Posle deset godina srela sam bivšu drugaricu iz razreda. Očekivala sam uobičajeno pitanje: „Kako si? Gde si? Šta ima novo?“ Ali umesto toga, njene prve reči bile su:
„Jao, debela si! Da li jedeš decu u vrtiću?“
Nasmejala se kao da je upravo ispričala najbolju šalu. A ja sam ostala zatečena. Radim kao direktorka vrtića i da, gojazna sam. Znam to i sama. Godinama je višak kilograma moj problem, radim na sebi i svesna sam svog izgleda. Ali postoji velika razlika između iskrenog razgovora i toga da neko posle deset godina odluči da prvo komentariše vaše telo.
Nije me povredilo to što je primetila moju težinu. Povredilo me je to što me nije pitala kako sam, kako mi ide život, posao, porodica. Kao da je moj izgled bio jedino što je vredno njenog komentara.
Pokušala sam da okrenem situaciju na šalu i rekla:
„Nisi se mnogo promenila. I dalje voliš da govoriš ljudima neprijatne stvari i misliš da je to smešno.“
Ona se još glasnije nasmejala i odgovorila da sam previše ozbiljna, da se „danas svi tako šale“ i da bi trebalo da naučim da se opustim. Zatim je počela da priča o svojoj savršenoj figuri, zdravoj ishrani i tome koliko vodi računa o sebi.
Slušala sam je i u jednom trenutku shvatila nešto važno, ta osoba mi zapravo nije nedostajala.
Nekada na fakultetu njen sarkazam mi je delovao kao deo njenog karaktera. Mislila sam da je to samo njen način komunikacije i pokušavala da ne obraćam pažnju. Ali posle deset godina shvatila sam da se neke osobine ne menjaju same od sebe.
Razgovarale smo još desetak minuta, a onda smo krenule svojim putem. Ipak, taj susret mi je ostao u mislima cele večeri.
U galeriji ispod pročitajte mudre citate Karla Junga!
I nije me najviše pogodila priča o kilogramima. Višak kilograma mogu da skinem. Na tome radim. Ono što me je zabolelo bilo je saznanje da neko posle toliko godina nije postao ni nežniji, ni obzirniji, ni svesniji kako njegove reči mogu da utiču na druge.
Možda je zapravo dobro što nas je život razdvojio posle studija. Postoje ljudi koje sretnete posle mnogo godina i osetite radost što su ponovo u vašem životu. A postoje i oni zbog kojih se posle susreta zapitate:
„Zašto je ovaj susret uopšte bio potreban?“
ašto neki ljudi povređuju druge „šalom“?
Psiholozi objašnjavaju da ljudi koji često komentarišu tuđ izgled ponekad to rade kako bi se osećali nadmoćnije ili kako bi prikrili sopstvene nesigurnosti. Ismevanje drugih može im dati kratkotrajan osećaj kontrole ili važnosti.
Postoje i ljudi koji jednostavno ne umeju da prepoznaju granicu između humora i ponižavanja. Za njih je rečenica „samo se šalim“ način da izbegnu odgovornost za ono što su rekli.
Prava šala ne ostavlja drugu osobu posramljenom, neprijatno iznenađenom ili povređenom. Humor treba da povezuje ljude, a ne da bude način da se neko spusti kako bi se drugi osećao bolje.
Kako se zaštititi od ovakvih komentara?
Ne morate da se smejete nečemu što vas povređuje samo da biste drugima bilo prijatno. Imate pravo da postavite granicu.
Možete mirno reći:
- „Ne prija mi kada komentarišeš moj izgled.“
- „Meni to nije smešno.“
- „Volela bih da pričamo o nečemu drugom.“
- „Moje telo nije tema za šalu.“
Ponekad nam upravo neprijatni susreti pokažu ko zaista zaslužuje mesto u našem životu, a ko je ostao samo deo prošlosti.
BONUS VIDEO:
