- Doviđenja, dušice, i zapamtite: opraštati, opraštati i još jednom opraštati! Tri puta dnevno, posle jela! Uzdravlje! Sledeći!
- Zdravo, doktore!
- Zdravo i vama. Na šta se žalite?
- Duša me boli. Vi ste duševni doktor?
- Duševni. To mi je prezime. I specijalizacija - takođe. Je li vašu dušu nešto ranilo?
- Ne znam. Možda. Ja je i tako ne osećam. Uopšte, loše se osećam. Na primer, ne umem da kažem "volim".
- Da? Pa, to je česta bolest. Recite mi, kakva je vaša ishrana.
- Ishrana? Ah, da. Pa, supe, žitarice. Povrće. Meso, ali ne svaki dan. Volim pomorandže, sladoled, čokoladne bombone, takođe volim.
- Aha! Volite! Znači, umete da kažete "volim".
- Ne, niste me razumeli. Ja ljudima ne umem da kažem "volim".
- Razumem. Dakle, mila. Dišite! Dišite duboko! Zašto ste tako napeti?
- Ne mogu da dišem duboko. Nedostaje mi dah.
- Tako ćemo i napisati: ne dozvoljava sebi da diše punim plućima. Sada, ne dišite. Ne dišete. Kao da je kod vas uobičajeno stanje da ne dišete?
- Zašto? Ja kao da dišem.
- Upravo tako, "kao". U stvari, tako izgleda. Vi se bojite da se otvorite. Sva osećanja u sebi potiskujete. Ne date im da se ispolje!
- Pa, nepristojno je da se osećanja pokazuju. Ja ih sasecam u korenu.
- To, mila, i objašnjava vaše probleme sa disanjem. Sakupili ste, shvatate li, u sebi klice. Cele grudi su začepljene.
Zašto je oproštaj lek
Zbog toga ne možete da dišete duboko. Potisnuta osećanja su zločin prema sebi.
- A šta onda, šta da radim sa njima?
- Priznati ih da postoje. Nazvati ih po imenu. I dozvoliti im da postoje.
- Posle ću se pobrinuti za to. A sada mi nije do toga. Ja ne umem da kažem "volim".
- Dajte da vas poslušam.
- Aj! Jao! Ne treba! Molim vas, ne kucajte! Plašim se!
- Tako, znači, dotle su vaši strahovi dospeli. Slava ti, Gospode! Zar vas boli? Čega se bojite?
- Plašim se bola! Ne želim da me boli!
- A od čega boli?
- Kada se udariš. Kada se opečeš. Kada padneš. Od mnogo čega...
- Dušo, moja! Znači, vi se plašite da volite!
- Ja? Plašim?
- Da, ljubav i jeste vatreni let! Zar ne? Ona se sastoji od uspona i padova, sa oštrim okretima, sa sudarima. Ljubav ne može biti oprezna!
- Doktore, znam. Sve je to bilo kod mene. To se dogodilo.
- I sada se bojite?
- Da. Plašim se. Bojim se da me neće razumeti. Odbaciti. Prevariti.
- Zato ste i svoja osećanja zaključali. Zaštitili sebe sa svih strana od mogućeg bola. I zato vam je teško reći "volim": Vaša bolest je vrlo izlečiva. A recept je jednostavan. Naučite da volite sebe. Ako budete voleli sebe, nikome nećete dozvoliti da vas rani. Biraćete samo najbolje, najkorisnije za vas. Vi ćete bez greške nalaziti to, što će vas učiniti još srećnijom.
- Ispostavlja li se to da sada ne volim sebe? Da li je to to?
- Već počinjete da volite! U suprotnom ne biste došli kod mene. Već ste počeli da brinete o sebi - i to je dobar znak.
- A kako voleti sebe?
- Prvo, počinite da osluškujete sebe. Svoje želje, osećanja. Ako se vi sami nepažljivo prema sebi odnosite, zašto bi vas drugi pazili?
- A šta da radim? Kako da naučim da volim sebe?
- Da sami sebe pazite, hvalite i ohrabrujete. Sebe treba s vremena na vreme podsticati - znate li o tome? Ne preopterećujte sebe! Ne radite ono što ne želite! Ne dozvolite sebi vređanje! I ne dozvolite sebi da se uvredite.
- Pa ... pokušaću da volim sebe, brinuću i neću slušati gadosti.
- Pa, to je lepo. Koristite taj recept i ubrzo ćete osetiti da se unutar oslobodilo mesto za ljubav. Mislim da se sada možemo oprostiti. Medicina je rekla svoje, sad je stvar na vama.
- Čekajte malo, doktore! Ali, kako da se ono oslobodi ako tamo ima toliko svega?
- Da, svakakvo kamenje, klice, progutane uvrede, nakupili ste svega, nakupili!
- Da, šta da radim?
- A draga moja, recept je samo jedan: opraštati, opraštati i još jednom opraštati! Tri puta dnevno, posle jela! Uzdravlje! Sledeći!
Prevod: Beba Muratović / Bebamur.com
