Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

GDE ŽIVI ISKRA RADOSTI U NAŠEM TELU: Koraci traganja za životnom radošću

„Spavao sam i sanjao da je život radost. Probudio sam se i otkrio da je život služenje. Dao sam se na služenje i spoznao da je služenje radost." R. Tagore

  Izvor: Shutterstock

Radost služenja

Šta je za vas radost? Gde živi iskraradosti u vašem telu? Da li je rado viđen gost, tek povremeni prolaznik ili stari poznanik čijeg se lika gotovo jedva sećate?

U filozofiji joge, koncept radosti zaokružen je terminom ananda. Iako ne postoji pravi ekvivalent u srpskom jeziku, ananda bi se sa sanskrita mogla prevesti kao božanska radost, svojevrsna bezvremena dimenzija sreće, blaženo iskustvo bivanja ̶ izvan mentalnih fluktuacija i prolazne prirode emocionalnih doživljaja. Ananda ne poriče prisustvo tuge, već je transcendira spoznajom svog istinskog identiteta. Ananda ne demantuje postojanje bola, već prethodi i predstoji svakom privremenom doživljaju ovozemaljskog života. Ukratko, ananda je sveobuhvatno stanje svesti koje dopušta svemu da uplovi u iskustvo i da se u njemu lagano rastopi.

9 stvari koje DANAS treba da uradite: privucite radost i čarobnu energiju u svoj život

Sve to zvuči poetično i ponekad nedostižno – naša svakodnevica često priča drugu priču. Uprkos svesnim težnjama da uživamo u jednostavnim trenucima, da istrajemo u novo-starim odlukama i sprovedemo željene promene u susret biću kome je tako bliska ta delikatna radost bez posebnog povoda, (…) „nešto” se prikrade, pojača vetar u suprotnom smeru i promeni plan. Uprkos nastojanjima da kontinuirano tragamo za dobrim, lepim i uzvišenim, obeshrabreni smo neočekivanim zaokretima, čupavim razmenama i dubokim strahovima: život postaje ozbiljan, a mi sumnjičavi. Zatičemo sebe u već poznatom životnom obrascu (nove situacije – stara bol), a radosti „ni za lek”. Jedno je sigurno: niste sami. Traganje za radošću nije lak poduhvat:

tome su nas retko učili, te je razumljivo da prvikoraci budu nespretni.

Sav taj džez

Verujem da ste mnogo puta bili rešeni da na bazi promišljenih odluka usvojite novi životni stil. Međutim, nakon početne faze „medenog meseca” (inspiracije, poleta, snažne volje), nešto usporava korak i osporava radost; smestilo se među trepavice i drema. Priziva umor. Umor kao dosadu, katkad kao subjektivni doživljaj nemoći, katkad kao bunt; uvek kao emotivni otpor. Kao mentalni teret koji mrzovoljno nosite na ramenima. Mada nije prijatno, takvi zastoji su neminovni;
mada ne deluje ohrabrujuće, takve faze su neophodne.

Drugim rečima, svaki herojski put ima vlastiti životnitok, svoje uspone i padove, periode lakoće i faze frustracije, te otpor zaista jeste redovni član njegovog orkestra. Jednako tako, proces samospoznaje i realizacije punog potencijala takođe ima svoj ritam, neočekivane zastoje i nepredvidive preokrete.

Nakon što prepoznamo i uvažimo zakonitosti razotkrivanja ličnog, a opet tako univerzalnog razvoja, važno je da vrednujemo svaki aspekt iskustva: da kultivišemo istraživački duh u nastojanju da vidimo svet, ali i sebe, očima deteta; da brižljivo ispitamo šta se zaista krije iza krize; da biramo radoznalost, da vežbamo ljubopitljivost i da praktično primenjujemo blagost i saosećanje za sve svoje faze i deonice puta. Bez krutog plana, da dopustimo sebi da se igramo i improvizujemo. Umesto osude i odbacivanja neprijatnog iskustva pokušajem da se brže-bolje promeni, ići malim koracima ka mudrom, uspravnom i radosnom životu.

Bivanje ispunjeno radošću traži od nas da se odreknemo starih priča i zaista izaberemo jedan herojski put. Takav način života, reflektivan, a krajnje otvoren, pruža nam priliku da proniknemo u tajne prirode i društva istražujući vlastito biće ̶ iz prve ruke, na osnovu direktnog iskustva. Izvorna radost je moćna pokretačka sila i stvaralački impuls koji govori jezikom autentičnogbića i navodi nas da živimo na izuzetan način. Kada smo rasterećeni, slobodni i razigrani,
energija radosti spontano teče, podstiče osećaj vitalnosti i lične moći; kada je svesno negujemo, suptilno nas nagovara na čudesne poduhvate i rado prati kud god da krenemo.

Ipak, zašto i dalje deluje tako neuhvatljivo?

