Kroz princip aktivnog čekanja pronaći ćete svoju suštnu i svrhu, bez opasnosti da postanete apatični i nepreduzimljivi.
Mnogima u ponavljanju mantre „Ali ja se još nisam pronašao...” prođu godine, a nekada prođe i ceo život. Pitanje glasi: „A da li se uopšte tražiš?” A onda i sledeće: „Šta tačno radiš da bi se pronašao?” Koliko smo uopšte zainteresovani da se (pro)nađemo?
Kažu, ko čeka – dočeka. I u pravu su… donekle. Strpljen – spasen. Ali čekanje samo po sebi nije i ne može da bude dovoljno. Čekanje, ukoliko želimo da nešto dočekamo, podrazumeva mnogo više od sedenja i gledanja u plafon s kog očekujemo da nam nešto padne. Jer neće da padne ništa. Ali će zato nama sasvim sigurno vreme da dođe, bude i prođe. Kad prođe, nećemo moći da ga vratimo. Jer ćemo i mi s njim da prođemo. Da ne bi došlo i prošlo, možemo da izaberemo nešto mnogo korisnije i delotvornije od gledanja u plafon. Možemo aktivno da čekamo.
Zamislimo situaciju u kojoj zavaljeni u fotelji posmatramo činiju punu krupnih trešanja koja stoji na stolu udaljenom dva metra od nas. Ako samo sedimo i razmišljamo kako nam se te trešnje baš jedu dok nam polazi voda na usta a oči nam se od samog pogleda na njih šire, šta će da se desi? Pa ništa. Neće da se desi ništa. Činija će i dalje da stoji na stolu, a trešnje će i dalje da budu u njoj. Dok ne uvenu i istrule. Ako se nadamo ili, pak, očekujemo da će da naiđe neko ko će činiju da nam doda jer nas baš mrzi da ustanemo, šta će onda da se desi? Opet ništa. Šta ako smo sami kod kuće? Ili ako neko jeste tu, ali umesto da trešnje doda nama, sam ih pojede. Moraćemo, dakle, da preduzmemo nešto. Moraćemo da ustanemo i sami odemo do stola po činiju i trešnje. Budemo li čekali da trešnje došetaju do nas, uvenućemo i istrulićemo i mi zajedno s njima.
Isti taj princip preduzimanja može, i mora, da se primeni na sve aspekte života u kojima nešto čekamo. U suprotnom će da bude ono čekaj me… ja sigurno neću doći. Dakle, ako želimo da se pronađemo, moramo, pre svega, da budemo zainteresovani da se nađemo. Ako i kad smo zainteresovani da se nađemo, onda ćemo i da se tražimo. Ako se tražimo, onda znači da nešto radimo. Ako nešto radimo, onda to znači da smo, dok čekamo da se pronađemo, aktivni. Nešto se dešava, nešto preduzimamo, neke korake pravimo.
Dešava se, naravno, da se u procesu traženja malo i izgubimo, malo zalutamo, skrenemo s koloseka, ali sve je to normalan deo tog procesa. I kopači dijamanata iskopaju tone običnog kamenja dok ne dođu do onog koji vredi. Ovde možemo da upotrebimo i metaforu o tragaocima za zlatom koji sasvim sigurno zlato ne traže tako što samo stoje u mestu i posmatraju reku. Ne. Moraju da uzmu ona velika sita, da zagaze u reku, da iz nje „izbunare” velike količine blata pre nego nego što im u tim sitima zasvetluca zlato. Zna da bude i naporno i teško, ali je čak i tada i tako bolje nego da se ne dešava ništa. Jer ako se ništa ne dešava, ništa će i da bude.
