Lični brending: kako pronaći svoje Ja kroz rad na sebi

„Budi ono što jesi, svi ostali su već zauzeti." Oskar Vajld

Međutim, da li je čovek u svakom trenutku svog postojanja zaista ono što jeste? Ovo pitanje sigurno zvuči filozofski i možda na njega ne postoji prikladan odgovor, ali svakako se može razmotriti. Dovoljno je setiti se samo koliko puta smo iznenadili sami sebe, ili nekog drugog, nekim svojim postupkom koji "uopšte ne liči na nas", ali je prilika to zahtevala.

Dete i brend: kako razviti samopoštovanje...

Neminovno je da se čovek konstantno menja, prilagođava svoje unutrašnje mehanizme nepisanim pravilima okruženja, unapređuje veštine koje poseduje i stiče nove kako bi se što bolje uklopio i postavio u društvu, na poslu, u ljubavi, itd. Dakle, pitanje ostaje da li se naša autentičnost narušava onog trenutka kad se promenimo, odnosno prilagodimo, ili samo postajemo bolja, odnosno, adaptirana verzija sebe. U današnjem svetu bi se to moglo nazvati "Ja v2.0".

Svako od nas razvija set unutrašnjih mehanizama kojima se služi tokom života. Polemika o početku njihovog razvoja se i dalje vodi. Neke novije tvrdnje kažu da se prvepostavke strukture naše ličnosti razvijaju još u majčinoj utrobi, iako je popularnija i uvreženija teorija da ih razvijamo tek nakon rođenja. Naša unutrašnja psihička mašinerija kojom se koristimo u životu služi da bi nam obezbedila opstanak, zaštitila nas od raznih vrsta napada i omogućila napredak.

Jasno je zašto se veštine koje razvijaju lovci u afričkim plemenima bitno razlikuju od onih koje poseduju njujorški brokeri, ali šta to dve osobe koje su odrasle u sličnim uslovima čini toliko različitim jednom od druge, makar te dve osobe bili blizanci istog pola, odgojeni od strane istih roditelja, ne odvajajući se jedno od drugog?

Čak i ako se izuzmu svi faktori koji utiču na rani razvoj ličnosti, poput: odnosa majke, a zatim i oca, sa detetom, socijalizacija sa drugom decom, težnja za pripadnošću itd., ostaje potreba za individuacijom - potreba da se istakne ono istinsko Ja, odnosno delo koje će biti stvar sopstvenog izbora, odluke i težnje da se oseti sloboda volje.

Međutim, postoji nešto što čoveku ne dozvoljava da se istakne onako kako misli i veruje da bi trebalo. Iako imamo slobodnu volju da napravimo sopstveni izbor, nikako se ne možemo zaštititi od niza posledica koje taj izbor nosi sa sobom. Strah od nepoznatog, povrede, smrti, napretka, neuspeha, uspeha... je ono što nas drži u mestu. Koliko god razmišljali o potencijalnim posledicama naših postupaka, ne postoji način da ih objektivno sagledamo i predvidimo sve.

Strah je zdravo osećanje. Zahvaljujući strahovima, postojimo danas u ovom obliku. Da se homo erectusi nisu sakrivali po pećinama od grabljivaca i realnih životnih pretnji, homo sapiens se nikada ne bi razvio, pa samim tim ni moderno društvo. Međutim, upravo u tom modernom društvu gotovo da ne postoji realna osnova za strah. Razvoj čovečanstva nas je doveo do toga da ne postoje stvarne pretnje.

Možda odgovor leži u tome da strahove stvaramo pod utiskom da nam opstanak zavisi od nečega sa čime se suočavamo, iako svesno znamo da nije tako. Sa druge strane, možda se u nama javlja mali narcis koji nam govori da će naša Posebnost biti ugrožena ukoliko ne uspemo u nečemu što smo naumili i što trenutno smatramo svojom suštinskom, odnosno, najstrastvenijom željom.

Večni duševni zapis: kako da otkrijemo tajne prethodnih života svoje duše...

Koliko puta se samo desilo da smo rekli sebi da nešto nismo u stanju da uradimo samo zato što smo prvi put u tome omanuli, iz proste nespremnosti da se sa problemom suočimo zrelo? Naravno, što postajemo stariji i zreliji, takve situacije se sve ređe javljaju, jer stičemo toleranciju na frustraciju i gradimo sposobnost za rad. Posvećenost i ljubav prema nekoj ideji, odnosno, želji i volja da se ona sprovede u delo su takođe dobri pomagači u našem putu ka zrelom radnom odnosu sa sobom.