Pre nekoliko godina održala sam ciklus iskustvenih radionica pod naslovom Anatomija Izvorne radosti. Otvarali bismo krug promišljanjima na tu temu, deljenjem iskustava koja mirišu na radost i istraživanjem onoga što je sprečava. Bilo je tu sjajnih predloga i asocijacija – radost kao iščekivanje, optimizam, prijatnost, zadovoljstvo, uzbuđenje, igra, tiha sreća. Kao poverenje – kada spontano spoznajemo da je sve dobro; kao skladno partnerstvo mira i prihvatanja – kada radost može da živi i diše punim plućima kroz nas. Jedna draga M. šaljivo je prošaputala: RADost – kao stanje koje možemo dostići svesnim zalaganjem. Ili, kao naša iskonska priroda koju preobražajnim naporima možemo osloboditi nepotrebnog balasta stvari koje smo usput pokupili. Radost kao dozvola da budemo baš onakvi kakvi jesmo, bez namere da se hvalimo ili žalimo, bez potrebe da nešto dodajemo ili oduzimamo.

Namera je najpre bila da istražimo esenciju izvorne radosti kao duhovniproces i iskusimo ga na način koji doprinosi svesnijim odlukama, kvalitetnijim izborima i razigranijem životu. Kroz kontemplativne procese i telesne prakse pristupali smo reflektivnom samoistraživanju sa idejom da se prepozna, razume i promeni lična uloga u određenom životnom iskustvu i odnosu. Podsticala sam ih da procesu pristupe otvoreno i iskreno, i da uz dozu humora osmotre unutrašnje priče. To je bio temelj nežnog samoprihvatanja u pravcu zadovoljenja autentičnih potreba; to je ulivalo snagu da se ispeku mudri uvidi u unutrašnjoj, alhemijskoj peći; da se odvaže na svakodnevno negovanje onoga što je, pod teretom bajatih iskustava, tek neprimetno pulsiralo u jezgru bića. Na licima mnogih ukazao se onaj tihi osmehprepoznavanja – kada se pažnja ponovo vrati u srce; njihov telesni položaj odavao je utisak spremnosti za novi početak – nakon što se iskra nepripitomljene živosti istinski spozna. A katarzično iskustvo oslobađanja sebe je, krajnje neočekivano, rasplamsalo stepen međusobne bliskosti i duh zajedništva.

Život je društvena igra

„Spavao sam i sanjao da je život radost. Probudio sam se i otkrio da je život služenje.
Dao sam se na služenje i spoznao da je služenje radost.”R. Tagore

Holistički pristup podrazumeva sagledavanje pojedinca kao celine i razumevanje da je svaki aspekt našeg postojanja u bliskoj vezi sa svim susednim poljima. Istovremeno, holistička perspektiva obuhvata i sugeriše međupovezanost pojedinca i šire socijalne sredine, odnosno, uticaj zadovoljstva kolektiva na zadovoljstvo pojedinca i obrnuto. U pitanju je višesmeran proces: timski rad aktivnih učesnika, fer odnos i recipročna razmena.

Budimo radost: buđenje kreativnosti kroz razgovor, psiho-energetske vežbe i kreativan rad

Drugim rečima, nakon što se okrepi unutrašnje biće, pruža nam se prilika da spoznamo drugačiju notu radosti kroz zajedničku avanturu; kroz jedan kreativni poduhvat koji ne pita za lične ambicije i ne haje za sitne interese. Oplemenjivanje ličnog prostora biva praćeno spontanim stremljenjem da se doprinese širem socijalnom ambijentu. I zapravo, tek kada se pobrinemo za svoj intimni mikrosvet, život nam uručuje značku časti kojom možemo da se odvažimo na predano služenje drugima.

Iako se dobar deo nas neretko pita koliko zaista možemo da doprinesemo svetu, biti deo zajednice nije pitanje svesnog nastojanja, već evolutivna potreba da gradimo odnose, da negde pripadamo i da doprinosimo. Jednako tako, biti BOGat zaista ne znači uživati u materijalnom izobilju, već probuditi plemenitu moć i ponuditi drugima da se zahvaljujući njoj okrepe. Tada nam život pomaže da poverujemo u svoje kapacitete i uvidimo da naš doprinos zaista jeste moguć i – iznad svega – potreban; da je važno da budemo viđeni i da svojim usklađenim mislima, rečima i delima utkamo delić sebe u kolektivno dobro. Za poduhvat ponovnog otkrivanja radosti nisu potrebni ni štit, ni mač, već plemenite namere, stabilan korak i predano služenje najvišem cilju: posvećenom sprovođenju stečenih uvida u delo, za najviše Dobro svih.

Gejzir detinje radosti

Ko ne želi da bude radostan? A opet, zar je ne odbijamo pospanošću duha, zanemarivanjem tananog unutrašnjeg glasa, nedostatkom želje da se osvrnemo oko sebe i izađemo u susret potrebama drugih?

