Indijanska duša: ko su bili šamani, čemu nas uče verovanja Indijanaca i koliko smo danas bliže tehnologiji, ali dalje od sopstva

„Sve pojave u životu Indijanaca zavise od čarobnih snaga koje vladaju svetom i bitkom - uspeh u lovu, ratna sreća, sreća u ljubavi, množenje biljaka i rast životinja važnih za život, bolest i smrt, zavise isključivo od tih snaga. Šaman nije samo čarobnjak-sveštenik, nego i lekar, čovek koji upravlja vremenom, prorok, pravnik i tajanstveni znalac koja je delatnost mnogostruka, jer je ona na neki način sabirno sočivo koje skuplja zrake što povezuju svet ljudi sa svetom duhova."

Sama reč „šaman" potiče iz Azije, a prema jednom starijem tumačenju, sanskritska reč „shramana", koja označava budističkog sveštenika, dobila je kod Mongola značenje „vrač" i nalazi se u korenu reči šaman, piše Eva Lips u knjizi „Knjiga o Indijancima". Međutim, kako dalje navodi, danas se prednost daje objašnjenju burjatskog naučnika Bansarova, prema kome reč „šaman" potiče od mandžurijske reči „saman", koja se izgovara sa Š, a označava „uzbuđenog, uzrujanog, zanesenog" čoveka. Mirča Elijade tumači pojam šamanizma kao „tehniku ekstaze".

Kod naroda koji veruju u nevidljivo, i ophođenje sa nevidljivim traži kvalifikovane posrednike. Kod Indijanaca, šaman je vrač, medicinman. Ali i to ima zanimljivo poreklo. Reč medicina znači „tajna". Ketlin, slikar Indijanaca, koji je osam godina putovao Severnom Amerikom, opisao je nastanak reči na sledeći način: „Trgovci krznom su ovde gotovo svi Francuzi i na njihovom jeziku se lekar naziva medecin. Zemlja Indijanaca je puna lekara i kako su svi oni vračevi i prividno ili stvarno upućeni u mnoge tajne, ovde se medecin primenjuje za sve što je tajnovito i neobjašnjivo. Englezi i Amerikanci preuzeli su ovu reč i te su ljude nazvali medicine-man, što znači mnogo više nego samo doktor ili lekar." To su postali ljudi koji se razumeju u svoju veštinu mnogo više od onoga što ona u svojoj osnovi nosi.

Medicinman, šaman, vidar ili vrač imao je nepokolebljivu veru u sopstvenu čudotvornu moć, ali i velika znanja o lekovitim sredstvima koja su se mogla naći u samoj prirodi. Oni znaju koje međukore drveća mogu da služe kao antiseptični zavoji, kako da naprave lekovite obloge od lišća i prežvakanih biljnih supstanci, poznaju sredstva za čišćenje i vrste čajeva kojima ispiraju želudac, umeju da naprave balzam od kore koji dezinfikuje i još mnoga znanja koja i danas izmiču modernoj medicini. Njihovi hirurški zahvati su začuđujući primeri pobede ljudske inteligencije nad najprimitivnijim oruđem. Medicinska društva severnoameričkih Indijanaca se i danas koriste znanjima koja su umu belog čoveka nepoznata.

PageBreak

Gospodari pre gospodara

Biljke i životinje su kod Indijanaca ličnosti koji su jednake ljudima, čak i nadređene. One su nemi saučesnici ljudske sudbine, sa dušom i sopstvenom psihologijom, što nalazimo i kod kultura Azije i drugih domorodačkih kultura. Samo je čovek zapadnog sveta rešio da prekine svoju vezu sa onim što ga okružuje, sebe proglasio apsolutnim gospodarem svega na planeti i svemu što oko njega diše ukinuo dušu, dajući je nečemu što ne postoji, za šta i ne zna da li postoji, a svakako je spreman da zarad toga sve uništi.

Danijel Briton, jedan od izvanrednih mislilaca 19. veka, u svojim istraživanjima istakao je da kod svih Indijanaca postoji poštovanje svetog broja četiri, koje potiče od poštovanja četiri strane sveta, čiji se koren nalazi u poštovanju vetrova. Za njih, znak ljudskog života je dah - vetar. Indijancima koji su živeli prvobitno lovački život, četiri smera kretanja vetra bili su od najveće važnosti i stvorili su znak krsta mnogo pre nego što su se na njihovom tlu pojavili misionari, objašnjavajući im da on zapravo znači nešto drugo. U Aziji su Giljaki poštovali svako osušeno stablo koje je imalo oblik krsta, Indijanci Crna Noga slagali su kamenje u obliku krsta da bi iskazali počast „starcu koji šalje vetrove". Krst se poštovao u meksičkom hramu u Kozumelu, a nalazi se i kao sveti znak i u ruševinama Palenkvija, starog grada Maja, ističe se u knjizi „Knjiga o Indijancima" Eve Lips. Kako Brinton ističe, krst je simbol vetrova koji šalju plodonosnu kišu, stablo našeg života, simbol uskrsnuća, mnogo pre nego što su misionari pokušali da mu daju drugo značenje na tim prostorima.