PageBreak

Učenje od drugih

Odgovornost prema sebi prilikom postizanja stabilnog radnog odnosa sa samim sobom i sklonost samoistraživanju uopšte, međutim, nije kod svake osobe ista. Neki od nas odrastaju u osećanju sigurnosti dugo ušuškani u roditeljsko krilo, bez osećaja bilo kakvog nedostatka, pa samim tim bez potrebe za ulazak u bilo kakav rizik. Sa druge strane, neke od nas život natera da se borimo od malena, bila to borba sa nekom bolešću, odsustvo jednog, ili oba roditelja, odrastanje u opasnom kraju, podrugivanje od strane drugih...

Oni prvi imaju odgovornost da slušaju roditelje i kompletnu psihičku mašineriju podređuju tome, dok drugi, koji su odgovorni za sopstveno preživljavanje, iako vrlo često toga ni sami nisu svesni, koriste svaki atom svog tela da se uzdignu i stabilizuju. Neretko je slučaj da upravo oni, koji su primorani da se bore, mnogo jasnije znaju da definišu svoje težnje i streme ka njima. Naravno da ova dva pomenuta scenarija imaju ekstremni oblik imnogo varijacija na temu, ali su svakako najslikovitiji primeri pasivne i aktivne strukture ličnosti.

Strukture ličnosti su razne, ali svako ko želi da napreduje, prilagođava svoje mehanizme obrascima okruženja dok ne dođe do trenutka da toliko dobro poznaje "pravila igre" da može da ih krivi i menja po svom slobodnom nahođenju. Razumevanje tih pravila nam omogućava da ih koristimo na način koji nam dozvoljava da se istaknemo.

Međutim, u tom isticanju postoji izvesna doza opasnosti. Promene nikada nisu lake. Svako od nas, u periodu promena, u sebi drži određenu dozu nervoze koja nas može učiniti naizgled zatvorenim i netrpeljivim prema sebi i drugima.

Sa druge strane, onog trenutka kada doživimo i osvestimo tu promenu, skloni smo da zatvaramo svet oko sebe, jer smo u stanju nesvesno da gajimo određenu meru prezira prema onima koji "nisu na istom nivou svesti kao mi". Ako samo pogledate fotografije, ili bilo kakve druge likovne prikaze ljudi koji su u istoriji čovečanstva za svoga života bili izuzetno uspešni, gotovo svi deluju namrgođeno, besno, pa čak i sa nekom dozom gađenja na licu. U današnje vreme se, na sreću, mnogo radi na tome da se osećanja prilikom promena osveste i da se postavi zrela liderska svest, odnosno stabilna struktura ličnosti pojedinca. Zato su danas uspešni ljudi oni koji pronađu sebi svrsishodnog mentora.

Mentor nije samo neki profesor u školi ili na fakultetu, neki životni guru, lajf kouč, intelektualni savetnik, ili bilo kakva druga titula koja se može pripisati nekoj osobi. Mentor može biti i članak na internetu, časopisu, ili novinama, knjiga, prijatelj koji nam je dao dobar savet, ili nas je samo slušao dok smo na glas izbacivali sopstvene misli dok se nisu sredile.

Kako da odlučno preuzmemo stvari u svoje ruke...

"Ponekad pobediš, ponekad naučiš.", nazvao je svoju knjigu Džon Maksvel. Oni koji shvate da iz svega što im se desi mogu izvući po neku lekciju, lakše priznaju svoje greške, i sebi i drugima, manje su skloni ličnom prekoru, pa, samim tim i bržem oporavku od neuspeha i osećanja poraza. Odnosno, i neuspeh može biti mentor ukoliko naučimo sebe da slušamo šta nam on govori. Podsetimo se izjave koju je svojevremeno izgovorio Tomas Alva Edison.

PageBreak

Lični brending

"Nije da nisam uspeo. Samo sam pronašao 10.000 načina koji ne funkcionišu". Edison je ponosno priznao svoje, odnosno neuspehe svog istraživačkog tima, pritom doživeo jedan vid mentorstva od strane procesa istraživanja, a kao rezultat obezbedio dodatnu moć svom imenu i svom ličnom brendu.

Lični brend je nešto što se stiče godinama. Ljudi često imaju pogrešnu predstavu o tome šta je njihov životni poziv, odnosno veruju da treba da se pronađu.