Duboka spoznaja isprepletenosti svega i svih navodi nas da budemo uključeni u životni tok, da na konstruktivan način učestvujemo u životnoj igri, svesni svojih sposobnosti i spremni da ih stavimo na raspolaganje zajedničkom postojanju. Na stazi buđenja, služenje drugima je veran saveznik: kroz male, saosećajne podvige, velikodušne gestove ljubavi i ljubaznosti, spontane izlive dobrote, kontinuirano zalaganje za vedrinu – pruža nam se prilika da pronađemo u sebi gejzir detinje radosti. Tada zaista razumemo koliko je bitno i potrebno da se brinemo jedni o drugima, jer kao socijalna bića jedino udruženi možemo da evoluiramo – kao pojedinci i kao čitavo čovečanstvo. To gradi jedan topao odnos zasnovan na međusobnom poštovanju; na neizostavnoj, a danas, bojim se, devalviranoj, solidarnosti. Od isceljujućegunutrašnjegdijaloga, koji prethodi svakom izlasku van i posezanju ka drugom, ka duhu uzajamne podrške i radosti služenja.

Slatkoća postojanja

Kada iskažemo poverenje u životnu plimu i oseku i prihvatimo datost razmene kao predivnu privilegiju, nestaje osoba koju poznajemo; polako zaboravljamo na iluzije i ostajemo u bliskom kontaktu sa onim što treperi ispod svega vidljivog i poznatog. Tada pričamo neki drugi jezik, slušamo unutrašnju muziku, razumemo se susretom bića. Tada automatski navijamo i za druge ljude, dok ostajemo verni sebi. Jer, istinska radost je timska igra.

Da, hod u početku može biti trapav, ali uvek stižemo baš tamo gde je potrebno, strogo na vreme. Samo je pitanje da li ćemo ka nečemu otvoriti srce ili ćemo od nečega okrenuti glavu.

Ananda nije radost nakon ostvarenja nekog cilja, ni slavlje željenog životnog dobitka; nije ni euforija, ni sporadično zadovoljstvo. Setimo se da je sudbina svih promenljivih stvari – prolazna. Loše će proći. Ali i dobro, takođe. U tome i jeste veličanstvenost ljudskog postojanja. Baš tu se krije velika unutrašnja snaga: život prosto Jeste. Naše biće prosto Jeste i ono zaista ne mari za privremena zadovoljstva. Zato je važno da pronađemo onu umirujuću slatkoću koja već boravi ispod slojeva onoga što smo prikupili putem, što bora čelo i otežava korak. Slatkoću – slobodnu od prilika i neprilika našeg svakodnevnog života; slatkoću – koja nam pripada, koju zaslužujemo, koja već Jesmo.

Emotivna kriva u periodu promena: od straha do životne radosti

Gde god da si na svom putu otkrivanja izvrorne radosti, zastani. Samo zastani. Umesto želje da se hoda po vodi – prigrli, stvarno prigrli vlastito biće. Umesto želje da se brže stigne tamo gde si se uputila/uputio, uspori korak i zaustavi se na tren. Oslušni život i gurni ruke u džep.

Bez razmetanja nepotrebnim rečima, dopusti da se mudrost otelotvori kroz tebe.
Neka radost oseti život tvojom kožom. Neka se mir skući u tvoje biće.
Gde god da si na svom putu otkrivanja izvorne radosti, diši. Samo diši. Izvan iskustva prijatnosti i neprijatnosti, izvan pozivanja na svoju biografiju i životnu istoriju, upitaj sebe: ko sam ja?

Bez intelektualizacijeiskustva, samo oslušni i prepusti se svemu onome što može
potpuno da ponese tvoje telo, da otvori srce i provetri stomak glasnim smehom.
Bez obzira na životni kontekst i kolektivnu klimu – upitaj sebe: šta me stvarno raduje?

Izvan svake dualnosti, prisustva i odsustva želje, pretpostavki o svojim granicama i mogućnostima, upitaj svoje biće: kako mogu da doprinesem?
Neka spontani odgovori izrone...
Ananda… kao ničim uslovljena radost postojanja.
Ananda… naša prava priroda i suštinsko svojstvo.
Ananda… najviše stanje bića: kada se vaš unutrašnji svet zakikoće i raširi ruke.

„Voljenje sebe dok prolazimo kroz taj proces, najhrabrija je stvar koju ćemo ikada učiniti.
Koliko znamo o sebi i koliko razumemo sebe jeste od suštinske važnosti, ali postoji nešto
što je još značajnije za življenje punim srcem: voleti sebe. Znanje je bitno, ali samo ukoliko smo ljubazni i nežni prema sebi dok radimo na otkrivanju onoga što mi jesmo. Onoliko koliko se življenje punim srcem odnosi na prigrljivanje naših osetljivosti i ranjivosti, toliko se odnosi i na razvijanje naših znanja i zadobijanje moći." Brene Braun

Ovo najranjivije i najteže opipljivo stvorenje koje visi, njiše se i pulsira u ritmu prirode [meduza] kao svoju odbranu koristi nasilnost i snagu celog okeana kojem je poverila svoje kretanje i volju.
Ursula Le Gvin

Nataša Nikolić je učiteljica joge i meditacije, holistička terapeutkinja i sociološkinja. 2010. je osnovala je Holistički centar i edukativni prostor Chandra u Nišu. Više informacija o njenom radu: www.natashanikolic.com

Ovo ne smete propustiti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Lični razvoj