige, novina… Samo vi i vaše biće. Sa svim što mislite i osećate.

Da, govorili smo pomalo već o tome kroz tekst Minut za sebe, o toj važnosti trenutka u kojem zastanemo i oslušnemo se. Može ispasti da promovišemo lenjost ili besposlenost. Ili još gore, frivolnost. Ali ne, zapravo, reč je o nečem sasvim suprotom. Reč je o slobodi. O slobodi da makar jedan deo u danu, sedmici ili mesecu budeš ono što zaista jesi ti. To nema veze sa dosadom, ili odsustvom potrebe da se radi, kreira. I ne radi se ni o kakvom luksuzu povlašćenih ili uprošćenoj misli sa prezentacije neke trenutno trendy tehnike samopomoći.

Radi se o iskonskoj potrebi susretanja i suočavanja sa samim sobom, mislima i osećanjima, nakon kojih, svesno ili ne, kreiramo svoj život. Potrebi koja upravo služi našem razvoju i uvažavanju svih specifičnosti sopstvenog bića. Razvoju naših talenata.
Nekada je taj “vremenski period” Aristotel zvao dokolicom. Dokolicom kao vremenom kojim raspolažu slobodni ljudi. Znamo, znamo, od samog pomena antike i tamo nekih istorijski primera mnogima se diže kosa na glavi, jer je neuporedivo sa ovim što živimo danas. Ali nikad kao danas ne pričamo o slobodi, mogućnosti izbora, “my life, my rules” frazama…

Pa kako nam se onda vreme kada možemo izabrati da ne radimo ništa čini privilegijom?

Zato što, najčešće, biramo da stalno budemo u diktatu zauzetosti.

U svetu ispunjenom stalnim i dugim “to do” listama, teško je pronaći vreme za “ne raditi (apsolutno) ništa”. Ne samo teško, već gotovo i nepristojno, nepoželjno.

Čak i kada nismo zvanično na poslu, mnogi od nas smatraju da je važno da stalno radimo nešto produktivno, bilo da se radi o odlasku u teretanu, trčanju, času joge ili “makar” čitanju aktuelnih knjiga, članaka, prikupljanju najnovijih informacija o svemu i svačemu. Uvek smo dostupni, uvek smo online.

Gotovo da osećamo obavezu da budemo produktivni u svakoj sekundi našeg svakodnevnog života, jer je to postalo nepisano pravilo uspešnosti savremenog sveta.

Počinjemo da osećamo krivicu ako non-stop ne jurcamo okolo u nekoj poželjnoj aktivnosti.

Ophrvani smo mitom savremene kulture u kojoj se stepen zauzetosti izjednačava sa statusom i važnošću u društvu, pa čak i moralnom vrlinom. Lenčarenje i opuštanje bez telefona, maila ili bar postovanja na društvene mreže o tome kako smo opušteni, mogu sebi da priušte samo beznačajni likovi osuđeni na neuspeh.

To je tužno. I kao što rekosmo, suštinski nije naša krivica. Ali mora postati naša odgovornost. Prihvatanje ovakvih mitova može ne samo uništiti naše zdravlje, već potpuno poništiti naš osećaj sebe samih, pojesti nam dragoceno vreme sopstvenog života.
Naravno, ne možemo za sve kriviti društvene norme i pritisak. Mi se takođe plašimo da budemo sami sa sobom, jer nas buka sopstvenih misli može odvući na mračnu stranu, suočavanje sa brigama, željama i strahovima od koječega. Ali, ako znamo da ne postoji ta prezuzetost koja će nas trajno zaštiti od nas samih, zašto ne bismo hrabro zakoračili u susret sebi?! Jer hrabrost je, baš kao i sreća, sredina između 2 krajnosti, sredina između plašljivosti i potpune nesvesnosti opasnosti. A to je odlika slobodnih ljudi. ( O da, opet stari, mudri Aristotel!)

Zašto je ne raditi ništa zapravo jedna od najboljih stvari koje lako možemo učiniti za sebe? Zašto ne bismo izabrali barem povremene termine za dokolicu?!

Pre svega, zato što je taj termin naše pravo. Nešto o čemu odlučujemo mi sami. Bez obzira na to koliko godina imamo i čime se bavimo. Zato što je to, a o tome se već uveliko rade i ozbiljne studije, najbolji način da sačuvamo sebe. Jedan psihijatar sa Prinstona dao je hrabru sugestiju da bismo svi mogli biti malo srećniji ako bismo prestali da opsesivno pokušavamo da napravimo nešto od naših talenata i umesto toga svesno prigrlimo nerad.

To je subverzivna ideja koja zvuči gotovo kao jeres, svetogrđe, a ipak, na kraju bi nas mogla učiniti srećnijim i ispunjenijim. Kako ističe, statistika pokazuje da mnogi ljudi na kraju života ne žale što više nisu radili ili nisu razvijali sebe i svoje talente, već žale što su toliko radili.

Najčešće onda kad “ne radimo ništa” ustvari mnogo toga radimo za sebe. Pokrećemo tihe, stalnom bukom spoljašnjeg sveta prigušene glasove unutrašnjeg ja. Otkrivamo tajne između redova vlastitog, odgovornog bića, kojima smo uvili svoje najtananije ja.

Otvaramo nove svetove, podstičemo kreativnost, budimo pomalo zaboravljenu želju za ugodimo sebi. Da slobodno kažemo: “Ovo sam ja! Ovo želim! Ovo je moja mera uspeha, sreće, zadovoljstva”.

Ne odričite se svoje dokolice. Kako i kada vi to želite. Tada birate da ste istinski slobodni. Po svojoj meri. Može i uz Tanane. Ili neke druge Jaffa Napolitanke. One i jesu napravljene za sve koji biraju svoju meru zadovoljstva. Da bi bili istinski vredni i za sebe i za druge. Živela dokolica!