Međutim, mnogo njih nije svesno da ideje ne padaju s neba, odnosno da životni poziv nije nešto što će prosto jednog dana da im se javi u snu i usmeri ih u nekom pravcu blagostanja i uspeha. Sve na ovom svetu ima neki svoj put koji otpočinje rađanjem. Nebitno bila to osoba, ideja, organizacija, ili bilo šta drugo, sve na tom putu mora da prođe proces rasta i razvoja dok ne postane brend. Sve postaje brend, ovakav, ili onakav, sviđalo se to nama, ili ne. Stoga je potrebno stvarati ga i svesno graditi, da se ne otrgne kontroli i ne podlegne totalnom haosu.

Koliko puta samo možemo čuti da se za nekoga kaže da ne zna šta će sa sobom, ili sa svojim životom, ili da je izgubljen. Ako se razvoj osobe uporedi sa razvojem ličnog, ali i bilo kog drugog brenda, može se izvući paralela koja je jasnija za shvatiti.

• Detetu je u početku potrebna nega, pošto nije u stanju ni samo da stoji, a kamoli da se bavi osnovnim oblicima preživljavanja kao što su hrana, voda i zaštita od spoljnih pretnji. Ima majku od koje se ne odvaja i za početak mu je to dovoljno.
• Zatim počne da puzi i time polako istražuje svoje osnovne potencijale, stavlja u usta i bombonu punu dlaka sa tepiha i bubu iz saksije i hoće i da stavi prst u utikač za struju. Sreća pa su otac i majka još uvek tu nege u okolini da ga spreče da napravi neku preveliku glupost, ali mu, u najboljem slučaju, ponekad dozvole i da se nauči na sopstvenim greškama.
• Dete zatim prohoda, njegovi kapaciteti za istraživanje, samim tim i učenje novog, se povećavaju. Sad već zna šta su lopta, lutka, olovka, itd. ali i šta su nož i makaze. Kreativnost se razvija, ali i želja za odvajanjem.
• Nakon ovog perioda, socijalizacija preuzima svoju ulogu. Dete razvija veštine koje mu pomažu izgradi svoju pripadnost. Za početak je to grupa u obdaništu, pa razred u školi, dok u srednjoj školi ne počne još jače da izražava individualnosttražeći pripadnost u manjim socijalnim grupama istomišljenika, ili prilagođava svoje mišljenje onome što mu je najbliže. Nakon toga počne da shvata kako može da se istakne u određenim segmentima i ojača svoju individualnost.
• Shvatanje pravila socijalizacije dugo traje, ali se u tom procesu dete postane odrastao čovek o kom društvo ima jasnu i stabilnu sliku. Potrebno je samo tu sliku održati i obogatiti detaljima.

Gotovo na isti način može da se definiše i put brenda, iako proces mnogo kraće traje jer, za razliku od deteta, brend razvijamo mnogo svesnije.

• Brend počinje kao ideja kojoj je potrebno mnogo razmišljanja i na kojoj se mnogo radi kako bi mogla da se pokrene.
• Kada se pokrene, dolazi do raznih uspona i padova u procesu shvatanja pozicije brenda u odnosu na okruženje.
• Sledeći korak je testiranje brenda, odnosno ustanoviti koja količina potpore je brendu potrebna u daljem razvoju. Brend već koristi okruženje.
• Nakon toga brend dobija jasnije odrednice i njegov razvoj se usmerava.
• Stabilan brend ima svoju poziciju među drugim brendovima koju je samo potrebno održavati i postepeno jačati.

Brend ličnosti neminovno doživi vrhunac svog razvoja, ali brendovi se razlikuju po onome što za sobom ostavljaju.Ako govorimo o ličnom brendingu, zaostavština se definiše kroz ideju kojom se jedna osoba vodi kroz život. Retko će kasnije generacije pamtiti nekoga po onome kakav je bio. Uostalom, o mrtvima se priča sve najbolje.

Češće se dešava da ljudima koji su bili bliski sa dotičnom osobom ostane ideja kao zaveštanje i zapis urezan u strukturu ličnosti, koju neguju i grade, time produžavajući njen vek i samim tim i vek brenda. Istinski i ultimativni produkt rada, koji ne čini dobro samo nama samima, nego obuhvata što veći broj ljudi i ostavlja veštine koje smo sticali i oblikovali kao temelj iz kojeg može da se izrodi nešto mnogo veće. Rečima Jovana Jovanovića Zmaja: "Gde ja stadoh ti produži."

Ojačajte svoje slabe, ali i jake strane...

Ako govorimo o ličnom brendingu, zaostavština ličnosti se definiše kroz ideju kojom se jedna osoba vodi kroz život i koja podstiče druge, kao temelj iz kojeg može da se izrodi nešto mnogo veće. Rečima Jovana Jovanovića Zmaja - "Gde ja stadoh ti produži."

Izvor: Danas