Prepreke su važna lekcija na putu ostvarenja svoje svrhe: čemu nas uči Ganesha

Indijanci su poštovali sve biljke i životinje. Velike grupe Indijanaca veruju da potiču od životinja i da sve što određuje odnos prema životinji zavisi od dobre volje duha životinja. Njihovo duboko poštovanje prema životinji je duboko poštovanje prema svojoj prošlosti. Oni već vekovima, a delimično i danas, ističe Eva Lips, ne mogu da shvate tajanstvene domaće životinje belaca. Čak se neki Indijanci i plaše tih životinja i odbijaju, na primer, da jedu jaja. U društvenom životu Indijanaca uloga životinje je važnija od uloga nebeskih tela i nebeskih sila.

Snaga izgovorene reči

Snagu i veličinu indijanskog načina izražavanja potpuno sam razumela tek onda kada mi je postalo jasno da njihovi pravni postupci - suprotno, na primer, postupcima afričkih naroda - ne poznaju zakletve, i da se njima ideja svečanog uveravanja u istinitost rečenog ili onoga što tek treba da se kaže čini apsurdnim i čudovišnim. Za vreme beleženja pravnih pravila dugo sam razgovarala sa nekoliko Naskapi-Indijanaca sa poluostrva Labrador, kojima sam pokušavala da objasnim ideju zakletve.

„Kada želiš da ti u nekoj neizvesnoj i važnoj stvari veruju", rekla sam, „i kad sudbina drugih ljudi zavisi od tvojih reči, kako ih ti uveravaš u istinitost tvojih reči?"
„Uveravati, šta je to?" (Objasnila sam.)
Odgovor je bio prezrivi smeh okupljenih stranaca.
„Ti nas nisi razumela", reče konačno jedan od prisutnih. „Kad nekoga nešto svečano upitaju, on odgovori. To što treba reći sadržano je u rečima. To je istina. Iznad toga nema ničega."
Dakle, tako Indijanac upotrebljava reč.
Kad bismo postupali kao Indijanci, ne bi nam bila potrebna ni uveravanja, ni zakletve, ni „polaganje zakletve", ni pisani ugovori. „To što treba reći sadržano je u rečima. To je istina. Iznad toga nema ničega."
Eva Lips, „Knjiga o Indijancima" (Izdavač: Kokoro)

Reč je kod Indijanaca veličanstvena posuda osećanja i duha, najplemenitiji poklon jednog čoveka drugome, najizbrušenije oružje, najsavršeniji izraz ljubavi, razumevanja i mržnje, piše Eva Lips, nemački etnolog koja je decenijama proučavala Indijance. Pošto reč neguju kao dragocenost, i od svojih poglavica traže da budu dobri govornici. Čovek koji je majstor u stvaralačkom izboru, oblikovanju i nagoveštavanju reči mora biti inteligentan čovek i to se veoma cenilo. Kod njih nema brbljanja i nema blebetala.

PageBreak

Neprikosnoveni govornici

Ponosni na svoju civilizaciju, nazivajući ih varvarima, divljacima, plemenom, Evropljani su silno bili začuđeni kada su otkrili da su nepismeni domoroci bili izvanredni govornici, i da su pobeđivali najvrsnije retoričare koji su ih kasnije ponizno molili da od njih uče veštinu govorništva, kojom bi se kasnije služili na Starom kontinentu. Duboko potresen ponosom nekog starog siromašnog „paganskog" Indijanca divljeg izgleda, Le Žen je 1640. godine zapisao: „Videti pred sobom potpuno golog čoveka, odevenog samo u istrošeni komadić krzna, uz to slepog na jedno oko i mršavog poput starog stabla bez lišća - videti takav kostur, takvog odrpanca koji se kreće poput predsednika i govori kao kralj, to znači: videti ponos i odvažnost odevenu u dronjke."

I danas čovek zapadne civilizacije ima takav stav prema domorocima, mudracima u Indiji, plemenima na drugim kontinentima, koja neguju drevne običaje i poseduju iskonsku mudrost i povezanost sa planetom. Ali ne i najnoviju brendiranu odeću ili poslednji trend tehnike. Govor duše je na Zapadu zanemeo. To odražavaju i naš jezik, i naša umetnost, i sve ono što jesmo. Još 1642. godine je prevodiocima u Novoj Francuskoj (Kanada) bilo teško da beleže govore Indijanaca, posebno kako je navedeno: govor „nekog divljaka". „Bilo je nemoguće ponoviti šta je on rekao, jer naš je govor u poređenju sa govorom tog čoveka samo mucanje." Koliko god da su misionari bili obrazovani, nisu mogli da prevedu retoričke finese Indijanaca, niti borbe njihove duše koja se odražavala kroz govor. Kada neki Indijanac govori, čovek ponovo postaje svestan toga šta bi jezik trebalo da bude.

Reč je život, život je istina

Dugo se razmatralo u čemu je veličina indijanskih govora, koja je Evropljane ostavljala bez teksta i na kolenima. „Svi se odlikuju dobro odmerenom mešavinom razuma i osećanja, kao i ozbiljnim, dostojanstvenim izrazom, koji u svakoj situaciji zna da pogodi upravo ono pravo", piše Eva Lips. „Kod Indijanaca je reč zadržala svoju vrednost. Ovde se misli na reč u doslovnom smislu. To je reč govornika, on ju je iskovao za određenu priliku i ona se u drugim situacijama zamenjuje drugim rečima". Njih izdvaja originalna formulacija, istinski proživljena. Za njih, reč koja im je data čini ih živima. Indijanska upotreba reči pretpostavlja da onaj koji govori - govori istinu, a ono što je istinito - to je i živo.

Iz tog razloga Indijanci nerado otkrivaju svoja imena i imena drugih ljudi, jer je njihovo značenje suviše veliko. Zato ga tokom života i menjaju nekoliko puta, mogu ga pozajmiti ili zameniti za neko drugo ime, ili odbaciti. Svaki čovek, svaki predmet ima svoje stvarno ime koje izražava njegovu ćud i stanje i na neki način je identično sa njim. Tragove ovog indijanskog shvatanja nalazimo i u našem običaju da osobe na visokom položaju oslovljavamo titulama koje brišu njihovu individualnost, štite ih od izgovaranja njihovog „stvarnog imena". Ta upotreba imena pokazuje sa koliko ozbiljnosti Indijanci shvataju izgovorenu reč - ona je previše teška da bi se mogla lakomisleno upotrebiti.

Indijanci su uvereni i u praktičnu vrednost želje koja je izgovorena ozbiljno i uzvišeno, i zbog toga je kod njih često izbrisana granica između „svetovne" i „religiozne" reči. Molitva je uvek lepa i individualna. U skladu sa tim, i njihove priče su drugačije i zanimljive. Eskimi sa jugozapadne Aljaske svoje pripovetke završavaju sa: „Neka se sve moje greške vrate na svoja mesta i neka pri tom ne prave mnogo buke!"

Ta savršena jednostavnost i ujedno zapadnom svetu nepojmljiva kompleksnost jezika Indijanaca, postoji samo da bi se jačao život u radosti i da bi se iz bola učilo i raslo. Sve podržava prirodu i njene cikluse i u harmoniji sa njom raste i razvija se. Kod Kirka, jugoistočnog plemena Severne Amerike, meseci se nazivaju po glavnom događaju ili glavnom prehrambenom sredstvu tog razdoblja:

Januar - Mala zima
Februar - Mesec vetra
Mart - Malo proleće
April - Veliko proleće
Maj - Dud
Jun - Kupine
Jul - Mala toplina ili Malo zrenje
Avgust - Mnogo vrućine ili Veliko zrenje
Septembar - Mali kesten
Oktobar - Veliki kesten
Novembar - Promena vremena
Decembar - Velika zima

Jer reč je život. Život je istina.

PageBreak

Plesano predanje

Indijanac pleše. U prilikama koje druge navode na ozbiljna razmišljanja, on pleše. Na svetkovinama, u danima oskudice, kada je zahvalan, kada se nada, kada postaje muž, kada je gladan ili sit, radostan ili očajan - Indijanac pleše svoje predanje. Baš kao što plešu islamski derviši, kao i meksički bogovi sa praporcima na nogama, kao što plešu Višnu i Šiva o kojima govori Rig veda - Indijanac pleše svoj eros, svoju žalost, pleše da dozove kišu ili otera bolest.

Indijanac, pri tom, ne pleše samo svoj život sa svim njegovim emocijama, već i poslednju misteriju - smrt i to uz takvo samosavlađivanje kakvo je nepoznato na našim prostorima. Piter Rozen je nakon posmatranja jednog takvog surovog plesa napisao: „Nepokolebljiva snaga sa kojom svaki pojedinac podnosi mučenje nadmašuje granice verovatnog. Izraz lica ostaje im potpuno nepromenjen." Ako je to „ples", nadovezuje se Eva Lips, onda je sve u životu ples - i ono okrutno i ono lepo, i ono korisno i ono groteskno. Ples je i ono svakodnevno i ono neobično - sve što je ispovedanje života, smrti - i prenosi se sa oca na sina, generacijama, kao najvrednije dobro.

U rečima, u snovima, u plesu - Indijanci su potpuno ozbiljni, životni, istiniti. „Mislim da je u tome tajna indijanskih plesova", piše Eva Lips. „Nepismeni umetnici koji plešu, u stvari su „inženjeri ljudskih duša". Ali tek što su mašineriju oduševljenja doveli do željene tačke, oni sami sebe zaborave i stope se sa svojom misijom. Oni ne prikazuju sebe, već oni jesu biće koje se prikazuje: oni jesu frule, jesu maske, kako to uvek iznova naglašavaju. Oni su već odavno postigli transsupstancijaciju koju ne prihvata „beli" razum, jer imaju veru koja pomera planine: veru čije je najdraže dete - čudo."

Izvor:Sensa