Proglašene dobitnice ulaznica za predavanje o Satjananda jogi

"Ljubav je najjača snaga Univerzuma.
Srce zna istinu."

"Ljubav smo mi,
Ljubav je sve oko nas".

Maja Janković

"Šta je to ljubav?

Dobro jutro, Natalija! Kako smo danas? Zaljubljeno? Poletno? Tužna si. Realnost. Ponovo jutro bez njegovog fizičkog prisustva. Koliko je samo jutara prošlo ovako? Nebrojano mnogo. Mala, pa ti si čudna životinja. Imaš ti snage, zar ne? Neka čudnovata snaga je to, ali je tu. Bravo, svakog jutra ustaneš iz kreveta; samo osoba koja prolazi, ili je prošla kroz ovo osećanje - razume.
Iz duše. Fali mi. Nedostaje mi. Kako mogu nekoga da osećam da mi toliko pripada, a da nije moj? Kako mogu toliko da poznajem nečije oči? Kako poljubac može da bude toliko poznat? Kako mogu toliko da želim njegov dodir? KAKO SE OVO DOGODI MENI?
Hajde, saberi se! Možeš ti to! Kreni u dan. Polako. Diši i budi. Samo, budi.
Nisam ljuta. Volela bih da jesam. Osećam povređenost i znam da nemam prava da se ljutim. Nemam prava da tražim. Tužno je to, jer jedino što sada mogu da čujem jeste vapaj moje duše. Tako je izmučena, umorna, a opet, želi njega.
Šta je ovo? Iluzija potrebe, ili potreba srca? Potreba za njim. Za njegovim glasom, dodirom, postojanjem. Težina koju osećam dok ovo pišem je nemrljiva. Osećati nekoga tako blisko srcu, a taj neko je tako daleko, je pravo mučenje. Čak i ovo što pišem... zapravo samo nastaje. Samo tako, odjednom. Baš onako kako je on ušao umoj život. Uvukao se, i okrenuo mi svet. Došao je tako prirodno. Samo je došao. Stisak ruke i pogled. Da, taj pogled. Uvek je pogled, zar ne?
Ljubav? Da, jeste, u svom izvornom obliku. Bez cilja. "Ona" samo traži prisustvo, to slatko prisustvo tela i duše. Poželim da se izgubim u njemu, tako lako i jednostavno, jer sigurna sam, uz njega lako mogu da se nadjem."

Ana Popović

Doživiš i taj osećaj da više ne postojiš. Nema ni sveta oko tebe, sve je laž i nije te briga šta se dešava. Ili postaješ bezosećajno stvorenje, ne možeš više ni plakati a ni smejati se. Sutra ne vidiš, niti sanjaš i želiš, a sklanjaš se od ljudi, maštaš o šumi, livadi, pticama i planini. Dolaziš kući, spuštaš zavese i zatvaraš prozore, telefon na nečujno... Niko te više ne voli, osim kućnog ljubimca, ako ga imaš, i niko te ne pita šta ti je. Dolazi kraj, mrak je pao, gust, hodnici kojim koračaš su predugački, tražiš vrata kroz koja ćeš pobeći... Shvataš jezivu istinu, da se pretvaraš u čudovište. Ako je ostalo i malo svetla u nekom ćošku svesti, ona će se pojaviti, i to posle najgušćeg mraka. Jer čim se svetlo upali, u sobi više nema mraka, i to ga proguta u deliću sekunde.
Nekima se ovo buđenje dogodi u vidu bezuslovne ljubavi. Shvatiš da toliko voliš nekoga, do te mere, da se ponovo preobražavaš iz čudovišta u ljudsko biće, a mračnih hodnika više nema, prošao si kroz vrata koja su se sama otvorila. Osećaš se plemenito, kao da ti oreol obasjava glavu. I ništa ne očekuješ, osim da to biće koje voliš bude srećno, i da toplina, koja se stvara od te ljubavi, potraje. I opet za sebe ne postojiš, već postoji samo taj neko drugi. Bezuslovna ljubav te menja, nije ti jasna, odakle se i kako stvorila, zašto je to tako, ali je osećaj ravan povratku u žive. Ta osoba postaje tvoja inspiracija i psihička snaga, jer si srećan što ipak postoji neko koga voliš. I želiš mu to reći, samo ne znaš kako, kroz koje reči i pokušaje.
Definicija bezuslovne ljubavi ima mnogo, kao da je broj beskonačan.
Sve se svode na isto - neshvatljiv ali lep osećaj.

Slavica Mijatović

Seminar će se održati 26-27. marta 2016. godine u Domu učenika srednje železničke škole u Beogradu, na adresi Zdravka Čelara 14.