Prijateljica, psihijatar ili trener?

Da li mi je potreban psihoterapeut?

Veliki broj odraslih ljudi često se pita kako da razreši svoj unutrašnji problem, to svoje nezadovoljstvo naizgled ničim izazvano, tu napetost koja se materijalizuje u bolu ramena ili kičme, ili nekim drugim delovima tela. Nekada su naučnici smatrali da je polovina fizičkih bolesti izazvana psihičkom tegobom,velikim stresom, kada se jednostavno promeni funkcionisanje svake ćelije u organizmu, pri čemu one najslabije ili genetski predodređene posustanu, razbole se. Danas, psiholozi smatraju da je sto odsto bolesti psihosomatske prirode. Jedno austrijsko istraživanje na ljudima obolelim od raka ustanovilo je da su svi oni nekoliko godina ranije imali ozbiljan životni problem ili izgubili blisku osobu, s čim nisu bili dovoljno psihički snažni da se nose i izbore, što je kod njih izazvalo veoma stresno stanje.

Teško je živeti život bez stresa kao što je teško pronaći prave razloge nezadovoljstva. Često nismo ni svesni da je tom tegobnom stanju prethodio neki uzrok i da se ta tegoba manifestuje u svim našim nemoćima, sudovima, odlukama, ljutnjama, tugama i ostalim očajima.

Kao što za telo postoje doktori, tako i za dušu postoje psihoterapeuti. Njihove terapijske metode podeljene su u razne grupe: psihoanalitičari, transakcionalisti, bihevioristi, geštaltisti, konstruktivisti, telesni psihoterapeuti, psihodramski terapeuti i mnogi drugi. Svi oni profesionalno nam pomažu da izlečimo svoju napaćenu dušu, da otklonimo ukus gorčine i kada smo uspešni. Pomažu da prevaziđemo svoju nesigurnost i osećanje nemira koje nas neprestano proganja. Za razliku od prijateljice koja naše probleme ipak gleda kroz prizmu svojih problema, psihoterapeut nas usmerava na rešenje samo našeg problema. On je čovek koji je prošao lično mentalno pročišćenje u radu na svom duhovnom životu da bi se osposobio za objektivno sagledavanje tegoba svojih klijenata. On poseduje emotivnu distanciranost i objektivan uvid.

Zašto je potrebno da uđemo duboko u sebe i otkrijemo svoje skrivene težnje? Pronaći sopstvene uvide znači otkriti sebi sve potisnute želje, težnje, uskraćene emocije. Emocionalno savetovanje je način da otkrijemo neproživljene, duboko potisnute emocije koje nas celog života pritiskaju želeći da ugledaju svetlost dana, tj. svesnost. Ali, da li su dovoljni uvidi?

Pohranjene emocije su kao aveti prošlosti koje ne mogu da se smire i odu tamo gde im je mesto sve dok se ne ostvare. Ti duhovi koji je trebalo davno da nestanu, da postanu uspomena, kao da žele izvesno zadovoljenje, potvrdu svoga davnog postojanja, svoje neostvarenosti. To je bolno ponovno rađanje, tu ima suza, ponovljenih emocija i patnje. Ni kada otkrijemo svoja duboko potisnuta osećanja, nećemo smiriti svoj nemir i nezadovoljstvo. Emocija najčešće treba da se doživi da bi se smirila i otišla u prošlost. Doživeti neostvarenu emotivnu potrebu znači osloboditi se napetosti koja nas tišti veoma dugo. To su osećanja krivice, ljubomore, gubitka, stida, zavisti ili povređenosti. Emocija je kao vatra koja tinja, peče nas i mora da izađe i izgori sasvim. Tek tada možemo da osetimo rasterećenje, blaženost, spremnost da svet gledamo širom otvorenih očiju, a ne kroz prizmu potisnutih emocija. Tada postajemo novi mi, spremni za saradnju, ne osuđujemo, ne ljutimo se, trudimo se da razumemo, slobodno i iskreno iskazujemo svoje stavove i osećanja. Naši strahovi nestaju.

Uloga psihoterapeuta u našem životu jeste da nam profesionalno pomogne da uvidimo svoje psihičko stanje, težnje i da nam pomogne da rešimo davno zaboravljeni konflikt koji nas je tištio do danas. On je objektivna osoba, u njegovom radu nema njegovih emocija, već su dominantne naše, koje on stimuliše da se pokažu. Psihoterapeut je osoba od poverenja, razume i nikada ne ocenjuje naše misli i postupke. Njemu slobodno možemo i treba da kažemo i onu najdublju tajnu koju nismo rekli čak ni najboljoj prijateljici. Psihoterapeut nam pomaže da do rešenja dođemo sami, ne nameće nam svoju strategiju već nas stimuliše da je sami osmislimo.

Rad na uvidima i proživljavanju potisnutih emocija ne mora da bude individualan. Grupne psihoterapije pokazale su se kao uspešne upravo zato što je čoveku potrebno da razmenjuje iskustva sa drugima, da sazna kako se drugi ljudi nose sa svojim psihičkim nemirima. Psihoterapijska grupa vraća usamljenog pojedinca današnjice u arhetipsko pleme i daje mu osećaj zajedništva, tako zaboravljen u današnje vreme.

Svaki psihoterapeut i svaka psihoterapija ima svoje trajanje, ali mi ćemo birati onu koja najviše odgovara našem raspoloživom vremenu, našoj tegobi i nama samima.  

Tamo gde drugarica stane, psihoterapeut nastavlja. Ipak, čini se da je bolje i lepše obrnuto, sa prijateljicom zadovoljstvo, sa psihoterapeutom zadovoljenje potisnutih emocija.